Duško Radović i 1968.

Niko nije bio toliki ideal mladih ljudi sveta kao Ernesto Če Gevara kad je ostavio vlast i ministarski položaj na Kubi i otišao u Boliviju da diže revoluciju. “Pravi cilj je samo onaj koji je nedostižan. Nedostižni ciljevi najduže traju.” – Čeova pogibija u jesen 1967. dovela ga je na usne mladosti sveta. Čini se da je suza za njim u proleće 1968. digla svetske talase gneva: “Tražimo ponovno uvođenje budućnosti!” Oličavao je san o pravednijem svetu i portreti njegovog nasmejanog lica nošeni su tog proleća u svim evropskim univerzitetskim metropolama. “Čea su proganjali oni koji su išli za njim.” – Ovo je, izgleda, bila misao vodilja Dušanu Radoviću i Matiji Bećkoviću kad su započeli ispisivanje svoje dramske poeme o Čeu. Če – tragedija koja nastaje: Če – tragediju koja traje, Dušan Radović je sa Matijom Bećkovićem pisao krajem 1967. i početkom 1968. na glavnom beogradskom trgu – u “Gradskoj kafani”. Bećković i Radović su “Gradsku kafanu” učinili parnasovskim mestom toga vremena. Pogotovo što je Bećković tu vodio svoje, u to vreme, najčuvenije razgovore za Jež – Klub umetnika ujutru, u koji se ulazilo kao u samu umetničku istoriju ili išlo na sud. Pred podne Radović je, sa džepovima punim ceduljica na kojima su bile ispisane rečenice za moguće replike ove dramske poeme, dolazio na prvi sprat “Gradske kafane” u tzv. Bečku salu, u kojoj je Bećković, kao dr Paćuka (pseudonim), već ordinirao sa pacijentom za tu nedelju. Onda su se izdvajali za poseban sto, Bećković ga je birao da bude svim ušima dostupan, i onda su to ispisano na Radovićevim ceduljama u celinu slagali i domišljali. Uglavnom glasno i uglavnom Bećkovićevim glasom i smehom. Zahvaljujući Bećkovićevoj egzaltaciji, što je on sav tada bio, taj njihov posao pretvarao se u javno kazivanje tek stvorenog. Sećam se, prštalo je “Bečkom salom”: “Metak je univerzalni lek. Metak je lek protiv glavobolje. Metak je poslednja reč medicine. Metak je zamena za sve. Metak leči šta ništa ne leči. Metkom se možete izlečiti sami. Metak je narodni lek. Metak se može dobiti i u našoj zemlji.” Već složeno u “Gradskoj kafani”, već razaslato na sve četiri strane umetničke čaršije, ponavljano je, posle, među biranim prijateljima, za velikim stolom, u nešto skrajnutijem “Mažestiku”. Danas mi se čini da je taj dramsko-poetski tekst bio i nekakva vrsta uvoda u događaje koji će uslediti i u svetu i na Beogradskom univerzitetu. Ova drama je pred same događaje objavljena u časopisu Delo. Moj slučaj sa Radovićem: Radoviću sam se približavao poizdalje, činio mi se nedostupnijim od Stevana Raičkovića, najponosnijeg pesnika u Beogradu u našoj polovini veka. Prvi put sam ga video na tadašnjem Trgu Marksa i Engelsa 1966. godine, u holu zgrade u kojoj je tada bila Televizija Beograd. Činio mi se nedostupan, kao i Televizija, za koju sam mislio da u nju nikad neću stupiti. Upoznao sam ga na suprotnoj strani, bukvalno, a može i figurativno, opet na Trgu Marksa i Engelsa, početkom 1968. godine, na četvrtom spratu Borbe. Došao sam da razgovaramo za omladinsku reviju Susret. Radović mi je tada rekao da će u komunizmu sve biti relativno, pa je i relativno da li će ga biti. Da mlade ocenjuju slabim ocenama iz istorije zato što su svi drugi iz istorije ocenjeni. Bilo je to vreme kad sam mu postavio i ovakvo pitanje: Da li se u Borbi priznaje dupli borački staž? Odgovorio je: “Videćemo kad se Borba završi.” Pitao sam: Da li je bolje glup na svome mestu ili pametan na tuđem? Uputio me je na drugu adresu: “To pitajte Branu Crnčevića. On je ministar tuđih poslova.” Pecnuo sam ga: Kako igra šah u odnosu na Branu Crnčevića? Odvratio je: “Bolje igram nego što mislim da igram. Za razliku od Brane Crnčevića.” Zanimalo me je: Udarate li čvrge Matiji Bećkoviću? Rekao je spontano: “Ne smem. Udariće me nogom.” Ispitivao sam: Koliki je politički uticaj Živorada – Šilje Mihailovića? Priznao je: “Na mene ogroman. Sve što je propovedao – omrznuo sam!” Nisam se dao zaustaviti: Da li je Radoš Novaković osuđen na Robiju Oskara Daviča? Raznežio se: “Gledao sam tu kolorisanu pastoralu! Na kraju su se uzeli!” Na kraju razgovora Dušan Radović mi je tražio da mu pokažem indeks, kad sam ga pitao šta misli o meni. Iznenadio sam ga, pruživši mu indeks. Raskrilio ga je, ne pogledavši u njega, zatvorio ga i vratio mi. “Od sad gde god budem sedeo, možeš sesti za sto, ne pitajući me.” Tu privilegiju sam od tada najčešće koristio u “Mažestiku”, na skoro svakodnevnim popodnevnim sedeljkama, ako ja sam nisam bio onaj prvi koji je sto, onaj u dnu, najveći, uz ogledala, za sve zauzimao. Odlazeći sa ovog razgovora, svestan tog proleća Evrope, kada je prvi propupio studentski bunt, pitao sam uz pozdrav: Treba li studentskom horu dirigovati milicionerskom palicom? Stisnuo mi je ruku: “Ja sam za kompromis: da se Bogdanu Babiću da neki čin u miliciji.” Bogdan je bio glavni dirigent najčuvenijeg akademskog hora u Beogradu koji se tada zvao hor “Branko Krsmanović.” Kada se tog juna zbila i naša studentska 1968. u kojoj ja nisam dobio milicijske batine, već pesničku slavu pobunjenih, Dušan Radović me je tešio u “Mažestiku”: “Isto ti je to. Tući će te duže!” Šesetosma: Studentskom pobunom juna 1968. godine Dušan Radović nije bio zatečen, ali je bio zatečen u Borbi na mestu propagandiste, gde je “sklonjen” kao potpisnik osuđenog Predloga za razmišljanje o ugroženosti srpskog jezika. U Borbi se studentska pobuna najžešće osuđivala kao neprijateljstvo prve vrste, uvezeno spolja. Jedino su se osudi suprotstavili Dušan Radović i Milovan Danojlić. Dušan Radović je na skupu od hiljade nahuškanih novinara i štampara u dvorani Doma sindikata opominjao da su “studenti naša deca.” Pobunjene studente podržavali su tada svi odvažni pisci. Mali broj. Dušan Radović je bio među onima koji su i govorili studentima u Kapetan-Mišinom zdanju. Govorio je u slavu odvažnosti, ali je i rekao da će se sve završiti teškim hepiendom. Kako su studenti, a i oni koji su pozdravljali njihovu odvažnost, strepeli da milicija neće poštovati autonomiju univerziteta, već da će upasti i u Kapetan-Mišino zdanje i na ostale fakultete, Radović je rekao: “Nemci su u ovoj zemlji postavili jednog dana jedan rekord u ubijanju đaka. Ako je nekome stalo da taj rekord premaši, večeras mu je prilika, jer ovde ima više od pet hiljada đaka.” Većina pisaca, koji se na podršku nisu odvažili, ćutali su. Među njih su se infiltrirali i pisci komitetlije. Jedino je studente osuđivao Oskar Davičo, čije je prezime Matija Bećković čitao unatraške. Svi smo, i pisci i studenti, bili ogorčeni na Oskara. Iz toga ogorčenja ostala nam je ova Radovićeva priča: “Četvrtog juna ja i pre osvita pođem u grad. Neću da čekam da se otvori 'Kasina', kad je otvoren Univerzitet. U Knez Mihailovoj ulici samo ja i milicija. Vršim jutarnju počasnu smotru. Hoću da uđem u Ulicu Vuka Karadžića. Ne puštaju me milicioneri. Ne daju ka ulazu u dvorište Univerziteta. Vide – nisam student, a ne mogu da im se izdam za profesora. Moram izokola da pokušam. U Ulici 1300 kaplara nema milicije. Kad nasred ulice šlem milicijski. Nisam od onih koji bi ga šutnuo. Lojalan sam građanin, skoro kao onaj koga Domanović opisuje da s patriotizmom diže policijsko dugme. Krenem ja da dignem šlem, da se ne ponižava na ulici. Kad – šlem se ne da. Zapnem, šlem se opet ne da – ni makac. Uhvatim ga s obe ruke pa iz sve snage, iz petnih žila... Kad, pod šlemom Oskar Davičo čuva stražu...” Danima smo, na raznim mestima i u raznim prilikama, analizovali dubinu ove anegdote, otkrivali njenu svesadržajnost: duhovnu i fizičku visinu, doušništvo i policijski karakter, strašljivost i drčnost, potrebu da se bude na licu mesta, ali skrajnuto... Sve pod jednim šlemom. Radović je, inače, studentsku pobunu 1968. godine, nazivao – međustudentskim sukobom. Nije mi bilo pravo dok nije objasnio: “Predratni studenti ne daju današnjim studentima da se bave politikom.” A kad je objasnio, nije mi, opet, bilo pravo, jer je bilo tačno. Književne večeri srpske satire: Kraj šezdesetih i početak sedamdesetih bile su godine književnih večeri. Naročito književnih večeri savremene srpske satire. Organizovanje ovih večeri, za mnoga mesta diljem Jugoslavije, bilo je pitanje prestiža i provera sopstvenog slobodoumlja. Za te večeri najčešće smo traženi nas četvorica: Dušan Radović, Brana Crnčević, Matija Bećković i moja malenkost. Nismo išli na svaki poziv i nismo išli uvek u punom sastavu. Išli smo u glavne centre (Zagreb, Sarajevo, Skoplje, Novi Sad...) i češće po trojica ili dvojica. Bio sam tada u najdrskijoj svojoj fazi, pa sam na književnim večerima bio sklon provokacijama mimo uobičajenog akademizma. U Sarajevu sam, recimo, počeo čitanje rečenicom: “Ne mora čovek da se preziva čolaković, da bi bio rodoljub.” Bećković i Crnčević su me u tome tolerisali – mlađe-luđe. Dušan Radović, pak, nije. On me je lepo posavetovao: da čitam ono svoje najbolje i već objavljeno. Nije u pitanju samo moja hrabrost, rekao je, već hrabrost onih koji su nas pozvali i njih moramo zaštititi svojim čitanjem. “Mi ćemo tu biti, čitati i otići. Po ovim mestima ostaju oni koji su nam večeri organizovali. Oni su već sumnjivi zato što su nas zvali. Najbolje i objavljeno za njih je nekakav alibi.” Bilo je takvo vreme da je Duško bio u pravu. Mada u prvi mah nisam mislio tako. Uz velike probleme koje su u Sarajevu, zbog slobodoumnih stavova i iskaza imali Lazar Amidžić, Božidar Jakšić i Esad Ćimić, stizala ih je i optužba da su u Sarajevo dovodili Dušana Radovića, Matiju Bećkovića, Milovana Vitezovića, čak i sa našim citatima. Sva četvorica smo, 24. decembra 1969. godine, imali zakazano književno veče u Novom Sadu, na Tribini mladih. Pošli smo ranije – Crnčević je vozio. U Novom Sadu smo otišli prvo u Maticu srpsku, gde nas je već čekao Aleksandar Tišma sa prvim primercima Bećkovićeve knjige Doktor Janez Paćuka o međuvremenu. Odsedeli smo neko vreme sa Tišmom, dok Radović nije pregledao Antikvarijat Matice srpske (u svakom gradu je prvo išao u antikvarnice knjiga, ako ih ima), otišli na ručak i, neposredno pred samo vreme književne večeri, pojavili se u Katoličkoj porti, u prostorijama Tribine mladih. Ulazili smo zajedno sa posetiocima, mada je sala već skoro bila popunjena. Tamo nas je dočekala očajna urednica i pesnikinja Judita Šalgo, nesrećna što nas vidi. Woj je toga dana, iz Pokrajinskog komiteta, bilo naređeno da se ovo veče ne sme održati. Nisu rekli zašto, ali da ona smisli izgovor. I ona nam je, ne znajući da smo u Novom Sadu, ostavljala poruke u Beogradu, da se veče otkazuje i da ne dolazimo. Uzgred budi rečeno, njoj je za tu nedelju zabranjen bio ceo program. Dva dana posle nas, gost tribine je trebalo da bude filozof Quba Tadić. Sad, kad je trebalo da saopšti publici da se veče otkazuje zbog nedolaska književnika, mi smo se, eto, pojavili. Nastala je velika neprijatnost. Nesrećna Judita je hrabro pokušavala da, ipak, u zadnji čas, dobije saglasnost sa najviših mesta i da se veče održi. Uzalud je telefonirala malom pokrajinskom ideologu (omladina), i velikom pokrajinskom ideologu (komunisti). Nije dobila saglasnost. Svi su bili uzbuđeni: i Judita, i publika, i mi, sem Radovića. “Ovo je tvoje U međuvremenu!” – rekao je mirno Bećkoviću i dodao: “Stiglo nas je!” Dosad su nam zabranjivali novine i knjige, sad evo i književne večeri. “Književno veče se otkazuje, jer su književnici došli.” – formulisao je Brana Crnčević otkazivanje. Posle smo sa delom birane publike (Egerić, Tišma, Janjušević...) otišli na piće u restoran Doma JNA, što je uvećalo skandal otkazivanja. Zbog svega ovoga Judita Šalgo je dobila radni otkaz. Neka ovaj zapis bude i spomen na odvažnost, u jednom teškom vremenu, sada već pokojne Judite Šalgo. Jedan pošten tekst o ovom događaju napisao je u Indeksu, listu studenata Novog Sada, Laslo Sekelj, tadašnji student, potonji profesor univerziteta.