Srpsko sećanje na Kosovo

Anđeo je malo punačak, kao što to anđeli obično i bivaju, ali gracioznošću plesača Boljšog teatra napreduje duž Ulice kralja Petra u Mitrovici, u severnom delu. Koliko da bi se borio za nemoguće – sačuvati Kosovo u okviru Srbije – toliko i da to uradi sa stilom. Umotan u beli čaršav, začešljan oreolom sklepanim od vatirane vešalice, Anđeo, izvesni Novak, predvodi povorku srpskih studenata. Od 17. februara, datuma jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova, oni svakog dana šetaju između fakulteta i Ibra, te nevelike reke koja preseca grad na dva dela i koju niko ne prelazi od kraja rata 1999. godine. Na južnoj obali, Albanci gledaju svoja posla, nimalo ne mareći za gnev „onih sa druge strane Ibra”. Albanske i američke zastave lepršaju na njihovim zgradama. Iza vizira usmerenog na demonstrante, francuski snajperisti KFOR-a, misije NATO na Kosovu, kriju se na krovu Kulturnog centra. Na kraju ulice, ispred mosta koji niko ne koristi, Anđela i sledbenike zaustavljaju tri policijske straže: lokalna Služba za bezbednost, u civilu ali čvrste ruke, srpski policajci KPS-a (Kosovska policijska služba) i panduri UNMIK-a (misija Ujedinjenih nacija na Kosovu). Tog dana su tu bili: jedan Ganac, nekoliko Turaka, francuske patrolne jedinice i dva Amerikanca koji žvaću duvan. Potpuno formalno pojavljivanje, budući da još nijedan Srbin nije preuzeo rizik da pešice pređe Ibar. Jednim teatralnim pokretom Anđeo otvara kartonsku kutiju koju je držao u rukama. Na njoj je natpis „Pandorina kutija”. Te večeri, Novak je mogao da se hvali kako je otvorio Dnevnik RTS-a, prvog TV kanala u Srbiji. Sutradan će sa drugovima izmisliti novi performans, kako bi i dalje davao doprinos osporavanju nezavisnosti Kosova, koju samo Albanci žele. Događaj u kojem klinački humor kamuflira bes koji dolazi iz dubine duše i istorije. Za Srbe je secesija Kosova neshvatljiva. Ona je čak moralno neprihvatljiva, eto do koje mere ova pokrajina igra suštinsku ulogu u srpskoj kolektivnoj svesti. A ipak, Kosovo nije ni nalik Eldoradu. Na prvi pogled. NJegova teritorija je tako mala, da se sa uzvišenja Mitrovice, sasvim na severu, golim okom, na južnoj granici, naziru vrhovi Šar-planine prekriveni snegom. NJegov reljef, u obliku dubokog, ulubljenog tanjira ne preseca nijedna velika reka, nema obalu, nema šuma, jezera, ni pašnjaka. Bogatstvo? Dve plodne doline, nekoliko izvora, donji sloj zemlje bogat lignitom i jedan skoro napušteni ski-centar, Brezovica. Što se ostalog tiče, restrikcije vode i struje su deo folklora... Međutim, kosovska sudbina raspiruje strasti i deli svet, kao da na Balkanu nema dovoljno baruta. Tridesetak zemalja, među kojima i Francuska, do danas je priznalo nezavisnost, pod izgovorom da je ona bila „neizbežna”, kao što je to izjavio Sarkozi – da „Kosovari (kosovski Albanci, prim. prev.) i Srbi ne žele da žive više zajedno” (iako 60.000 Albanaca živi u Srbiji – van Kosova – u savršeno mirnim uslovima). Većina država (Rusija, Kina, Indija, Brazil, Španija...) za sada su odbile da priznaju nezavisnost koju smatraju nelegalnom i u kojoj vide opasan presedan. Naravno, Albanci, kojih ima oko 1,8 miliona, u brojčanoj su prednosti u odnosu na Srbe kojih ima oko 120.000. Ali, samostalno proglašavajući nezavisnost, oni uz podršku Sjedinjenih Država ismevaju međunarodno pravo. A Amerika zapravo daje predlog za priznavanje svake nove države Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, kao što je to bio slučaj i sa bivšim jugoslovenskim republikama (Slovenijom, Hrvatskom, Bosnom, Makedonijom, Crnom Gorom) između 1991. i 2006. godine. OTAC JOVAN IZ MANASTIRA SVETIH ARHANĐELA: A Srbi se, snagom osuđenika, uzdaju u pravo. U Mitrovici (veliki grad na severu Kosova, koji se često opisuje kao simbol podele Srba i Albanaca), ali i u Beogradu kao i u glavnim gradovima dijaspore (Čikago, Toronto, Pariz...) postoji običaj da se izlazi na demonstracije u tačno 12 sati i 44 minuta (12:44) jer je „1244” broj rezolucije Saveta bezbednosti UN na osnovu koje je, 1999. godine, ponovo potvrđen suverenitet i teritorijalni integritet Srbije, odmah nakon rata koji je suprotstavio albanske separatiste i srpske snage i u kome je, po podacima Međunarodnog tribunala u Hagu, stradalo skoro 4.000 ljudi. Tokom demonstracija u 12.44 jedan isti slogan skandiran punim plućima „Kosovo je srce Srbije” pomaže nam da shvatimo šta Srbi osećaju da im je oduzeto: srce njihovog identiteta, srce njihovog sećanja. Sitnim, prigušenim koracima prilazi otac Jovan, noseći tradicionalni poslužavnik za posluženje gostiju (med, rakija, turska kafa). Posle tri sata putovanja od Mitrovice do manastira Svetih arhanđela na jugu Kosova, šećer i alkohol baš uzburkaju krv. Glavna vrlina ovog posluženja, koje se daje hodočasnicima još od srednjeg veka, jeste da okrepi iscrpljeno telo. Ali retki su putnici koji se time posluže kod kaluđera Svetih arhanđela, jer se, posle rata, više nijedan Srbin ne usuđuje da luta putevima Kosova. Otac Jovan je preživeo. Smešeći se iza crne brade, izvinjava se zbog radova koji su u toku još od kada su ovaj manastir iz XIV veka, jedan od dragulja srpske baštine, Albanci zapalili u martu 2004. U nemirima u pokrajini je bilo 19 mrtvih i skoro 30 pravoslavnih svetinja je opustošeno. Kaluđeri su pobegli od plamena. Nema krova, nema ikona. „Gomila od 500 ljudi je upala u manastir, nakon što su spalili crkve i srpske kuće u Prizrenu, tri kilometra odavde”, seća se mladi kaluđer. „Iz megafona na jednom vozilu prolamao se glas da su svi Albanci koji ne učestvuju u napadima – izdajice”. Četiri nemačka vojnika KFOR-a, čiji zadatak je da štite ovo mesto, imali su vremena da samo evakuišu kaluđere. Mesec dana kasnije, kaluđeri su se vratili. Od tada, spavaju u montažnim prostorijama čekajući rekonstrukciju svojih kelija. Ispred manastirskih vrata, desetak nemačkih vojnika i danju i noću kampuje kraj oklopnih kola. Manastir Svetih arhanđela, ali i Gračanica, Peć, Dečani... Sa četiri mesta uvrštena u svetsku baštinu Uneska i više od 1.300 crkava, od kojih najstarije datiraju iz IX veka, Kosovo drži rekord: nijedan drugi region u Srbiji ne može mu parirati tako velikom koncentracijom svetih mesta, čija istorijska i ikonografska vrednost uživaju svetsku reputaciju. Ali, njihova izolovanost i udaljenost od oblasti koje su naseljene Srbima, čine ih lakim plenom. Povezanost Srba sa Kosovom ne meri se samo brojem njihovih crkava. Osim toga, kosovsko nasleđe uključuje i ostatke Otomanskog carstva, kao što je impozantna džamija Sinan-paše iz 1615. u Prizrenu, delimično sagrađena od kamena manastira Svetih arhanđela! Srbi je nikada nisu takli, čak ni posle oslobođenja od turskog jarma. DUHOVI JEDNE OGROMNE EPOPEJE: Na ovim prostorima traje deo Orijenta i svetosti, što istoriji Balkana ne daje samo veličinu, nego doprinosi i njenoj izuzetnoj kompleksnosti. A kada se vezanost ljudi – Albanaca ili Srba – za svoju prošlost graniči sa strašću, veoma je zgodno svesti je na trajni nacionalizam svojih suparnika. Svako nostalgično pozivanje na prošlost tada izgleda sumnjivo, a naročito ako je ona bila tragična i krvava. Iz ovog ne baš pitomog okruženja izdižu se duhovi jedne ogromne srednjovekovne epopeje, sa svojom kolevkom herojskih prinčeva, nevinih devojaka i podmuklih izdajnika čija je sudbina stvorila narodnu pesmu koju srpski đaci znaju i pre no što nauče da čitaju. Ako bismo morali da uporedimo, bio bi to spoj Pesme o Rolandu i vitezovima Okruglog stola. Na nekoliko kilometara od Prištine, glavnog grada pokrajine, ocrtava se kamena kula na čistini. Iako skromna, građevina je posvećena jednom prelomnom događaju: velikoj bici Srba i Turaka 1389, suštinskom mitu srpskog identiteta. Slovački odred KFOR-a danas ima kamp tamo okružen bodljikavom žicom i vrećama s peskom. Na vrhu, mlada Slovakinja u borbenoj uniformi očiju priljubljenih uz dvogled osmatra horizont kao da postoji opasnost da će se bojni konji sultana Muhameda opet pojaviti. Ona pogledom obuhvata čuveno „Kosovo polje” koje je naziv dobilo po crnoj ptici – kos. To je zatalasana dolina, razbijena ponekim brežuljkom, kao da joj taj status doline baš i ne prija, sa tu i tamo razbacanim perjanicama kržljavog rastinja. „Dolina Kosovo”, pisala je 30-ih godina prošlog veka britanska novinarka i borac za pravo glasa žena, Rebeka Vest, „u nama budi osećaj velike tuge, jer tu nije sahranjena samo jedna armija mrtvih, već i jedna cela civilizacija”. Ovde je 28. juna 1389. hrišćanska vojska srpskog princa Lazara Hrebeljanovića, u kojoj je bilo i Albanaca, potpuno uništena u homerskoj borbi kada se sukobila sa turskim konjanicima sultana Muhameda. U kolektivnoj svesti Srba ovo nije samo jedna od odlučujućih bitaka koja će izvajati pobedu Otomanskog carstva i okončati zlatno doba srednjovekovne Srbije (XII–XIV vek) čiji je politički, ekonomski i verski centar bilo Kosovo. Tog dana, princ se suočio sa nadljudskom dilemom. Bog se pojavio u obličju sivog sokola i uputio mu poziv na odanost i mogućnost da izabere između carstva ovozemaljskog i carstva nebeskog. Prvo bi mu obezbedilo pobedu, a drugo bi ga koštalo života njegovog i svih njegovih ljudi. Lazar se odlučio za carstvo nebesko. Tokom pet vekova turske prevlasti koji će uslediti, moć tog mita, koji će guslari (pesnici koji su išli od sela do sela) širiti, očuvala je među pokorenim narodom sećanje na veličinu slobode i ljubav prema slobodi. Nije se slučajno šest stotina godina posle Lazara, srpski predsednik Slobodan Milošević pojavio 28. juna 1989. na Kosovu polju gde je evocirao „junaštvo naših predaka”. Milion Srba mu je klicalo. Danas, duž puta na Kosovu polju, banalan prizor: mnoštvo sablasnih kuća napuštenih na brzinu, opljačkanih, zapaljenih. NJihove ruševine naizmenično se smenjuju sa razmetljivim posmrtnim stećcima albanskih boraca OVK, gerile koja se pojavila 1996, ali koja datira od ranije. Albanski militantni nacionalisti još 1878, okupljeni oko Prizrenske lige, tražili su ujedinjenje svih Albanaca u jednu državu. Uzalud. Pridruženo Kraljevini Srbiji 1913, Kosovo je samo jednom bilo „zvanično” albansko – između 1941. i 1945. – kada ga je fašistička Italija pripojila Velikoj Albaniji. Ponovo je integrisano u Srbiju posle rata. Za vreme Tita, autonomija Kosova se proširila, ali oslanjajući se na demografiju u punom zamahu, albanske vođe nisu prestajale da zahtevaju nezavisnost. Vekovima desetkovana usled izbeglištva i dva svetska rata, srpska populacija je u pokrajini postala manjinska. I svi pokušaji za povratak će propasti. SAN O MIRNOM I MULTIETNIČKOM KOSOVU – FIJASKO: Ta teritorija, koju je Rebeka Vest u knjizi „Crno jagnje i sivi soko”, priči o putovanju kroz Jugoslaviju 30-ih godina, nazvala „stara Srbija” sada je „albanizovana” zemlja. Toponimi još uvek svedoče o srpskom identitetu pokrajine, od Mitrovice (Mitrov grad) do Uroševca (grad kralja Uroša), ali duž puteva postavljene su i dodatne table sa albanskom transkripcijom (Mitrovicë/Ferizaj) kada originalna verzija nije dovoljno dobro obrisana ili izrešetana mecima. San o miru na Kosovu, ako je ikada i po­stojao, bio je zaista kratkotrajan... Bernar Kušner, koji je preuzeo upravljanje UNMIK-om 1999. godine, imao je ambiciju da „stvori multietničko Kosovo koje neće zaboraviti svoju istoriju, ali koje više neće biti rob svoje prošlosti”. Devet godina kasnije, fijasko je neopoziv. A po francuskom ministru, za razliku od Bila Klintona, nijedna ulica u Prištini nije dobila ime. Krug nasilja se otvorio, a cenu snose srpski civili, ali i Romi, Goranci ili Bošnjaci. Zbog opšte nezainteresovanosti, a i zbog diskretnog blagoslova onih koji su ubeđeni da tako treba. Na Kosovu je sada, da parafraziram jednog beogradskog novinara, samo mafija multietnička. Od 1999. godine više od 200.000 Srba je pobeglo iz pokrajine, a 22.000 je moralo da napusti svoje kuće ili stanove da bi našli utočište u enklavama. I dok albanski gradovi, prekriveni zastavama i parolama „Živela nezavisnost!”, izgledaju kao dan posle 14. jula, srpske enklave, svaka kao geto, sve dublje tonu u bedu i očaj. Međutim, Srbi se ne daju. Noću kod Radenka Dunića, kao i u svakom domaćinstvu u Goraždevcu, uvek jedan član porodice bdi. „Ako se uspavamo, ne zna se da li ćemo se sutra probuditi živi”, priča gospodin Dunić umornim glasom. Upalih očiju, predsednik enklave nema više šta da kaže. Od 17. februara, 1.200 Srba iz Goraždevca u Metohijskoj dolini (zapadno Kosovo) spava isprekidanim snom ljudi pod opsadom. Vojnici KFOR-a su tog dana došli da ih obiđu i da ih savetuju da zaključaju svoje kapije, da ne šalju decu u školu i ne izlaze na ulicu kako ne bi „provocirali” Albance. Goraždevac je jedino srpsko selo u okolini. Po putu koji ga preseca vozila prolaze u punoj brzini kako bi stigla u albanske zone. „Od kraja rata, na selo je ispaljeno 220 granata”, sa preciznošću računovođe priča Radenko Dunić. Većina je prošla bez žrtava. NJegov komšija nije bio te sreće. Usred bela dana izboden je šrafcigerom. Otkriveni su počinioci, što se retko dešava na Kosovu, i sudija kome bez sumnje ne nedostaje smisao za crni humor, osudio ih je na dva meseca zatvora sa odloženim izvršenjem. U nekom drugom životu, Goraždevac bi morao ličiti na arhetip seoskog raja, koji bi neki balkanski Milet voleo da naslika – sa plastovima sena u obliku glave šećera, punačkim kokoškama i bakicama sa crnim maramama, svojom crkvom iz IX veka, rekom i grobljem. Tim grobljem gde su, leta 2003. sahranjeni seljani Ivan Jovović (19) i Panto Dakić, (12). Bilo je 40 stepeni. Avgust. Raspust. Pedesetak dece je, kao i obično, klisnulo da se okupa u obližnjoj Bistrici. Na drugoj obali, zavesa od trske. Odatle su stigli rafali mitraljeza. Panto i Ivan su ubijeni na mestu, četiri druga su ozbiljno povređena, a ostali su se panično razbežali. Ubica, ili ubice, i dalje su nepoznati. Danas je Bistrica skladište otpadaka. Tu više niko ne dolazi da se kupa. Samo se roditelji poginule dece tu okupljaju na godišnjicu njihove smrti. Kroz zavesu od trske u daljini se naziru crveni krovovi i beli minaret džamije u albanskom selu. Godinu dana posle ubistva dece, država Srbija je u centru sela, baš uz školu, napravila bazen. Malo-pomalo, Srbi nestaju sa Kosova. Ustuknuvši iz svoje kuće, i sa svoje zemlje, oni će je na kraju pod pretnjom ili za smešnu cenu i ustupiti. Neki sanjaju o tome da odu, pitaju da li bi im Francuska dala azil. Ali, u Goraždevcu, kao i u drugim mestima, i dalje su brojniji oni koji žele da ostanu po svaku cenu, zbog svojih mrtvih, zbog svoje zemlje koja im je kao kolevka i za koju su vezani kao za grob.