Desničarsko mrakobjesje

Uvijek spavam na desnoj strani i zato uvijek imam mirne snove”, poručio je ovih dana javnosti u Hrvatskoj šef parlamentarnog kluba Hrvatske demokratske zajednice, dr Andrija Hebrang. Komentar je usledio posle odluke vladajuće partije da podrži zakon protiv diskriminacije, koji je zgrozio katolički kler sa Kaptola. Hrvatska je time pristala na zakonsko izjednačavanje prava heteroseksualnih i homoseksualnih zajednica i još malo odškrinula svoja vrata ka Evropi. Crkva se osetila izdanom, a kardinal i zagrebački nadbiskup Josip Bozanić su odluke Vlade premijera dr Ive Sanadera procenili posledicama „sluganskog mentaliteta” koji je uvek spreman da se pokloni „europskim moćnicima”. Političko klanjanje nije revolucionarna novost hrvatskih javnih elita, ali je kaptolska desnica ovih dana izrazito osetljiva i uvredljiva. Ne može se vlast u zemlji, s kojom je godinama živela u iskrenoj simbiozi, odjednom niže pokloniti pred Evropskom unijom, nego pred nacionalnom crkvom. No to nije jedini, a ni najveći problem hrvatske politike. U jeku godišnjih odmora i punjenja jadranskih letovališta deviznim gostima, zemlja se ponovo suočila s istim, uznemirujućim pitanjem koje potencijalni studenti prava, sociologije, filozofije i politikologije na prijemnim ispitima rešavaju lakše od akademika. Šta je na domaćoj političkoj sceni „levo”, a šta „desno” i gde je onaj poznati, uravnoteženi centar? Da li su ovdašnji levičari ateistički revolucionari koji preziru „duge marševe kroz institucije” i priznaju samo „permanentne revolucije” Lava Trockog, ili zloglasni rudimenti „crvenoga mrakobjesja” kako ih je za života i političke karijere nazivao pokojni hrvatski predsednik Franjo Tuđman? Da li su desničari opaki violentni tipovi opasni za društvo ili tek lojalni građani zemlje koji svake nedelje odlaze na misu u većinsku katoličku crkvu gde se krsti njihovo potomstvo obrazovano na konfesionalnoj veronauci i gde mu se usađuje ljubav prema precima, nacionalnoj istoriji i rodnoj grudi? Odgovori su komplikovani koliko i politička zbilja moderne Republike Hrvatske. Zajednički imenitelj ovakvih paradoksa zato se i svodi na činjenicu da zemlja sa četiri i po miliona stanovnika, relativno uspešnom tranzicijom i geografskim položajem koji joj omogućuje negovanje stvarnih kosmopolitskih vrednosti, još živi u „pretpolitičkom stanju”. Samo se time mogu objasniti ekscesi koji sada već kontinuirano izazivaju zabrinutost jednog, veselje drugog, a ravnodušnost trećeg dela nacije. Potenciralo ih je pismo nekolicine zagrebačkih intelektualaca koje je odmah dobilo karakter „sukoba na ljevici” britkog i ovde uvek aktuelnog cinika hrvatske političke i književne tradicije, Miroslava Krleže. Ukratko, ljudi koji se smatraju levičarima, građanskim intelektualcima i liberalnim demokratama javno zahtevaju da Socijaldemokratska partija Hrvatske Zorana Milanovića, najjača opoziciona stranka koja uporno diše za vratom vladajućoj partiji premijera Ive Sanadera, objasni šta je danas socijaldemokratija u Hrvatskoj, za šta se zalaže i šta birači, koji su joj uvek bili skloni, od nje mogu da očekuju. Neposredan povod pisma Zoranu Milanoviću koji su potpisali istoričar umetnosti Zvonko Maković, politikolog Nenad Zakošek, sociolog Dražen Lalić, akademik Vlatko Silobrčić, pravnik Josip Kregar i mnogi drugi, bio je debakl oko protežiranja i finansiranja zagrebačkog koncerta ustaškog nostalgičara Marka Perkovića Tompsona s kraja maja ove godine na Trgu bana Josipa Jelačića. Koncert je, poznato je, odobrio socijaldemokratski gradonačelnik Zagreba Milan Bandić. Potpisnike pisma šefu hrvatskih socijaldemokrata uznemirilo je što su mladi ljudi na koncertu uzvikivali „Ubij Srbina!” mada se Perković Tompson deklariše kao iskreni katolik koji „ljubi sve ljude, Boga i Domovinu”. Uznemirila ih je i ustaška simbolika na kapama, majicama i zastavama Tompsonovih poklonika, kao i suspenzija inspektora zagrebačke policije Josipa Gašparca koji je pevača prijavio zbog poticanja verske i nacionalne mržnje, nasilja i potkopavanja ugleda Hrvatske u svetu. Ako pismo ostane bez odgovora, poručili su njegovi potpisnici, hrvatsko društvo čekaju mnogo veći problemi od povećanja političke apstinencije građana na izborima. Zoran Milanović kratko je poručio da mu je cilj jačanje, a ne razbijanje Socijaldemokratske partije, a sve zagrebačke intelektualce koji su mu pisali, pozvao da se učlane u stranku i pomognu mu u tom poslu. Stvari ovog leta u Hrvatskoj kreću drugim smerom. Umesto Socijaldemokratske partije, povećava se članstvo vladajućeg HDZ-a. Premda mu Kaptol privremeno okreće leđa, i dalje je veoma primamljiv koalicionim partnerima u Sanaderovoj vladi, posebno Hrvatskoj seljačkoj stranci Josipa Friščića i, po političkoj vokaciji koja je nekada vodila pokojnog Vladu Gotovca, danas upravo neprepoznatljivim liberalima Đurđe Adlešić. Neke procene govore da je pravi cilj Sanaderovog HDZ-a da u konačnom obračunu sa socijaldemokratama, ove stranke pretvori u frakcije Hrvatske demokratske zajednice. Zemlja se time zaista vraća u „politički diluvij” kakav je vladao u doba Tuđmanove političke scene. Alfu i omegu javnog života u Hrvatskoj tada je činio nacionalističko-populistički pokret nazvan HDZ, nekoliko „bastard-partija” izrazite desnice i varijanta razvodnjene, više bele nego ružičaste, a kamoli crvene, socijaldemokratije koju je tih godina predvodio sada pokojni Ivica Račan. Neprijatelji su bili jasno određeni zahvaljujući ratnim prilikama, a podela na „naše” i „njihove” nije bila pitanje stranačke, nego nacionalne i verske pripadnosti.