Kuvanje kao umetnost

Kad god vidim nekog političara na kakvom važnom sastanku iza kiselih voda i ikebana, uvek se pitam da li taj čovek još uvek vodi ljubav, čeka li ga nečiji zagrljaj, topla tajna postelja? Ako mi se učini da je tako (ili sa strane čujem neki aber da nije s raskida), odmah mi je, nekako, simpatičniji, ma kojoj stranci pripadao. Muškarci, naime, koji imaju neku tajnu ljubavnu vezu, uvek skraćuju dosadne sastanke i brišu sa njih pre no što se završe, dok oni koji ih nemaju, razvlače do u besvest sastančenje, jer se užasavaju i pomisli na povratak dosadnim kućama. Kad god vidim neku ženu-političara, na kakvom istorijskom skupu, uvek se pitam da li ume da kuva i da li to uopšte upražnjava. Ma šta govorila, i ma kakve stavove zastupala, uvek se tačno prepozna žena koja ne ume ni jaje da isprži. Neke jadnice se time čak i hvale! Pitam se, kada su u pitanju te nesrećnice, kako misle da nas usreće kada su im u kući neoprane zagorele šerpe, a u frižideru, zna se, poplesniveo spanać od pre nedelju dana. Sreća je, naime, prosta k’o pasulj – a i započinje s njim. Toliko smo se sludeli politikom da se o kuvanju i jelima više uopšte ne govori. Otrovani smo njom. Kod nas ne postoje nijedne važnije novine ili časopis u kojima, kao u ostalom normalnom svetu, postoji stalna rubrika koja prikazuje restorane i bavi se gastronomijom. Poznajemo do u tančine brojčani odnos poslanika različitih stranaka u parlamentu, znamo za svaki pregovor i beznačajnu diplomatsku posetu, a još uvek ne možemo da pročitamo u kom bismo restoranu mogli da dobijemo najbolje škembiće u saftu ili sarmice u jagnjećoj maramici. Mi smo, izgleda, iznad toga. E, pa ja nisam. Priznajem, u početku sam i ja kuvao onako usput, dok pišem, prekidajući rad da se malo odmaknem od teksta i da mu se vratim svežiji. Sada ponekad prekinem kuvanje da nešto napišem, jer sam shvatio da je kuvanje takođe velika umetnost, koja me je potpuno obuzela. Svet otkrivamo vidom, sluhom i dodirivanjem, ali takođe i čulima ukusa i mirisa, koja nas odvode do neslućenih predela i stanja. Budući da mi se stara tetka nije zvala madam Rekamije, niti je bila Kineskinja, a još manje Italijanka, pokušavam da kuvajući postignem ukuse njenih sirotinjskih jela kojima nas je prehranjivala u vreme velike bede. To je, naravno, nemoguće, čini se teže od pisanja ciklusa romana o traganju za izgubljenim vremenom. Ipak, ostao je jedan bledi trag, navika da ne umem da kuvam za dvoje, već najmanje za šestoro (a možda neko i naiđe), koliko nas je obično bilo za stolom na kome se pušila velika šerpa sa čorbom od svega što se tetki našlo pod rukom. Ima li srećnijeg prizora od gužve pred astalom kada se svako bori da dobije bolje parče, kada se desetak ruku gura da umoči komad hleba u saft? To je naša prva bitka u životu. No, vratimo se kuvanju. Jedan mudar čovek otkrio mi je da je tajna dobre, stare kuhinje, u stvari, u tihoj vatri. Ako se sećate, naše babe su počinjale da kuvaju od rane zore ono što mi skuvamo za pola sata. Neprekidno su primicale i odmicale svoje stare šerpe pokrpljenog dna, što je danas potpuno nemoguće na električnim ringlama koje ne dozvoljavaju takve kulinarske nijanse. Druga stvar, u ta jela je, kao kakav tajanstveni začin, bila ukuvana i njihova ljubav prema onima za koje su kuvale. Wihove sirotinjske ajnpren čorbe ili pite od koprive sa domaćim razvijenim korama od crnog pšeničnog brašna, nemoguće je danas ponoviti. Usput, današnje žene kuvaju, u najvećem broju slučajeva, kao po kazni, smatrajući se žrtvama muževa koji se bave svojim poslovima i karijerama. Istina, muškarci uglavnom kuvaju iz zadovoljstva, ekscentričnosti ili što im je to dobro plaćen posao, a žene jer se to balkanskim pravilima smatra uobičajenom bračnom dužnošću. Da se ovaj ogled o kulinarstvu ne bi, ne daj bože, shvatio kao ženomrzački tekst, moram da kažem da ma koliko vešt bio neki muški kuvar, nikada neće postići onu neuhvatljivu crtu ženske nežnosti koja se oseća u ukusu svakog jela, a naročito u dugoj dlaci iz kose koja je zalutala u pire od krompira. Ulazite, tako, nakon što su gosti otišli, u kuhinju zatrpanu upotrebljenim posuđem (po kome se još vuku ostaci oglodane hrane i uvele salate), varjače, viljuške, kašike, noževi, čaše u kojima se dave opušci cigareta, raskvašeni komadi hleba... U početku vas taj darmar zbunjuje i plaši, ne znate odakle biste počeli sa sređivanjem, ali, gle! – već posle nekoliko časaka počinje da se uspostavlja izvestan poredak stvari... Prepuna sudopera, vangla i zatrpana kuhinja pretvaraju se u simbol haotičnog sveta koji me okružuje; to je, u stvari, globalna metafora sačinjena od otpadaka, prožvakanih zadovoljstava i polusvarenih ideja, nesažvakanih, ispljunutih zalogaja u masnoj, sivkastoj baruštini iz koje će, za koji tren, izroniti prva blistavo čista čaša za vino, nestvarno krhka, poput mehura od sapunice koji se nekim čudom, iskristalisao u prozirnu staklenu opnu, na kojoj su se još zadržale suze. U tom trenutku, dok je okrećem prema svetlu, čaša izgleda kao da je tek pronađena! Ako već ne možemo da sredimo haos u kome živimo, možemo da ga pobeđujemo iz dana u dan u sopstvenim kuhinjama. Od nečega, ipak, treba da se počne. Ja ne verujem u generalno menjanje sveta preko noći – velike pobede sastoje se iz čitavog niza savladanih sitnica. Pre nego što krenem u neku važnu dnevnu bitku, najpre se pažljivo izbrijem, pobeđujući strah od suočavanja sa sopstvenom slabošću u ogledalu... No, vratimo se pranju posuđa, ma koliko to nekome izgledalo nevažno. Kada ga perem (a to savetujem i vama), pribegavam voltermitijevskom triku; zamišljam da sam “mali od kužine” na nekakvom prekookeanskom brodu ili sudopera u kakvoj krčmi u San Francisku, pred kojim stoji velika karijera. Ponekad sam italijanski barmen u restoranu “Anđelo” u Veneciji, koji ne staje ni časa sa pranjem čaša i izvlačenjem nemogućeg sjaja iz mesinganog šanka, dok usput čavrlja sa kontesama i prinčipima. Uz to, pranje suđa posle večere, na primer, sjajan je način da se pobegne od tupih preživajućih razgovora za stolom sa čačkalicom u zubima; čovek je ipak u nekoj vrsti akcije, nešto se dešava; znači – postoji! I evo nas na srećnom završetku ove duge istorije pranja. Imam mašinu, ali joj ništa ne verujem! Ona, naime, ne može da opere posuđe bolje od mene (često smo se takmičili u toj disciplini i uvek sam pobeđivao!) ili od onog barmena iz “Anđela”. Ako mi ne verujete, ubacite u tu vašu obožavanu mašinu zagorelu tavu u kojoj ste pekli kajganu sa sirom, slaninom i perima mladog luka, ili pleh sa zapečenim ostacima krompira i pileće kožice, pa ćete se i sami uveriti u njenu nemoć. Ona, naime, nije programirana za pranje ostataka naših masnih i teških, žestokih balkanskih jela, već za penasto vazdušastu, anemičnu zapadnjačku hranu, koja se spira sa posuđa već pod prvim mlazom mlake vode. Ko zna koliko bi dug ispao ovaj ogled o pranju posuđa da mi se u toku pisanja nije nagomilalo pravo malo brdo neopranih šoljica za kafu i tave u kojoj sam, u međuvremenu, pržio jaja da nešto prezalogajim, dok se setim zgodne metafore. Oprostite, moram to da operem! To je, izgleda, jače od mene...