Noćni razgovori

JUN 1990. U prvoj polovini juna 1990. pratio sam i organizovanje Srpske demokratske stranke Bosne i Hercegovine. Dolazili su ljudi iz Bosne da me pitaju kakvu stranku da organizuju. Savetovao sam im da se povežu sa Radovanom Karadžićem, psihijatrom i pesnikom, glavnim inicijatorom obnove slobodnog i demokratskog života Srba u Bosni i Hercegovini, koji je inteligentno i tolerantno, a uporno delovao na stvaranju stranke. Muslimani i Hrvati već su organizovali svoje stranke. Bosna se deli na tri nacije i tri vere. Nezaustavljivo i, najverovatnije, tragično. Radovan me često u ponoć zove telefonom da me obavesti šta je radio i šta se zbiva u Bosni i Sarajevu, tražeći savet i podršku. A treba mu i novac za stranku. Moj prijatelj Jova Rašković povezao se s nekim Srebrovom, neubedljivim i neozbiljnim, koji treba da organizuje osnivačku skupštinu Srpske demokratske stranke u Sarajevu, na kojoj će Jova nastupiti i podržati Srebrova kao predsednika. S velikim naporom sam ga ubedio da se odrekne Srebrova. Politički vođa i predsednik Srpske demokratske stranke u Bosni i Hercegovini može biti samo Radovan Karadžić. Ali Radovan ne pristaje da se prihvati dužnosti predsednika stranke. Predlaže za predsednika Nenada Kecmanovića, profesora i čoveka iz ugledne srpske porodice u Bosni i Hercegovini. Ja ne poznajem profesora Kecmanovića, a onoliko koliko sam obavešten o njemu, čini mi se da je Karadžić sa svojom odlučnošću i borbenošću podesnija ličnost za vođu bosanskih Srba. Dvanaestog jula održaće se osnivačka skupština Srpske demokratske stranke. Treba Miloševića ubediti da primi Karadžića, čiju političku ideologiju smatra pročetničkom i monarhističkom. Proletos sam, na nagovaranje prijatelja, prvi put razgovarao sa Slobodanom Miloševićem o nacionalnoj i državnoj politici, socijalističkoj stranci, budućnosti srpskog naroda. Taj razgovor u “četiri oka” trajao je skoro četiri sata. On je komunista koji ima modernu koncepciju ekonomije, komunikacije i razvoja, kakvu nisam čuo ni od jednog komunističkog funkcionera. Ostavio je utisak samouverenog i odlučnog političara. Nastojao sam da ga ubedim u neminovnost demokratskih reformi. “Vaš je najvažniji politički zadatak da omogućite nastajanje demokratske i kompetentne opozicije”, rekao sam mu. Zbunio ga je ovaj zadatak. Govorio sam mu da je smena sadašnjeg poretka istorijski neminovna i da je životno pitanje srpskog naroda kakvi će ljudi da zamene komuniste na vlasti. On je, bez sumnje, vrlo inteligentan čovek s jakom političkom voljom. Rekao bih da je po tipu komunistički funkcioner, i to organizacioni sekretar partije. Očigledno je autokratska ličnost. Moje demokratske i reformističke ideje nije prihvatio s oduševljenjem, ali ih je radoznalo i sa uvažavanjem saslušao. Videćemo. U razgovorima sam i sa opozicijom, koja je razočarana i gnevna na mene zbog podrške koju sam dao referendumu o Ustavu u Srbiji. Moja izjava da treba prvo da se izglasa Ustav, a onda da budu izbori, imala je velikog uticaja na ishod referenduma, a bila je motivisana mojim strahom od albanske secesije po postojećem Ustavu, koji im načelno daje pravo na samoopredeljenje i otcepljenje. Takvu moju odluku nisu razumeli ni odobrili mnogi ljudi iz opozicije; smatraju je više podrškom Miloševiću no nacionalnoj politici. Nadam se da će taj moj nesporazum s nekim ljudima iz opozicije razrešiti budući događaji. I protiv svoje volje, uvučen sam u politiku više no ikad, što nikako ne želim, jer ugrožava moj poziv i smisao mog života – pisanje... 18. FEBRUAR Vratio sam se iz Sarajeva, sa susreta srpskih i muslimanskih intelektualaca. Mučan, deprimirajući dijalog. Moja tanka nada da se Srbi i Muslimani mogu sporazumeti o zajedničkoj državi i mirnom životu, da se u Bosni može izbeći međuetnički i verski rat i nesreća koja se događa u Hrvatskoj, sagorela je u sarajevskom hotelu “Holidej in”. Radovan Karadžić, s kojim od osnivanja Srpske demokratske stranke i njegovog izbora za predsednika često, obično noću, razgovaram telefonom o tome kako da se izbegne građanski i etnički rat u Bosni, ima sve neubedljivije dokaze da rata neće biti. Rat između Srba i Muslimana teško se može izbeći, jer Srbi ne mogu da slede politiku Alijine Islamske deklaracije. Izetbegovićeva Stranka demokratske akcije hoće unitarnu Bosnu sa svojom hegemonijom; Hrvati hoće svoju Herceg-Bosnu i ono što smatraju franjevačkom i banovinskom Bosnom da priključe Hrvatskoj; Srbi hoće Jugoslaviju ili ujedinjenje sa Srbijom, a nikako neće u unitarnu Bosnu po projektu Alije Izetbegovića. Kako te tri suprotstavljene nacionalne težnje mogu da se pomire u Andrićevoj “zemlji mržnje”? Zamisao o susretu srpskih i muslimanskih intelektualaca rodila se u mom razgovoru s Alijom Izetbegovićem pre mesec dana, kada me je posetio u mom domu. Posle neke sednice Predsedništva SFRJ, kojoj je prisustvovao kao predsednik Predsedništva Bosne i Hercegovine, Izetbegović mi se javio telefonom i izrazio želju da me poseti i zahvali na podršci Odbora za odbranu slobode misli i izražavanja, koji je protestovao protiv osude na teške robije Muslimana okupljenih oko njega i njegove fatalne Islamske deklaracije. Došao je s pratnjom i obezbeđenjem, i čim je stupio u predsoblje moje kuće, počeo je da izuva cipele. Zaustavio sam ga: “Nemojte da se izuvate, molim vas. U ovu se kuću, gospodine Izetbegoviću, ulazi obuven.” Poslušao me je i seo u fotelju. Onda mi je tiho i ubedljivo zahvalio za odbranu njegovog prava da slobodno misli i veruje. Posebnu blagodarnost je izrazio LJubi Tadiću i meni zbog prijema koji smo priredili njegovoj ćerki, ženama nekih uhapšenih, pesniku Latiću i jednom mladom hodži, koji su došli kod mene da mole za pomoć i zaštitu. LJuba i ja smo im priredili ručak u “Šeheru” i dugo s njima razgovarali, a potom činili koliko smo mogli da im olakšamo patnje. Tada, u mojoj kući, prvi put sam sreo Aliju Izetbegovića. Pažljivo sam ga posmatrao. Gest zahvalnosti, učinjen smerno i ubedljivo, tihost i ozbiljnost u govoru o našem stanju i odnosima, tog, sada prvog čoveka muslimanske Bosne, ostavili su na mene pozitivan utisak i probudili mi nadu u mogućnost srpsko-muslimanskog zajedništva. Predložio sam srpsko-muslimanski dijalog istaknutih intelektualaca. Izetbegović je moj predlog odmah prihvatio. Dogovorili smo se da ostvarimo saradnju intelektualnih elita Srbije i Bosne – da ja dovedem u Sarajevo grupu srpskih intelektualaca koja će s grupom muslimanskih intelektualaca razgovarati o muslimansko-srpskim odnosima, čime treba da otpočne živa kulturna komunikacija između Srbije i Bosne. On će organizaciju poveriti svom čoveku, potpredsedniku vlade Rusmiru Mahmutćehajiću, profesoru elektronike. Taj susret i dogovor s Alijom Izetbegovićem ozario me je nadom: možda se Muslimani i mi možemo sporazumeti i izbeći raskol koji se dogodio između nas i Hrvata. Posle nekoliko dana javio mi se telefonom Rusmir Mahmutćehajić i predložio datum i mesto susreta. Imenovao je članove muslimanske delegacije, ostavljajući meni da izaberem srpske predstavnike. Odlučio sam da srpsku kulturu u tom susretu predstavljaju Predrag Palavestra, Slobodan Selenić, Darko Tanasković i Rajko Petrov Nogo iz Beograda, i Milorad Ekmečić, Slavko Leovac i Sveta Koljević iz Sarajeva... ...Od ovih razgovora za mene je mnogo značajniji bio razgovor s Alijom Izetbegovićem, koji smo vodili na njegov zahtev. Razgovarali smo u jednom velikom salonu hotela “Holidej in” u kome smo bili sami. Alijin sin, mislim da je arhitekta, koji je pratio oca, služio nas je kafom. Kelneri se nisu pojavljivali. Naš razgovor je trajao četiri sata: od šest po podne do deset uveče. Alija je potvrdio moje pesimističko mišljenje kad je reč o mogućnostima zajedničkog života Srba i Muslimana. Vođa Muslimana, predsednik Stranke demokratske akcije, pisac Islamske deklaracije, nije za Jugoslaviju. On je čvrsto odlučio da se bori za nezavisnu Bosnu i Hercegovinu... ...Alija je izražavao jaku bojazan od srpskog nacionalizma i strah od diktatorske prirode Slobodana Miloševića, na koju Muslimani ne mogu da pristanu. Ubeđivao sam ga da srpski nacionalizam ne može imati odlučujući uticaj na srpsku politiku, da u zajedničkoj državi Srba, Muslimana, Crnogoraca i drugih nacionalnosti Slobodan Milošević ne može biti diktator. Na kraju sam mu rekao: “Gospodine Izetbegoviću, nemojte da se delimo. Izmešani smo i uslovljeni jedni drugima. Dajte da sačuvamo zajedničku državu. Mi, srpske demokrate, borićemo se da vi budete predsednik te zajedničke Jugoslavije koju će činiti Srbija, Bosna i Hercegovina i Crna Gora. Dođite u Beograd, borićemo se zajedno.” Alija mi nije poverovao. Ostao je u čvrstom ubeđenju da je za muslimanski narod najbolje da ima svoju samostalnu državu, jedinstvenu Bosnu i Hercegovinu. Srdačno smo se pozdravili i dogovorili da se što skorije ponovo sretnemo i nastavimo razgovor. Sin ga je otpratio do automobila; ja sam se vratio prijateljima u restoran, da im ispričam da ni Alija Izetbegović, kao ni njegovi profesori i pisci, neće zajedničku državu sa Srbijom. Braca i Boba su rezignirano zaćutali. Vratili smo se u Beograd vozom, neraspoloženi i razočarani u svoje demokratske i jugoslovenske, odavno anahrone uloge... 16. MART 1991. Sinoć sam se vratio sa Zlatara, a jutros me je Radovan Karadžić telefonom pozvao da odmah dođem u hotel “Slaviju” na važan dogovor. U “Slaviji” su me dočekali Karadžić, Koljević, Krajišnik i Buha. Radovan mi je izložio njihov predlog da se od predstavnika svih parlamentarnih stranaka i Srba iz Bosne i Hrvatske osnuje Srpsko nacionalno veće, koje će da formuliše srpski nacionalni program i potvrdi jedinstvo srpskog naroda. Predlog mi se učinio razumnim i svesrdno sam ga podržao, dodajući Srpskom veću i predstavnike nezavisne, nestranačke inteligencije. Ja sam preuzeo obavezu da okupim takve ljude radi provere ove inicijative i prvog dogovora. Po podne smo razgovarali s Jovom Raškovićem, Budom Košutićem, Matijom Bećkovićem i Slobodanom Vučetićem. S potpunom saglasnošću, dogovorili smo se o programskom cilju i personalnom, pluralističkom karakteru Srpskog nacionalnog veća. Odmah sam krenuo da ubeđujem predstavnike političkih stranaka da prihvate našu inicijativu. To je danas za srpski narod zaista životno pitanje. (Izvodi iz knjige Dobrice Ćosića “Piščevi zapisi” Sećanja Radovanov potpis U knjizi “Dobrica Ćosić ili predsednik bez vlasti” Dragoslav Rančić, kolumnista NIN-a, opisao je događaje koji su obeležili mandat tadašnjeg predsednika Jugoslavije (jun 1992 – maj 1993) a koje je pratio kao savetnik predsednika SRJ za informacije i komunikacije. Donosimo izvode najdramatičnijih trenutaka u kojima se krojila sudbina bosanskih Srba, koje je predvodio Radovan Karadžić. Konferencija u Ženevi i sastanak u Atini, na kojima su Sajrus Vens i lord Oven pokušavali da privole bosanske zaraćene strane da se saglase oko ustavnih principa, donele su i prve raskole između rukovodstva tadašnje Jugoslavije i bosanskih Srba. ŽENEVA 10. januar 1993. godine Drama je počela oko 21:30 kada su Ćosić, Milošević i Bulatović pozvali bosanske Srbe u svoj hotel na razgovor. Tri predsednika su bila za to da se ustavni principi prihvate uz izvesne preformulacije. Delegacija bosanskih Srba koju su sačinjavali Karadžić, Krajišnik, Koljević, Buha i Mladić, i odlučno je bila protiv, jer je u predloženom konceptu videla suprematiju muslimana, uz isključenu mogućnost za autonomiju Srba u Bosni i Hercegovini. # # # Oko 23,30 u hotel su došli Vens i Oven i uključili se u raspravu. U početku su nastupili obazrivo i strpljivo, a na kraju se govorilo oštro, ultimativno, preteći vojnom intervencijom, uz tvrdnju da svet više nema strpljenja da se bavi Srbima i Bosnom. Otišli su oko 1,30 ujutru, ogorčeni i zabrinuti, a naši su nastavili sa ubeđivanjem, uz sve više argumenata i sve veću žestinu, u čemu se posebno isticao Slobodan Milošević. Oko 3 sata ujutru intervenisao je prof. Bošković, Ćosićev lekar, i naložio Ćosiću da se povuče na počinak. ostali su nastavili raspravu do 5 sati ujutru, često uz viku i psovke. Žestoko pritisnuti, bosanski Srbi su se suprotstavljali poslovičnom tvrdoglavošću i velikom upornošću. U stvari, te noći se bila bitka za čitav srpski narod i za opstanak Jugoslavije, a Karadžić i drugovi su se strasno i uporno borili za svoju republiku, pričao mi je kasnije Ćosić. Pošto nije bilo saglasnosti, Milošević je predložio da se razgovor nastavi u 9 sati. Bosanski Srbi nisu ni spavali, stigli su samo da se istuširaju i obriju i došli ponovo u hotel, očajni. Rasprava je nastavljena sa nesmanjenom žestinom. Zajednički sastanak, previđen za 10 sati u Palati nacija, pomeren je najpre za 11, a potom za 12 sati. Tenzija je trajala sve do početka plenarnog sastanka i ja sam, pre nego što će se ući u konferencijsku salu, čuo u jugoslovenskoj sobi sledeći razgovor između Miloševića i Karadžića: Milošević: “Ne možeš ti da držiš celu Jugoslaviju kao svog taoca.” Karadžić: “Izgleda da mene niko ne razume zašto insistiram na unošenju konstitutivne jedinice u papir.” Milošević: “Jebala te konstitutivna jedinica. Narod ti je konstitutivna jedinica, a ti zapeo za brda i doline. Nude ti konstitutivni narod koji će doneti ustav na bazi konsenzusa tri konstitutivna naroda, uz međunarodne garancije.” Vladislav Jovanović se uključuje u razgovor: “Papir podmeće nogu sadašnjoj Bosni i Hercegovini, daje šansu za slabljenje države, pod uslovom da se dovrše mape.” Milošević: “Svet će još i razumeti ako se ne slažeš sa mapama, ali tu jebenu konstitutivnu jedinicu niko ne razume.” Karadžić: “Cepaju nas kao što su nam cepali Jugoslaviju.” Milošević: “Ovo ti je ulaznica za ustavni proces. Ustava nema bez tvoje saglasnosti. Bosna i Hercegovina je labavija od svake konfederacije za koju znam. I samo bosanske bukve to ne mogu da vide.” ATINA 3. maj 1993. godine Uzbuđenje je vladalo širom sveta i Karadžić je bio u žiži: ili potpis ili smrt. Vens i Oven su vršili pritisak preko Micotakisa, ali je glavna rasprava vođena u hotelskom apartmanu, iza zatvorenih vrata, između Ćosića, Miloševića i Bulatovića, na jednoj i Karadžića, Krajišnika, Koljevića i Buhe na drugoj strani. Svu noć i sutradan do podne ubeđivan je Karadžić da potpiše plan. Bila je to jedinstvena politička drama. Krajišnik je, sticajem okolnosti, putovao u Atinu u istom avionu sa Ćosićem. U jednom trenutku sam ga upitao zašto bosanski Srbi ne bi nešto potpisali, uz ograde i pod određenim uslovima. Hladno je odgovorio da bi ih pobili njihovi sopstveni vojnici. Vens, Oven i Stoltenberg su davali taktičke ustupke jedan za drugim, u nastojanju da iz Atine odu sa uspehom, Milošević je vikao i psovao da se čulo i u hodniku, a onda je Ćosić bio prinuđen da napravi ključni zaokret: rekao je Karadžiću da će Jugoslavija prestati da pomaže bosanske Srbe, ako on ne potpiše plan. Ćosić mi priča da je Micotakis zajedno sa našima vršio pritisak na Karadžića. Raspravljalo se do 3 sata ujutro. S vremena na vreme dolazio je i odlazio Čurkin, donoseći poruke i mišljenja Vensa i Ovena i obaveštavajući njih o toku rasprave. NJemu je mnogo stalo da se plan prihvati, Micotakis je, opet, bio toliko zainteresovan da poduhvat uspe, kao da se radi o Grcima, a ne o Srbima. Sutradan je plenarna sednica trebalo da počne u 9, ali je na svaki sat odlagana sve do podne. Čurkin je saopštio da su Tuđman i Izetbegović spremni da čekaju do 13 sati, a posle toga će otputovati. Tada je drama dosegla vrhunac: bosanske Srbe trebalo je za 45 minuta ubediti u stvari u koje niko nije mogao da ih ubedi cele prethodne noći. Micotakis se “u ringu” dobro nosio sa bosanskim tvrdim glavama koje su fascinirale upornošću i čvrstinom u odbrani integriteta svoje republike. U 12,40 sati Micotakis je na dokument koji je trebalo potpisati stavio svoje zlatno perio i rekao Karadžiću: “Potpišite mojim perom i uzmite ga za uspomenu.” Dr Karadžić je ćuteći stavio na sto, uporedo svoje pero. Stiskajući slepoočnice, zurio je u papir. Krajišnik je rekao Ćosiću: “Predsedniče, recite mi da skočim sa petog sprata i ja ću to odmah učiniti. Ali nas nemojte primoravati da potpišemo ovaj papir”. Koljević se, izmučen, povukao u svoju sobu. Milošević je, kao tigar, nervozno kružio oko stola. Karadžić je, pognut i nem, sa glavom među rukama, i dalje gledao u papir. Onda je, u 12,42 s uzdahom potpisao – da uslovno pristaje na Vens-Ovenov plan. Potpisao se svojim perom, a Micotakisu je vratio njegovo. Iako je jugoslovenska delegacija bila jedinstvena u pristupu i zahtevu da se plan prihvati, shvatio sam da su postojale razlike oko mapa. Ćosić, koji je stalno isticao da je Vens-Ovenov plan samo osnova mirovnog procesa, o mapama je mislio isto što i bosanski Srbi. Milošević i Bulatović su, opet, bili spremni da prihvate mape. Plenarna sednica u završnici trajala je samo dvadesetak minuta. Karadžić je potpisao saopštenje da potpisuje mirovni plan Vensa i Ovena (devet ustavnih principa, vojni sporazum, mape predloženih provincija i dokument o prelaznom periodu). Međutim, njegovi potpisi, stajalo je u saopštenju, neće važiti ako Skupština Republike Srpske, zakazana za 5. maj, to ne odobri. U dokumentu je stajalo da je Karadžić predsednik Republike Srpske. Mene je ambasador Piter Hol konsultovao dok se radio nacrt: da li treba napisati Republic of Srpska ili Republic of Srbska? DRAGOSLAV RANČIĆ