Ustavotvorni snovi

Bez mnogo pompe Priština je obeležila stupanje na snagu Ustava Kosova. Bio je to mali svečani skup na kome je održano nekoliko govora i odslušana nova himna, melodija bez teksta, pod nazivom “Evropa”. Uz te zvuke Kosovo je, kako piše u Ustavu, postalo parlamentarna republika, multietničko društvo u kome se vlada na demokratski način uz puno poštovanje i vladavinu zakona, putem zakonodavnih, izvršnih i sudskih institucija. Zvanični jezici su albanski i srpski. Ali dan nakon što su usvojene ove formulacije, koje treba da pokažu svetu stepen albanske demokratičnosti, u južnom delu Kosovske Mitrovice zaustavljeno je vozilo sa tablicama PR (Priština), koje izdaje Republika Srbija. Policija je tablice skinula i polomila, a vozaču objasnila da je na snagu stupio Ustav Kosova, da te tablice više ne važe i uručila mu potvrdu, na albanskom, o “neispravnosti dokumenata”. Vozačka i saobraćajna dozvola su vraćene, a kasnije se ispostavilo da policija još nije dobila naređenje kako da postupa u slučajevima “inkriminisanih tablica”, te da će se ispitati da li je pripadnik KPS-a prekoračio ovlašćenja. Ali za nesrećnog vlasnika vozila procedura vraćanja tablica potrajala je ceo dan. Istovremeno je počela da se sprovodi i regulativa UNMIK-a po kojoj se vozila sa oznakama gradova iz Srbije tretiraju kao inostrana, pa će morati da imaju “zeleni karton” ili da na graničnom prelazu plate 50 evra. Tako su Srbi, sa sve zvaničnim jezikom koji im garantuje Ustav, ipak nekako postali stranci na Kosovu, u zavisnosti, naravno, od toga ko je kako shvatio novi pravni akt i ko šta od njega očekuje. U tim kreativnim tumačenjima neraspoloženi kosovski policajci, koji su rešili da novostečena prava sprovedu na tablicama, nisu usamljeni. Prištinski politički establišment, na čiju adresu su već stigle primedbe od prijatelja iz Vašingtona za nedovoljan trud oko priznavanja nove nezavisne države, očekuje da će najviši pravni akt biti dobar argument za države koje se još nisu odlučile, a čiji broj prevazilazi početna očekivanja. Sada bi trebalo da bude lakše objasniti da zemlja koja ima ustav ne može biti ništa drugo do nezavisna država, a da ta neka mala zavada sa Srbima može biti lako prevaziđena kad je slovo na papiru, zakon na snazi, a najveće svetske sile na terenu. Kosovski Albanci nemaju baš lepa iskustva sa ustavima (isključujući onaj 1974. godine, koji je podgrejao ideje o državotvornosti). Kada su devedesete doneli “Kačanički ustav” u kome je takođe stajalo da se “jamče sva ljudska i građanska prava svim građanima”, što je “jamčio albanski narod”, bilo je zamišljeno da će taj dokument važiti na celoj teritoriji pokrajine koja se usput proglasila i nezavisnom, ali tada nije bilo ozbiljne sile koja bi to i podržala. Članovi komisije koja je sastavljala ovaj novi ustav, kažu da su imali u vidu Kačanički i pokušali da iz njega preuzmu ono što se može preuzeti. Ali jedno pitanje je preživelo gotovo dve decenije – na kojoj teritoriji će ovaj akt važiti? Srbi ne pokazuju previše entuzijazma da prihvate ovu “krunu državnosti”, kako vole da kažu albanski političari, a međunarodna zajednica, ili bolje rečeno međunarodne strukture koje se trenutno prepliću na Kosovu, previše su zauzete sopstvenim haosom. Nije zato najjasnije ni kako će albanske institucije preuzeti ingerencije koje im padaju u deo novim ustavom, jer je plan predviđao povlačenje UNMIK-a i malu pomoć EULEKS-a, čijih je 2.000 službenika predviđeno za izgradnju novog kosovskog demokratskog društva. Onda je iznenada zapelo. Ispalo je da evropska misija nije dovoljno organizovana, da mandat UNMIK-a ne može baš tako lako da se prekine, da Srbi prave paralelne institucije i, uopšte, drastično se suzio prostor za pompezno najavljene kosovske institucije koje već devet godina čekaju da dobiju vlast i pokažu svetu šta umeju, optužujući za svoje dosadašnje neuspehe isključivo činjenicu da nisu imali dovoljno odrešene ruke, jer im je za vratom uvek bio UNMIK. U nevolju je upao i Ban Ki Mun, uzaludno pokušavajući da nađe formulu za kosovsko viševlašće, a da pri tom zadovolji američke želje, evropske planove i, što mu je najgore, rusko tvrdoglavo insistiranje na međunarodnom pravu, kao da upravo oni nisu sprečili da se to pravo, lepo, legitimno prekrši. Prema pisanju nemačkog “Špigla” do sada je OUN potrošila oko 33 milijarde evra za svoju kosovsku avanturu od 1999. godine, što je 1.750 evra po stanovniku godišnje, ili 160 puta više nego pomoć po stanovniku za sve zemlje u razvoju. Nešto očigledno nedostaje tim drugim državama da bi postale dragulj međunarodne pomoći, ali je izvesno da među njima nema mnogo onih koje će svoj lex superiorum nositi po svetu kao dokaz da postoje. Uprkos svem trudu da prihvate i najbolnije tačke najvišeg zakonodavnog akta, u čijem su im sastavljanju najveću pomoć pružili britanski stručnjaci (čija zemlja nema pisani ustav, ali zato nema ni problem sa državnošću) i uprkos tome što su progutali čak i formulaciju o multietničkom društvu, zaštiti manjina i srpskom jeziku kao zvaničnom, albanski borci za vlast još nisu sigurni kojom će to teritorijom vladati i hoće li im zapadni prijatelji pomoći da svoj ustav prostru i preko Ibra. Zato su posle skromne svečanosti prištinski političari sa kiselim osmehom davali izjave o državnosti, ostvarenom snu i definitivnoj potvrdi nezavisnosti. U haosu koji vlada u Prištini niko nije u stanju da razabere koja misija ima koja ovlašćenja, ko kada dolazi i ko kada odlazi i kako će se kroz taj lavirint doći do demokratske kosovske budućnosti. Ispostavilo se da nije tako jednostavno naći taj diplomatski vudu kojim će se, od tvorevine uspostavljene pravnim (i ne samo pravnim) nasiljem, stvoriti pravna država, pa makar imala i sam ustav.