Čitaj Platona i ne diraj geja

Ovih dana, kada učesnici gej parada ponovo nerviraju heteroseksualce sa niskim pragom tolerancije, jedno ime tipično za naše prostore ustalasalo je deo svetske naučne javnosti, baš na temu homoseksualnosti. Ivanka Savić? To je doktorka sa Karolinskog instituta u Stokholmu, inače neurolog-konsultant i pridruženi profesor za neuronauke, koja je u svom naučnom članku od 17. juna (Proceedings of National Academy of Sciences) dokazala da je homoseksualnost biološka odlika, da se čovek s njom rađa i da se deo mozga homoseksualaca bitno razlikuje od mozga „ispravnih”, tj. heteroseksualnih. Ergo, homoseksualnost nije bolest, a pogotovo ne psihijatrijska. Članak se pojavio u isto vreme kad i svuda preneti intervju irske političarke i predsednice Skupštine Severne Irske, Ajris Robinson, koja je na Bi-Bi-Siju ne trepnuvši izjavila da je „homoseksualnost odvratna, gadna, poročna i zla”. Političarkino hrišćansko verovanje govori da je „to” sramno i da bi „homoseksualci morali da potraže psihijatrijsku pomoć”. Ostavimo za trenutak po strani navedene atribute homoseksualnosti iz biblijskih stihova, jer su autori Svetog pisma promovisali lična religiozna i spiritualna ubeđenja, a živeli su u prenaučnom dobu koje je tolerisalo ropstvo, genocid, masovna ubistva i potpuno zanemarivanje žena, ali ne i homoseksualnost. Znamo da je Bog uništio Sodomu zbog homoseksualnih navika njenih stanovnika koji su u svom preterivanju poželeli seks sa anđelima, posetiocima grada, što je za Boga bilo previše, mada je, za razliku od napasnika iz Sodome, znao da su anđeli aseksualna bića. Moderno izučavanje seksualne orijentacije počelo je tek 1950. Biblijski autori nisu o tom problemu imali nikakvu predstavu, tako da svako pozivanje na Bibliju kao tumača seksualnih sklonosti nema nekog smisla. Sve što je gospođa iz Irske o homoseksualnosti rekla, bilo je puno prezrenja, što nije baš u skladu sa onim što danas misle ljudi od nauke i obrazovani svet uopšte. Tačna razmera homoseksualne populacije nije laka za pouzdanu procenu, ali je mnoge studije stavljaju između 2 i 7 odsto. Doktorka Ivanka Savić radila je u Stokholmu sa grupom od 90 dobrovoljaca, među kojima je bio približan broj homoseksualnih i heteroseksualnih ispitanika. Posmatranjem na magnetskoj rezonanci (MR) doktorka je pre svega merila zapreminu i oblik mozga svojih dobrovoljaca. Ono što je najupadljivije, bile su asimetrije mozgova u lezbijskoj grupi i u grupi „ispravnih” muškaraca. Desna hemisfera je uvek bila nešto veća od leve. Međutim, gej muškarci i „ispravne” žene imali su potpuno simetrične mozgove. S druge strane, kad su ispitanici skenirani tomografijom sa emisijom pozitrona (PET), mogao je biti meren protok krvi kroz veću grudvu neurona sa unutrašnje strane slepoočnog režnja, koja po obliku podseća na badem, pa se i naziva amigdala (gr – amdžgdale – badem) i igra ključnu ulogu u emocionalnim reakcijama. Skeniranje je otkrilo na koji su način povezani levo i desno bademasto jedro s drugim delovima mozga, što je dalo objašnjenje njihovog uticaja na ponašanje. Otkriveno je da obrazac anatomskih veza gej muškaraca u potpunosti odgovara obrascu veza „ispravnih” žena. U oba slučaja nervni putevi iz amigdala vode pravo u zone mozga u kojima se obrađuje raspoloženje, strah i uzbuđenje. Ovo je veoma značajno, ističe se u uredničkom komentaru časopisa Nenj Scientist od 21. juna, jer je doktorka Ivanka Savić, pored ostalog, objasnila zbog čega su teške depresije i panična stanja tri puta češći u „ispravnoj” ženskoj nego u lezbijskoj populaciji i među „ispravnim” muškarcima. Doktorka, međutim, nije sigurna da li gej muškarci češću depresiju duguju biologiji ili homofobiji. Veze amigdala sa mozgom u lezbijskoj populaciji i među „ispravnim” muškarcima znatno se razlikuju. Nervni putevi spajaju amigdale s moždanom korom, senzomotornim delom, i velikom skupinom gusto grupisanih neurona sa jedne i sa druge strane centralnog dela mozga koji se nazivaju „strijatumom” (lat. striatum – prugast) i koji su okidači u situacijama kad se donosi odluka „bori se ili beži”. Ova reakcija je mnogo izraženija među „ispravnim” muškarcima i u lezbijskoj populaciji, nego među gej muškarcima i „ispravnim” ženama. Očigledna je emocionalna bliskost „ispravnih” žena i gej muškaraca i, s druge strane, između „ispravnih” muškaraca i lezbijske populacije. Što je još važnije, profesorka Savić je dokazala da za to postoji biološka i anatomska osnova: gej muškarac je kao „ispravna” žena koja želi seks sa muškarcem, a gej žena je kao „ispravni” muškarac koji želi seks sa ženom. Doktorka Savić se ne izjašnjava o genetici i njenoj ulozi u pomenutoj asimetriji mozga, budući da ima u vidu seksualni hormon testosteron koji u različitim koncentracijama preplavljuje plod u fazi embrionalnog razvoja i zbog toga možda utiče i na pojavu pomenute asimetrije i na unutrašnju moždanu arhitektoniku. Očigledno je da homoseksualnost nije neprirodna, iako je neobična, o čemu nam govori mnoštvo primera iz životinjskog carstva: pingvini – mužjaci to rade, divojarci to rade, makakus- majmuni kad nisu u paru to rade. Pre devet godina, Brus Begemil je u svojoj knjizi (Biological Exuberance... St. Martin’s Press, 1999) nabrojao 470 vrsta životinja koje uživaju u istostranoj seksualnoj aktivnosti – od penetracije do felacija. Naravno, ne može se reći da u homoseksualnosti ulogu igra samo biologija. Za svaku predispoziciju (muzika, atletika, kriminal) i njeno dalje pretvaranje u očiglednu realnost i praksu, potrebni su okolnosti i milje. Profesorkina adresa je objavljena na Internetu (ivanka.savic-berglund@neuro.ki.se), što bi moglo biti od značaja za zainteresovane grupe i pojedince.