Mala doza nežnosti

Te nezaboravne 1999. godine, dok su po Srbiji padale bombe, pripala im je “Zlatna palma” za film “Rozeta”, prema odluci žirija kojim je predsedavao Dejvid Kronenberg. A onda su se belgijska braća, scenaristi i reditelji Žan-Pjer i Lik Darden (Jean-Pierre i Luc Dardenne) u Kanu ponovo našli sa filmom “Sin” (2002) u konkurenciji za nagrade u kojoj je bio i Kronenbergov film “Pauk”, te ovaj kanadski reditelj u izjavama medijima nije krio da se upravo “njih pribojava”. I bio je u pravu, jer se film braće Darden sa lakoćom izdvojio u sam vrh a sve se završilo tako što je glavnom glumcu filma “Sin” – Olivijeu Gurmeu uručena “palma” za najbolju mušku ulogu. Slično se ponovilo i 2005. godine kada je žirijem 58. kanskog festivala predsedavao Emir Kusturica i zajedno sa ostalim članovima, jednoglasnom odlukom za film “Dete”, Dardenovima dodelio njihovu drugu “Zlatnu palmu”. Na ovogodišnjem 61. kanskom festivalu braći Darden pripala je nagrada za najbolji scenario i to filma “Lornino ćutanje” u kojem su osvetlili još jedan od problema savremenih zapadnih društava – lažne brakove zarad dobijanja državljanstva, iza čega stoje dobro organizovane mafijaške grupe među kojima i one – albanske. Reč je o delikatnoj socijalnoj drami sa prizvukom “film noara” i izvanrednim filmskim otkrićem glumice Arte Dobroši, najslikanijim kanskim licem. I niko nije bio iznenađen ponovnim uspehom Dardenovih jer su se u evropskoj kinematografiji nametnuli kao autori modernog filmskog izraza i velikog socijalnog angažmana. Uz njihove se filmove razmišlja, oni nagone na reakciju, na odgovor emocijom. Nisu pretenciozni, nema specijalnih efekata ili tehnološke ekvilibristike. U njima je život onakav kakav jeste, i ružan i lep, i prljav, često beznadežan iako je sreća nadohvat ruke. U filmovima “Meso”, “Mislim na vas”, “Obećanje”, “Rozeta” , “Sin”, “Dete” i “Lornino ćutanje”, Dardenovi se fokusiraju na malog, običnog čoveka i njegove velike, nepremostive probleme. I zato su im filmovi prijemčivi i rado gledani. Nedavno, tokom vrelog majskog popodneva, bio mi je upriličen susret sa njima. I priznajem, teško ih je razlikovati – starijeg Žan-Pjera (1951) koji je počeo kao pozorišni glumac i mlađeg Lika (1954) – i do pred sam kraj razgovora nisam bila sigurna koji od njih dvojice hitrije i direktnije odgovara na pitanja. Oni zaista funkcionišu kao jedan, što nije nepoznato u svetskoj kinematografiji (braća Tavijani, braća Vahovski), ali je začuđujuće što oni dolaze iz prilično nezanimljive evropske kinematografije – belgijske. I zato su posebni. Vizuelno, “Lornino ćutanje” je jedan od vaših najpristupačnijih filmova, kamera se ovog puta ne kreće toliko užurbano kako ste nas do sada navikli? - Tačno, kamera nije toliko u pokretu koliko se fokusira na Lornu i odmotavanje akcije i priče. Pokušali smo da postignemo izvesnu dozu dirljivosti što je bilo moguće pre svega zahvaljujući glumici kakva je Arta, ali i kameri koja je manje “naprasita” nego u prethodnim filmovima. Lornina priča koju ste nam ispričali je zasnovana na istinitom događaju. Možete li mi reći nešto više? - Naš kamerman nas je upoznao sa mladom ženom koja je dugo radila kao učiteljica u jednoj ustanovi za beskućnike a koja neobično voli naše filmove. Tokom razgovora ispričala nam je o problemima sa bratom narkomanom kojeg je jedva izvukla iz “kandži” albanske mafije čiji su mu članovi za veliku sumu novca ponudili da se venča sa Albankom koja bi tako dobila papire. Međutim, takav “ugovor” podrazumevao je i nešto kasniji razvod za novac, preudaju Albanke i nestanak mladoženje. Mlada učiteljica je sprečila brata da se upusti u ovakav aranžman jer su joj bili poznati slični događaji kada su narkomani-mladoženje, pronalaženi mrtvi. Wena priča nas je impresionirala, a nešto kasnije smo poželeli da je bar delimično prenesemo na platno, prethodno izvršivši temeljne pripreme i istraživanja. Tek smo tada postali svesni koliko su novine pune sličnih priča. Svetu ste ponovo otkrili novo glumačko lice, ono koje krasi Albanku sa Kosova Artu Dobroši. Kako ste je pronašli? - Bio je to dug i iscrpljujući proces. Naši asistenti su organizovali serijale audicija u Skoplju, Prištini i Tirani, a onda su Artu pronašli u Sarajevu! Boravila je tamo šest meseci, koliko je trajao njen angažman u jednom pozorištu. Kada smo dobili njene snimke, postojalo je nešto na njenom licu, u njenom pogledu što nas je stalno vraćalo njoj. Onda smo prelomili, organizovali susret sa Artom, snimali je danima u njenim dnevnim kretanjima, kako igra, kako se smeje, kako komunicira sa ljudima. Kada smo pregledali materijal, znali smo – to je Arta i samo Arta! Prilikom ponovnog susreta zahtevali smo da ošiša kosu koja joj je padala do pola leđa, a ona se gotovo zaplakala jer ju je od detinjstva negovala. Zatim smo joj rekli da mora da nauči francuski, a posle isteka dva meseca ona je bila spremna. Smatrali ste da je neophodno da lik Lorne tumači autentična Albanka a ne neka belgijska ili francuska glumica? - Jedino je tako moguće, jedino pravo i autentično. Imigrantska priča ovog našeg filma je realna priča, smatrali smo da bi bilo pogubno angažovati nekog kome albanski jezik nije maternji, ko se u Liježu, u kojem smo snimali film, prirodno ne oseća kao nesigurni stranac koji je fizički okružen bukom i ljudima ali niko ne zna ništa o njoj i njenim tajnama. Je li i to razlog što uprkos dramatičnoj priči vaš film ima i snažnu dimenziju senzualnosti? - I to dugujemo Arti, njenom licu, glasu, načinu na koji se kreće, kako govori francuski sa tim veoma specifičnim akcentom, ali možda i zbog toga što je ovaj film i čudesna ljubavna priča. Ovaj film je i mala doza nežnosti upućena gledaocima. Ko je od vas dvojice doktor Yekil a ko Mister Hajd? - Ha! Sasvim je moguće da radimo po smenama! Inače smo po prirodi mirni, tihi ljudi, nismo “rediteljski monstrumi”. Sigurno vas to često pitaju ali zaista sam radoznala: kakva je saradnja između dva brata? Da li biste mogli da zamislite da radite sami, da li ste to ikada poželeli? - Mislim da ne. Uvek smo radili zajedno. Zato je teško uporediti naš dosadašnji rad sa idejom o samostalnom radu. Nismo to ni pokušali, to nas ne zanima. Kao što nekoga ko godinama radi sam ne bi zanimao zajednički rad sa nekim. Ista je stvar. Mi radimo zajedno 30 godina. Vreme prolazi. Za nas je filmsko stvaralaštvo avantura u kojoj jedino zajedno učestvujemo. Bratski u pravom smislu te reči. Uigrano. Da li imate uvek zajedničke ideje, da li se raspravljate, svađate? Kako funkcionišete? Postoji li vođa? - Vođa? Da li baš uvek i svako mora da ima vođu? Ne bi bio problem kada bismo privatno imali različite ideje o životu, ali ako bismo imali različite ideje o filmu, onda bi bilo bolje da ne radimo zajedno. U suprotnom, ne bismo mogli da snimamo filmove. Mi nismo kao dve političke partije koje pokušavaju da dođu do kompromisa da bi snimile film. Mi smo, jednostavno, jedna osoba sa dve glave, četiri ruke i četiri noge. U filmu ste gotovo tri decenije; jeste li o filmu uvek sanjali? O zajedničkim scenarijima i režiji? - Ne, nikada nismo sanjali da postanemo tvorci filma. Zapravo, počeli smo da radimo u pozorištu. Žan-Pjer je bio glumac a Lik se uglavnom bavio zvukom. Kasnije smo počeli da radimo na spotovima, snimali smo prve dokumentarne filmove i portrete. Radili smo i kao asistenti snimatelja filmova u Severnoj Irskoj, a 1986. godine snimili smo svoj prvi dugometražni igrani film “Meso”. I sve smo radili zajedno. Tokom snimanja prvih dokumentarnih filmova Žan-Pjer je sarađivao i sa drugim ljudima i uglavnom se brinuo o kameri. Lik o zvuku. Šta je, po vašem mišljenju, cilj filma, cilj snimanja filmova? - Kada idemo u bioskop, nadamo se da ćemo sresti nekoga – da ćemo sresti film, da će nas taj susret sa filmom promeniti, uznemiriti, da će isprovocirati osećanja. Ona, za koja nismo znali da postoje. I da se posle filma nećemo osećati kao i pre njega. Kod filma nam se najviše dopada to što nam ljudi predlažu priče i načine na koje priče mogu da se ispričaju. Neko drugi ih je stvorio, muškarac ili žena, osobe koje nam poveravaju film. Mi kao ljudska bića imamo priliku da podelimo iskustvo sa tvorcem tog filma. Kako objašnjavate uspehe vaših filmova i kod filmskih profesionalaca i kod publike širom sveta? - Kada su naši filmovi u pitanju, uvek razmišljamo o susretanju. O susretanju našeg filma i publike. O publici mislimo još dok pišemo scenario, kada počnemo snimanje, dok postavljamo kameru u određeni položaj. Sve je vezano za gledaoca, jer on će biti tu kada se film bude prikazivao. Nadamo se da će se u tami bioskopa nešto pomeriti, dogoditi nešto u svesti gledalaca i da se neće osećati isto. Naravno, mi ne udaramo gledaoca čekićem u glavu, ali budimo nešto u njemu i on će u jednom trenutku videti svet drugačije. Pokušavamo da ga “nateramo” da razmišlja na određeni način, ali i da uživa. Želimo da mu pričinimo zadovoljstvo, ali istovremeno i da ga navedemo da misli.