Reketi i crne liste

Uopštena i uglavnom maglovita priča o demokratiji, pravdi i pomirenju, koju je međunarodna uprava obično plasirala prilikom onih čuvenih smenjivanja ljudi, ovog leta se u Republici Srpskoj ubrzano topi. Podsećamo, u nekoliko navrata međunarodna uprava je u BiH, uglavnom u RS, smenila više od 150 političkih funkcionera, poslanika, ministara, direktora javnih preduzeća, biznismena različitog profila. I ne samo smenila - zabranjeno im je putovanje u SAD i EU, a mnogima oduzeta i poslovna sposobnost zabranom zapošljavanja, dok je poslovnim bankama naloženo da im blokiraju čak i lične račune. I uvek sa obrazloženjem da je reč o „antidejtonskom delovanju” i „mreži podrške haškim beguncima”. Niko od njih, međutim, za takve optužbe nije odgovarao pred domaćim pravosuđem, a pokušaji nekih od njih da pravdu potraže pred Sudom za ljudska prava ostali su bez uspeha, jer su se ovi proglasili nenadležnim. Podsećamo i da su se mediji i najšira javnost u tim prilikama bavili političkom pozadinom smena i obično zaključivali da je to bio jedan od načina „vođenja kadrovske politike”, slabljenja određenih političkih opcija, što je ocena koja i danas stoji. Samo retki, dobro obavešteni, u kafanskim i sličnim analizama iznosili su tezu kako su te „crne liste” poprilično čudne, jer pored politički eksponiranih i onih bliskih haškim beguncima ima i ljudi koji nisu ni jedno ni drugo, već su samo bogati, pa se tako poluglasno govorilo kako se jedni za novac stavljaju a drugi za novac skidaju sa tih crnih lista. Javno o tome, međutim, niko nije smeo da progovori – ni politički establišment, ni mediji. Bilo je to vreme tvrdog protektorata, najviše u vreme namesništva Pedija Ešdauna. Ovog leta, međutim, o tome je javno progovorio jedan od banjalučkih, kako se to obično kaže, žestokih momaka, Vladimir Latinović. I ovdašnji mediji to drže već danima kao top-temu. Ukratko, on tvrdi da je veliki broj ljudi reketiran. Neki sa spomenutih crnih lista su platili da bi bili skinuti, drugi su to odbili. Ali, zanimljivo je da su reket plaćali i neki poslovni ljudi koji nisu bili na tim listama, ali su to radili preventivno da ne bi došli na red u nekoj narednoj prilici, pogotovo što su im reketaši govorili neke tajne iz poslovanja njihovih preduzeća i njihovog privatnog života, za koje su verovali da niko ne zna. I tu se otvara jedna nova dimenzija cele priče – po rečima pomenutog Latinovića, u posao su bili uključeni i neki ljudi iz Uprave za indirektno oporezivanje BiH, ali i pripadnici bivše Državne bezbednosti Republike Srpske, kasnije ujedinjene tajne policije BiH pod imenom Obaveštajno-bezbednosna agencija. Latinović pominje LJubinka Lekovića, koji je posao obaveštajca napustio i zaposlio se u BiH ogranku „Transparensi internešenela” koji se i ovde, kao i u celom svetu, zvanično bori protiv korupcije. Navode Latinovića do sada je u medijima potvrdilo desetak reketiranih, ali pravi političko-diplomatski zaplet izazvalo je spominjanje „Transparensi internešenela”. Ova organizacija izašla je sa tezom da to premijer Dodik želi da kompromituje njihovu organizaciju, jer oni već odavno upozoravaju da su on i njegova vlada korumpirani. Čak je direktor te organizacije za Evropu i Aziju, Miklos Maršal, uputio javno pismo međunarodnoj upravi u BiH i svim ambasadama u Sarajevu, upozoravajući da je upravo o tome reč. Mediji koji se u javnosti doživljavaju kao skloni Dodiku, međutim, priču nastavljaju tvrdnjom da je za reketiranje u najmanju ruku znao, ako ne i učestvovao, i sam Boris Divjak, šef kancelarije „Transparensija” za BiH. U senci tog sudara „Transparensija” i Dodika, nekako po strani ostaju detalji da su, recimo, neki biznismeni od strane reketaša vođeni na sastanke u kancelariju Haškog tribunala u Zagreb i to kod Pola Grejdija. On se, zvanično kao pripadnik američkog FBI, pojavio u BiH nakon atentata na vlasnika „Nezavisnih novina” Željka Kopanje. Kasnije je bio na čelu grupe istražilaca Haškog tribunala koje je Karla del Ponte jednom prilikom dovela u Beograd kako bi nadgledali rad srpskih službi u hvatanju haških begunaca. NIN-ov izvor iz međunarodne uprave u BiH, međutim, tvrdi da je Grejdiju svaki ovdašnji biznismen bio zanimljiv kao potencijalni pripadnik mreže podrške i da je on samo zloupotrebljen od strane lokalnih mafijaša, od kojih su neki i tajni saradnici haških istražilaca. Slično objašnjenje se čulo i za neke oficire NATO-a koji Bosnom krstare u civilu. Ostaje nejasna situacija, niti se ko usuđuje ozbiljnije dublje istraživati, slučaj bivšeg radnika Državne bezbednosti LJubinka Lekovića za kojeg se tvrdi da je učesnik u celoj priči, a govori se i o njegovom boravku u Lengliju, sedištu CIA, nakon što je u „Biljaninoj revoluciji” promenjena vlast u Republici Srpskoj. Neki od reketiranih spominju da su im pokazivane i značke te američke službe – prave ili lažne, ne umeju objasniti. Potpuno, zasad, neistraženi deo priče jeste pitanje kako su neki od ljudi sa crnih lista, kojima je zvanično zabranjeno putovanje u EU i SAD, ipak svih ovih godina normalno krstarili Evropom? Šengenske vize svakako im nisu mogli obezbediti lokalni mafijaši, kako celu priču predstavlja međunarodna uprava. Na tom detalju preterano ne insistiraju ni mediji koje knjiže kao sklone Dodiku, pa je sve više onih koji su skloni da veruju da je premijer uhvatio deo međunarodne zajednice skinutih hlača, i da se sada igra neka vrsta pokera koja bi mogla završiti sklanjanjem i umirivanjem nekoliko činovnika „Transparensi internešenela”, a zamršena obaveštajno-političko-diplomatska zavrzlama (u kojoj, izgleda, svako svakog drži za vrat) biti gurnuta pod tepih.