Vrata bez brave

Otkad je u proleće 2005. godine potpisan „Memorandum o razumevanju o dogovorenim opštim principima za obnovu objekata Srpske pravoslavne crkve” na Kosovu i Metohiji, porušenih i oštećenih u martovskom pogromu 2004. godine, traju polemike da li ga je uopšte trebalo potpisati. Nadležni episkop za ovo područje vladika Artemije od početka je bio izričito protiv toga. A sada se, u izdanju Ministarstva za Kosovo i Metohiju i Eparhije raško-prizrenske, pojavila i knjiga s naslovom Neodrživa obnova, u kojoj se predočava kako se sprovodi Memorandum o obnovi srpskih svetinja na Kosovu i Metohiji. Doskorašnji direktor Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture Gordana Marković predočava da se obnova sprovodi „u suprotnosti sa principima struke koji se primenjuju u Srbiji” i da se radovi izvode „bez znanja i saglasnosti” Komisije za obnovu. Ukazuje da se na terenu drugačije radi nego što na papiru piše. Tako, dok se u Memorandumu govori o obnovi objekata Srpske pravoslavne crkve, na informativnim tablama postavljenim na terenu ispisano je da je to „Rehabilitacija zajedničkog evropskog kulturnog nasleđa”... Redovni profesor Arhitektonskog fakulteta Univerziteta u Beogradu dr Milan Glišić, član Republičke revizione komisije za stručnu kontrolu tehničke dokumentacije za objekte od značaja za Republiku pri Ministarstvu za infrastrukturu Vlade Srbije i sudski veštak po pozivu, uradio je analizu obnove posle ličnog obilaska više objekata u Pokrajini. NJegov zaključak, zajednički za sve objekte koje je analizirao, u najkraćem glasi: nijedno od pravila kojih se mora držati prilikom obnove oštećenih objekata nije primenjeno. Konkretno, po nekima od porušenih, a onda obnavljanih svetinja to izgleda ovako: Na Sabornoj crkvi Sv. Đorđa u Prizrenu unutrašnje površine fasadnih zidova imaju jasno vidljive pukotine u spojnicama između kamenih blokova, dok je sa spoljne, fasadne strane, to pokriveno nanesenim malterom u fugama, pa izgleda kao da je to sanirano. Krov koji je naknadno izveden znatno je teži od prethodnog, a uz to se oslanja na požarom oštećene fasadne zidove, što je ugrozilo stabilnost objekta. Slučajno ili namerno, a možda i simbolično: „glavna vrata nemaju nikakvu bravu, tako da nije omogućen nikakav ulazak na ta vrata”... Obnova Episkopskog dvora u Prizrenu je u fazi završnih radova. Postavljene su instalacije, izvode se cementne košuljice na podovima i malterišu zidovi. Bilo bi to vredno pažnje, kaže Glišić, da nije utvrđeno da konstruktivni elementi armirane betonske tavanice nisu uopšte sanirani posle požara, koji je, usled velike količine uglja u suterenu, trajao petnaestak dana. Pojedini delovi su samo delimično malterisani, bez prethodnog čišćenja i ojačanja konstrukcije... Od četiri objekta Bogoslovije u Prizrenu, samo jedan je u postupku sanacije. U ostala tri još su šut i pepeo. Na hramu Sv. Đorđa, „Runovića crkvi” u Prizrenu, zidovi su otkopani do temelja, tako da su temelji izloženi stalnom dejstvu atmosferalija. Kompleks manastira Sv. Arhanđela kod Prizrena jedan je od najteže stradalih u martovskom pogromu 2004. Konak je pretrpeo velika oštećenja od požara: keramički punioci na tavanici su potpuno popucali; najniži red zidnih blokova toliko je ruiniran da zahteva preziđivanje ili podbetoniranje; od visokih temperatura popucali su čak i pojedini komadi kamenog zida. Zbog takvog oštećenja, preti urušavanje i preostale konstrukcije. Ceo kompleks zahteva hitnu sanaciju i rekonstrukciju, ali još ni na jednom objektu nisu započeti nikakvi radovi. Crkva Sv. Trojice u Đakovici praktično više ne postoji. Ostali su samo temelji i nagoveštaji delova zidova koji se naziru kroz travu. Ovde se radilo samo na uklanjanju ruševina (da bi se tako zatrli tragovi svetinje), ali ne i na obnovi porušenog hrama. Što se tiče obnove manastira Devič, profesor Glišić piše da se rekonstrukcija centralnog konaka vrši „bez ikakve konstruktivne, tehnološke i restauratorske logike”. Tako, „na neojačanim zidovima suterena i prizemlja gradi se još jedan sprat, a i to se radi bez ikakvih seizmičkih ukrućenja”. „Postojeći zidovi su samo malterisani bez prethodnog injektiranja spojnica. Zadnji zid je obrađen nestručno i potpuno odstupa od prednjeg zida, koji još postoji u izvornom obliku...” A za kompleks oko crkve Sv. Ilije u Vučitrnu kaže da predstavlja eklatantan primer kako ne treba raditi zaštitu i rekonstrukciju. „Oštećeni parohijski dom i sala za narod nisu nijednim postupkom, makar privremeno, zaštićeni. Groblje je potpuno uništeno, oborene su i polomljene sve nadgrobne ploče, i konačno, celo groblje je zaraslo u travu, tako da se jedva raspoznaje.” Samo je rađeno na rekonstrukciji crkve. Ali, nažalost, „ta rekonstrukcija je urađena tako loše da potpuno kompromituje građevinsku struku”. Konkretno: nisu sanirane pukotine u spojnicama nosećih zidova; kamene ploče na krovu su postavljene na bitumensku hidroizolaciju, tako da sa nje klize i padaju, usled čega je gotovo ceo krovni pokrivač pomeren, a deo je već pao; vlaga i dalje ugrožava zidove; podovi su rađeni od kamena tako lošeg kvaliteta da se rukama može lomiti; nisu uklonjene nagorele grede, a nestručno su ugrađena i vrata. Najkraće rečeno, radovi su „potpuno nestručno i nemarno izvedeni”. Zbog svega toga, profesor Glišić u svojoj Analizi piše da ono što je učinjeno u ovakvoj obnovi, pod vidom „Rehabilitacije zajedničkog evropskog kulturnog nasleđa”, koju sprovodi Savet Evrope, predstavlja, u najmanju ruku, „licemerje kojim se teži pokazati svetu da se na Kosovu i Metohiji zaista radi na rekonstrukciji objekata kulturnog nasleđa”. A, u stvari, „niti se, stručno gledajući, vrši korektna rekonstrukcija, niti se, suštinski, vrši rekonstrukcija zajedničkog evropskog kulturnog nasleđa, nego, kao što se malterisanjem nesaniranih konstrukcija sakrivaju konstruktivna oštećenja, tako se svetu stvara lažna slika, i prikriva istina da su u pitanju spomenici kulture Srpske pravoslavne crkve i srpskog naroda”.