Okrenimo se kadulji

Prošle nedelje stajao sam u redu u pošti iza jedne sredovečne žene, koja je došavši pred šalter s mukom vadila nešto iz novčanika. Na desnoj šaci imala je jedan prst, na levoj nijedan, a obe podlaktice bile su joj kraće nego što je uobičajeno. Znao sam. Kontergan! U bivšoj Jugoslaviji prodavao se trudnicama kasnih pedesetih kao talidomid. Proizveden je 1956. u Nemačkoj, a potom je pod 40 različitih naziva prepisivan u 50 zemalja. Bio je namenjen trudnicama kako bi im smanjio osećaj jutarnje muke i nagon za povraćanjem, a i kao sredstvo za spavanje. Od 1956. do 1962. majke koje su koristile ovaj lek rodile su više od 10.000 dece sa teškim telesnim anomalijama poznatim kao fakomelija (nedostatak šaka, prstiju, stopala celih ruku i nogu i sl). Kao reakcija na tragediju usledila je odluka Kongresa SAD kojom je donet zakon o testiranju uticaja lekova na celi tok trudnoće. Slične zakonske odredbe kasnije su usvojene u celom svetu, pa i ovde. To je jedan od razloga što se s vremena na vreme, daleko od očiju i ušiju javnosti, odvijaju ozbiljni sukobi između velike industrije za proizvodnju lekova, koja je posle vojne industrije najjača na svetu, i između ljudi iz nauke – mahom sa univerziteta, ili iz raznih državnih kontrolnih komisija. Ulog su milioni. Kad se neki lek zbog nesigurnog delovanja i potencijalnih opasnosti po zdravlje – kakva ironija – ne odobri ili se skine sa državne liste, prazne se džepovi, ne samo onih koji su proizveli lek, već i mnogih u lancu koji se proteže od korisnika do bolesnikove čaše s vodom. Kako je moguće da se savremeni lekovi na bazi sprečavanja pada koncentracije serotonina, važnog molekula i prenosioca nervnih poruka kroz mozak (SSRI), koje svakodnevno uzimaju milioni psihijatrijskih bolesnika, odjedanput, prošle nedelje, proglase bezvrednim? Prevedeno na manje naučni jezik, lekovi na bazi SSRI selektivno usporavaju transport serotonina, preko neuronskih sinapsi (međuneuronski spojevi bez fizičkog kontakta) i sprečavaju pad njegove koncentracije, što je, možda, razlog depresije. Obaveštenje je stiglo ravno iz Londona, iz britanske službe za zdravstvenu zaštitu, ekvivalentne našem Ministarstvu zdravlja. Britanski klinički psiholog, profesor Irvin Kirš sa Univerziteta u Halu, podvrgao je proceni, pre svega, 47 dosad objavljenih i neobjavljenih studija u kojima se govorilo o pacijentima lečenim lekovima na bazi SSRI. Iz njegove metaanalize proizašlo je da se stanje duha pacijenata sa izrazitom depresijom popravilo posle uzimanja lekova taman onoliko koliko i posle placeba, tj. bilo koje pilule istog izgleda, boje i oblika kao pravi lek. Pravi lekovi su imali bolji efekat od placeba jedino u težim slučajevima depresivno-anksioznih stanja. Najpoznatiji predstavnik hemijske materije SSRI je tzv. psihopilula „prozak” koja je 1988. dospela na američko i evropsko tržište i posle kratkog vremena izazvala ogromno oduševljenje. Svi mediji i stručnjaci nisu prestajali da govore o čudesnoj „piluli sreće” koja leči ne samo depresiju, prisilna stanja, paničan strah i bulimiju (halapljivo i neprekidno uzimanje hrane, nezavisno od gladi), već razgaljuje i inače zdrave ljude. Pored ostalog, ovi lekovi su oduševili i muški i ženski svet jer odlažu ejakulaciju, tj. produžavaju vreme od početka seksa pa do orgazma, a i sam orgazam. Eto još jednog razloga zbog kojeg je pilula dobila svoj naziv. Nekako u vreme pojave „pilula sreće” na našem terenu, 1989, ondašnji direktor Psihijatrijske klinike u Beogradu, profesor Vladimir Paunović, najavio je „početak kulture oslonjene na lekove raspoloženja i dozvoljene narkotike”. On je, inače, mislio da nema boljih lekova od onih ponuđenih na bazi SSRI i da bi njihovo ukidanje bila velika nesreća. O tome na isti način rasuđuje i većina naših psihijatara. Ne bi badava moj omiljeni psihopata iz NJujorka, Vudi Alen, govorio da mu „prozak” menja život nabolje, i ne bi potpuno istetovirani reper Vanila Ajs posvetio jednu pesmu „prozaku”, poznatu svim ljubiteljima repa i ekstazija (“prozak” i „ekstazi” se hemijski malo razlikuju). Mnoga ranija epidemiološka istraživanja u više velikih svetskih centara, takođe su pokazala da efekti antidepresivnih lekova nisu baš tako povoljni kako tvrde njihovi proizvođači, ali i mnogi psihijatri. Ali, retko se kad nešto menjalo, jer moćni proizvođači imaju dobro razrađenu tehniku kojom omekšavaju one od kojih zavisi plasman njihovih lekova. Postoji i sofisticirana metodologija pridobijanja važnih ljudi iz bolnica koji odlučuju o velikim nabavkama. Razlozi padanja mnogih tendera u zdravstvu nisu slučajni. Svojevremeno je u Hipokratiji (2005) dat prikaz bibliografskih podataka i kraći osvrt na pojačanu sklonost ka samoubistvima koju pokazuju mlađi bolesnici pod tretmanom antidepresivnim lekovima iz grupe SSRI. Naravno, odmah se, preko pisama čitalaca, javio jedan biohemičar i stručnjak za lekove koji je negirao navode iz teksta. Neko bi možda mogao pomisliti da je taj čitalac-stručnjak blizak nekoj domaćoj fabrici lekova, možda strateškom partneru velikog stranog proizvođača leka na bazi SSRI. U svakom slučaju, SSRI već odavno prouzrokuje gluvoću oponenata u dijalogu. Danas se po našim apotekama mogu kupiti „zoloft”, „fluokscetin”, „prokscetin”, „cipraleks” i drugi lekovi, svi na bazi SSRI. Naravno, ima i drugih, ali oni nisu deo ove priče. Moj stari prijatelj, beogradski psihijatar, tvrdi mi da kad god ne zna šta će sa bolesnicima, jer ne vidi njihovo poboljšanje uz antidepresivne lekove, savetuje im da se okrenu kadulji: jevtina je, bezopasna i vrlo korisna protiv depresije.