Demokratija kao vojna sila

Potreba da se izmisli razlog za rat je najveća kada su u pitanju imperijalističke države poput SAD, jer njihova nacionalna teritorija nije ugrožena, nema okupacionih snaga koje svakodnevno tlače narod i nema neprijatelja koji ugrožava svakodnevni život civila u meri u kojoj ga ugrožava prisilna mobilizacija. Zadatak lidera ovakvih država jeste da stvore sliku u javnom mnjenju u kojoj neprijatelj kojeg treba napasti, na primer imperija u povoju poput Japana ili komunistički pokreti u Indokini, predstavlja „osvajača” i „agresora”, a u poslednje vreme, posebno islamske zemlje koje se protive američkom uticaju, predstavljaju se kao „teroristi”. Pošto se svi američki imperijalistički ratovi vode daleko od domovine i ne postoje neposredne pretnje od napada ili invazije, američki vladari imaju poseban zadatak da stvore dramatičan i pravedno-odbrambeni „casus belli”. U tom cilju, američki predsednici stvarali su okolnosti, organizovali incidente i delovali u saradnji sa svojim neprijateljima kako bi kod narodnih masa stvorili ratoborno raspoloženje. Izgovori za rat stvarani su organizovanjem provokacija koje su dovodile do serije poteza neprijatelja koji su kasnije korišćeni kao opravdanje za vođenje legitimnog rata. Ovakve državne provokacije zahtevaju jedinstvenu podršku medija, pre svega predstavljanje svoje zemlje kao žrtve sopstvene nevinosti i dobrih namera. Svi američki imperijalistički ratovi, uključujući četiri sukoba velikih razmera, u poslednjih sedamdesetak godina započeti su provokacijom, izgovorom i sistematskom i intenzivnom medijskom kampanjom. Armija akademika, novinara i eksperata omekšavala bi javnost i pripremala je za rat opisujući svaki aspekt mete kao totalitaristički, potpuno iskvaren i zao, što opravdava upotrebu svih sredstava za njeno uklanjanje, a s obzirom na to da se takvo totalitarno zlo ne može promeniti iznutra, neophodna je upotreba „totalnog rata”. Slika koja se stvara jeste takva da javno mnjenje stiče utisak da se neprijateljska država i narod moraju uništiti da bi se iskupili za počinjena zla, a demokratija se radi toga mora izmeniti u vojnu silu koja ruši sve pred sobom. U slučaju američko-japanskog sukoba u Drugom svetskom ratu i potonjim američkim intervencijama u Koreji i Indokini, kao i u intervencijama nakon terorističkih napada od 11. septembra 2001. godine, Vašington je, uz jedinstvenu podršku masovnih medija i Kongresa, provocirao neprijateljstvo svojih meta i potom fabrikovao izgovor za masovnu mobilizaciju i duge krvave ratove. Predsednik Frenklin Delano Ruzvelt postavio je svojim naslednicima vrlo visoke standarde za provociranje i stvaranje izgovora za rat podrivajući većinski antiratno raspoloženje i ujedinjujući i mobilišući svoju zemlju za rat. Ovo je najbolje dokumentovano u knjizi „Dan prevare: Istina o Ruzveltu i Perl Harboru” Roberta Stineta. Ruzvelt je, naime, izazvao rat sa Japanom namerno prateći program od osam tačaka o maltretiranju i embargu protiv Japana koji je sačinio šef Odseka za Daleki istok Mornaričke obaveštajne službe Artur Mekolum. Ruzvelt je prvo u oktobru 1940. godine naredio sprovođenje plana koji je sadržavao neke mere koje bi suverena država mogla shvatiti kao čin rata. Radi se, pre svega, o embargu protiv Japana i dodatnim merama kao što su isporuke oružja neprijateljskim državama, onemogućavanje Tokija da nabavi neophodne resurse za svoju industriju i zabrana pristupa lukama. Ove mere naterale su japansku vojnu mašineriju da osmisli preventivni udar protiv SAD kako bi eliminisala same mere i dovela sebe u što povoljniju poziciju u početku totalnog rata. Knjiga sadrži čitav niz američkih obaveštajnih telegrama o kretanju japanske flote ka Perl Harboru koji dokazuju da je Vašington unapred znao za japansku nameru da napadne ovu bazu. Takođe, Sinet otkriva da komandanta Perl Harbora, admirala H. E. Kimela, niko o ovim informacijama nije obavestio i time ga onemogućio da pripremi odbranu baze. Ovo je učinjeno jer je Ruzveltu bio potreban dramatičan, razarajući, nemoralan akt Japana protiv „defanzivne” američke baze da bi prevazišao masovno protivljenje ratu u američkoj javnosti i njen pacifizam pretvorio u ogorčenost i bes. Ovim je postignuta nezabeležena američka prevlast u Pacifiku u narednih pedeset godina. Uspeh postignut pobedom nad Japanom doveden je, međutim, u pitanje uspehom koji su na istoku i jugoistoku Azije ostvarili komunistički revolucionarni pokreti. Da bi ostvario američke strateške ciljeve, Ruzveltov naslednik, Hari Truman, našao se u situaciji da mora da isprovocira sukob koji bi mogao biti predstavljen kao dramatični napad na SAD i njihove saveznike i koji bi poslužio kao izgovor za prevazilaženje širokog protivljenja novom ratu. Truman i komandant američkih snaga na Pacifiku Daglas Mekartur odabrali su Korejsko poluostrvo. U knjizi „Koreni Korejskog rata” Brus Kamings navodi da su Truman i Mekartur intervenisali u građanskom ratu vođenom između korejskih komunista i bivših japanskih kolaboratora stvaranjem američkih okupacionih snaga, uspostavljanjem baza i naoružavanjem kontrarevolucionara. Suočivši se sa neizbežnim porazom svojih miljenika, Truman je građanski rat proglasio „invazijom” Severa na Jug i poveo opsežnu kampanju sa ciljem da Amerikance uveri u pretnju novog svetskog rata i širenja komunističkog totalitarizma. Američka invazija na Koreju izvršena je kao odgovor na severnokorejsku invaziju na južni deo poluostrva i napada na američke vojnike koji brane demokratiju. Ova politika, međutim, dovela je do Trumanovog debakla i 1952. godine Dvajt Ajzenhauer je izabran upravo zbog obećanja da će okončati rat, što je i učinjeno 1953. Iako su SAD bile direktno umešane u sukob u Vijetnamu još od 1954. godine, suočeni sa neizbežnim padom prozapadnog režima u Sajgonu, američki stratezi uočili su potrebu za masovnim uključivanjem svoje vojske u ovaj rat. Ponovo suočene sa masovnim antiratnim protestima i pacifističkim opredeljenjem omladine, američke vlasti morale su da stvore izgovor koji bi preokrenuo situaciju i poslužio kao pokretač za mobilizaciju masa. U tom cilju, predsednik Lindon DŽonson, Ministarstvo odbrane, američka pomorska i vazdušna komanda i Nacionalna agencija za bezbednost organizovale su ono što će u istoriju ući zapisano kao „Incident u Tonkinskom zalivu”. Naime, 2. i 4. avgusta 1964. godine, u blizini severnovijetnamskih voda inscenirana su dva napada severnovijetnamskih snaga na američke razarače ”Medoks” i ”Tarner DŽoj”. Iskoristivši ovo, Kongres je 7. avgusta skoro jednoglasno usvojio rezoluciju koja je DŽonsonu omogućila da broj američkih snaga u Vijetnamu do 1966. godine poveća na više od pola miliona, da bez posebne dozvole izvodi vojne operacije širom jugoistočne Azije i da „preduzme sve neophodne korake, uključujući i upotrebu sile, kako bi pomogao članicama Zajedničkog odbrambenog sporazuma jugoistočne Azije u očuvanju slobode”. Invazija je počela 5. avgusta DŽonsonovom najavom na televiziji i radiju o masovnim vazdušnim napadima na severnovijetnamske pomorske položaje „u znak odmazde”, nazvanim operacija „Probojna strela”. Dokumenta Pentagona i Nacionalne agencije za bezbednost, objavljena 2005. godine, međutim, ukazuju na to da severnovijetnamskog napada u Tonkinskom zalivu nije ni bilo. Ti napadi izvršeni su patrolnim čamcima norveške proizvodnje koje su SAD kupile južnovijetnamskoj mornarici neposredno pre incidenta. Godine 2001. američka javnost bila je preokupirana domaćim pitanjima – padom privrede, korporativnom korupcijom, krahom internet-kompanija, ali i izbegavanjem novog vojnog sukoba na Bliskom istoku. Jaz između ratnih planova nekih članova Bušove administracije i američkog javnog mnjenja bio je ogroman. Uprkos ozbiljnoj propagandi, vladalo je mišljenje da ne postoje neposredne pretnje američkoj bezbednosti. Da bi se ta slika preokrenula, Bušova administracija pribegla je starom receptu. Ono što im je bilo potrebno jeste katastrofičan teroristički napad koji bi povukao sprovođenje njihovih ratnih planova. Ključ za uspeh ove operacije bio je ohrabrivanje terorista i omogućavanje proračunatog i sistematskog „nemara”, zahvaljujući kojem bi obaveštajni izveštaji o pretnjama bili marginalizovani, što bi, tokom saslušavanja i istraga koje bi usledile, omogućilo zataškavanje uloge koju je u napadima imala administracija. Posle prvog šoka koji su napadi na NJujork i Vašington izazvali, pojedini kritičari počeli su da postavljaju nezgodna pitanja o tom događaju, posebno kada su počeli da pristižu domaći i strani izveštaji prema kojim su postojala jasna upozorenja o pripremama za teroristički napad. Na čelo komisije koja je trebalo da ispita te događaje postavljen je Filip Zelikov, akademik i bivši zvaničnik vlade, koji se otvoreno zalagao za „preventivnu odbranu”, odnosno ofanzivne akcije protiv subjekata koji se smatraju opasnim po američke interese, i samim tim bio je jedan od onih koji su priželjkivali izgovor za pokretanje takve američke globalne politike. Kao da je imao sposobnost predviđanja, Zelikov je još 1998. godine napisao: „Poput Perl Harbora, takav događaj bi postao prekretnica u našoj istoriji, koja bi se delila na ’pre’ i ’posle’. SAD na to mogu odgovoriti drakonskim merama, smanjenjem građanskih sloboda, omogućavanjem pojačanog nadzora građana, pritvaranjem osumnjičenih i upotrebom smrtonosne sile.” Izveštaj komisije koju je predvodio oslobodio je administraciju svake sumnje da je mogla znati za pripremu napada ili da je, možda, u njemu učestvovala, ali je u svoju verodostojnost uverio tek malobrojne. Istraživanja izvršena u leto 2003. godine pokazivala su da većina Amerikanaca, a posebno NJujorčani, ne veruju u zvaničnu verziju događaja, nego da sumnjaju u umešanost vlade, što je posebno došlo do izražaja pošto je otkriveno da se Zelikov sastajao sa ključnim osobama pod istragom – potpredsednikom Dikom Čejnijem i najvišim Bušovim savetnikom Karlom Rovom. Nesrećni događaji od 11. septembra 2001. godine i smrt skoro 3.000 civila omogućili su Americi da izvrši niz invazija, okupacija i uspostavljanja vojnih baza širom sveta, što ne bi bilo moguće bez jednoglasne podrške Kongresa i uticajnih masovnih medija. Da bi zaokružili svoje ciljeve na Bliskom istoku, stratezi Bušove administracije smatraju neophodnim osvajanje Irana. Zbog ovoga, pokrenuta je propagandna kampanja protiv ove zemlje zbog njenog nuklearnog programa, koji navodno ima vojnu svrhu, i zbog navodnog naoružavanja, obučavanja i finansiranja pobunjenika koji u Iraku napadaju američke okupacione snage. Pitanje koje se sada postavlja i na koje će jedino vreme moći da pruži odgovor jeste: koji će to katastrofičan događaj izazvati napad na Iran ili će, možda, kao povod biti dovoljno samo postojanje ove Vašingtonu neprijateljske zemlje.