Kristalna lobanja od plastike

Mada je na nedavno završenom festivalu u Kanu, prikazan tamo doduše van konkurencije, novi (četvrti) sikvel franšiza – sage o arheologu Indijani DŽonsu (Indijana DŽons i kraljevstvo kristalne lobanje) primljen mlako, gotovo ravnodušno, novinski izveštaji kazuju kako je to ostvarenje na putu da postane pravi pljačkaš bioskopskih blagajni, jer je prvog vikenda svog prikazivanja inkasirao rekordnu sumu od 151 milion dolara, koja će u narednim danima i dalje rasti. To je dobrodošli povod da domaćeg ljubitelja pokretnih slika podsetimo kako je od prvog filma iz ove serije (Indijana DŽons i otimači izgubljenog kovčega) prošlo bezmalo trideset godina. Vodeći stvaralački trio Lukas-Spilberg-Ford ostao je isti. Sva trojica su zagazila u sedmu deceniju života. Ali se još osećaju kao dečaci . Inače – da kažem i to – o prvom Indijani DŽonsu sam se izrazio pohvalno. Međutim, tretirao sam ga kao projekat producenta (i scenariste?) DŽordža Lukasa; Spilberg je u tom poslu, kao i obično, bio tek puki egzekutor. Lukasova ideja bila je drska, ali jednostavna: on je dotičnim filmom želeo da od stereotipova popularne (masovne) kulture, na kojima smo svi odrasli, stvori nov, arhetipski meta-jezik, nešto od univerzalnog komunikacijskog značaja – stereotip kao osnova arhetipskog. Može se reći da je, u tom pogledu, film bio uspešan. Činilo se i da je bio uzbudljiv. A danas, bezmalo posle trideset godina, u povodu predstojećeg velikog događaja svetske premijere četvrtog nastavka, jedna ovdašnja televizija je nameračila da podgreje atmosferu među nestrpljivim fanovima, prikazujući, iz nedelje u nedelju, prethodne delove te sikvel-franšize. Sve sam ih pažljivo (ponovo) odgledao. Moj pogled na stvari (tzv. fenomen) se time radikalno izmenio. Filmovi su, u tom naknadnom gledanju, delovali prilično dosadno. Oni su, prosto, prazni. Ostali su samo jurnjava i pucnjava. To me je, od duga vremena, navelo na pomisao da je saga o Indijani DŽonsu, mada inspirisana navodno istinitim događajima iz života nekog Hajrama Bingema III, inače šarlatana, neuspela kopija mita o DŽejmsu Bondu, dakle opet jedan stereotip. Autori tako nešto uopšte i ne kriju. Jeste da u tim filmovima ima korektnog navođenja nekih istorijskih fakata, ali je zlatna statua iz Indijane DŽonsa i otimača izgubljenog kovčega, koja se čuva u izvesnoj vašingtonskoj zbirci, falsifikat iz XIX veka, na čijoj se površini jasno uočavaju tragovi brusilice. To nije zabrinulo Lukasa i Spilberga. Nije otuda nimalo čudno da se u jednom od prethodnih filmova (Indijana DŽons i poslednji krstaški rat) lord Šon Koneri, legendarni tumač lika DŽejmsa Bonda iz prvih ostvarenja te blokbaster serije, javlja u ulozi oca Indijane DŽonsa. U okviru propozicija konkretne priče, on nepobitno jeste biološki otac čuvenog arheologa-avanturiste, ali je, na planu ideoloških konotacija, i mnogo više od toga – njegov duhovni otac. Ovo me nagoni da čitaoca podsetim na polit-ideološku suštinu priča iz Bond-filmova, koji su snimljeni u sumraku Hladnog rata, s tim da su romani Jana Fleminga, po kojima su oni nastali, pisani u vreme kada su mogli da posluže kao popularna sredstva tog blokovskog zveckanja oružjem. Istini na volju, osim u jednom (ili dva?) slučaja, Bond nije dolazio u kontakt sa Sovjetima uopšte i agentima KGB-a posebno. Wegovi protivnici su bili ekstremno krimogene osobe zapadnjačke provenijencija, obično sumanuti milijarderi ili ludi naučnici, čak i medijski moguli. Opet, s druge strane, njihova totalitaristička ideologija, izraz jedne pomračene svesti, imala je jasan geostrateški cilj: filmovi o DŽejmsu Bondu, ovlašćenom ubici Wenog kraljevskog visočanstva, bili su zapravo otvorene metafore o državničkoj doktrini istočnog Carstva zla, kojim vladaju osobe takođe odbegle iz neke psihijatrijske ustanove. Jedina nevolja čitavog projekta bila je u tome što se filmovi o tajnom agentu 007 nisu prikazivali u ondašnjem SSSR-u. Ali su, na ovoj strani sveta, imali jasnu poruku. Filmovi o Indijani DŽonsu takvu poruku ne poseduju. Ili je ona, u najmanju ruku, smešna. Jer, sa kim se sukobljava Indijana DŽons u svojim avanturama na tragu artefakata davnih civilizacija? Wegovi protivnici su priglupi nacisti, odnosno, šire gledano, poslušni izvršioci nacionalsocijalističkog projekta poludelog molera Hitlera. Saga o Indijani DŽonsu, jeste takođe plod jedne imperijalno-totalitarističke ideologije. Boriti se protiv Hitlera i njemu odanih mamlaza, obično nekakvih parapsihologa i (francuskih) domaćih izdajnika pri kraju XX veka, u jednom delu popularne kulture tzv. holivudskog sna, jeste zapravo promašena tema. Naime, dok su ludaci koje likvidira 007 personifikacija Velikog Polarnog Medveda, dakle u ono vreme legitimna ideološka tema, nacisti koji stoje na putu Indijani DŽonsu oličavaju isključivo sebe same, dakle jednu (nadam se) poraženu ideologiju. Izgleda da su autori filmova o arheologu koji nosi bič (parafraza jednog Ničeovog aforizma) konačno postali svesni predvidljivosti svoje rabote. Pa su napravili još jednu grešku. U novom, četvrtom filmu o Indijani DŽonsu (Indijana DŽons i kraljevstvo kristalne lobanje), stručnjak za stare civilizacije, koji van ovih priča živi kao neupadljivi provincijski profesor, a koji će pri kraju filma otići u Peru, da tamo potraži magičnu kristalnu lobanju (kakve se danas mogu nabaviti na svakom buvljaku), njegovi protivnici su grupa KGB-operativaca, koje predvodi frigidna, ali ipak neodoljivo privlačna Irina Spalko, militaristički posvećenik, višestruki dobitnik Lenjinove nagrade; elem, dotična grupa je 1957. godine upala na teritoriju SAD, odnosno u jednu tamošnju vojnu bazu, sa ciljem da prodre u mozgove izumitelja tajnog oružja, odnosno da ih preobrati na svoju stranu izmenivši njihove misli. A na kraju filma se, pride, pojavljuju i nekakvi vanzemaljci. Tako se nešto, u stvarnosti, verovatno nikad nije dogodilo. Niti mogućnost za tako nešto uopšte i postoji ove 2008. godine. KGB je likvidiran, SSSR se raspao, komunizam je propao sam od sebe, a današnja Rusija je jedna sasvim druga priča. Kakva? Ne znam, vreme će pokazati. Lukas i Spilberg žive u prošlosti koja je njihova sopstvena (dečačka?) projekcija. Time se ideološka dubioznost ovog projekta ne iscrpljuje. Ona je njime tek uslovljena. Dok Saramanga (zao lik iz jednog Bond-filma) personifikuje sovjetskog tiranina, a nacisti iz prethodnih filmova o Indijani DŽonsu predstavljaju jedino same sebe, aveti prošlosti – koga predstavljaju Rusi iz četvrtog nastavka? Vanzemaljce? Ne. Oni ne predstavljaju nikoga. Oni su virtualna kategorija. Tako Indijana DŽons završava tamo gde je i počeo, kao samo još jedan junak popularne kulture, koja, kako smo videli iz prethodnih redova, nije uvek ideološki benigna.