Strašilo od kosovskog mita

“Ne parkiraj. Ti icepam gume. Kosovo je Srbija.” Tako je nepoznati autor, na tabli okačenoj o žičanu ogradu, izrekao sve. Upozorenje, pretnju i identitet. Oni koji ne vole reč identitet, nek je zamene “mitom o identitetu”. Ako je verovati izvoru sa Interneta, fotografija koju objavljujemo nastala je 24. juna ove godine. Negde u Srbiji. Nevolja s ovom fotografijom koja je poslednjih nedelja stigla u mnoge elektronske sandučiće srpskog govornog područja, jeste što izaziva dve vrste smeha. Nacionalni i racionalni. Bar po NIN-ovoj mini-anketi sprovedenoj za potrebe ovog teksta. Prvi je smeh: “Mnogo smo jaki”. Ne treba ga mnogo objašnjavati, prepoznatljiv je za sve narode, nacionalno svesne pojedince i fudbalske navijače i obično se smešta u fajl nacionalnog ponosa i zaštite ličnog i porodičnog integriteta, što je tipično ponašanje jednog prosečnog Amerikanca, recimo. Drugi je više podsmeh, nego smeh. Racionalni podsmeh, posle kog sledi analiza društveno-političkih i istorijskih zbivanja u Srbiji i oko Srbije. S neminovnim zaključkom da Srbima “stranačke parole” poput ove “Kosovo je Srbija” još samo služe kao “strašila za ptice”, za rasterivanje neposlušnih vozača automobila koji vole da se parkiraju uz tuđu ogradu. Troje od dvadeset anketiranih, pretnju “Ti icepam gume”, proglasilo je za “poslovično srpsko nasilništvo plus nepismenost”. Ono isto “nasilništvo koje je palilo ambasade posle 17. februara i izašlo na ulice zbog hapšenja Radovana Karadžića”. Da li je, međutim, parola “Kosovo je Srbija” samo stranački slogan za jednokratnu upotrebu koji će završiti na smetlištu istorije kao sve parole (zlo)upotrebljene u političkom marketingu? Ili među Srbima kao i među ostalim narodima postoji vreme aktiviranja kolektivnog zaborava ali i vreme aktiviranja kolektivnog sećanja? I šta je okidač za njihovo aktiviranje? Da li Srbi hronično i podanički, s vremena na vreme, zaboravljaju sve ono što je nekorisno vladajućim elitama u Srbiji? Čini se da je sličan “zaborav” u novijoj istoriji usledio i posle crnogorskog referenduma i proglašenja nezavisnosti Crne Gore. Crnu Goru i “dva oka u glavi” prestali su da spominju baš oni koji su se najviše borili za očuvanje srpsko-crnogorske zajednice. U daljoj istoriji, recimo Drugog svetskog rata, pamti se kolektivni zaborav Jasenovca i stradanja Srba u NDH, po završetku rata. Takvu vrstu zaborava istoričari obično vezuju za diktatorske režime, poput titoističkog u našem slučaju. Pucanje zaborava i aktiviranje sećanja na jasenovačke žrtve 50 godina kasnije, dogodilo se s pucanjem Titove Jugoslavije. Ipak, da li se kosovska trauma srpskog naroda može porediti s odvajanjem Crne Gore ili s traumom koju su preživeli recimo Mađari 1920. godine kad su Trijanonskim sporazumom izgubili dve trećine svoje teritorije? Čedomir Antić, istoričar iz Balkanološkog instituta SANU, kaže da je velika potreba Srbije da uradi temeljno istraživanje stava srpskog naroda prema Kosovu. On veruje da veliki broj građana Srbije doživljava Kosovo kao neku vrstu stuba nacionalnog identiteta: “Kosovski mit objedinjuje Srbe. Na čitavom Balkanu najživlja narodna uspomena iz srednjeg veka je srpska narodna uspomena. Prema tradiciji, jedan dobri vladar je shvatio da će biti poražen, a ipak je pošao u veliku bitku i žrtvovao se za jedno veliko načelo. To je imitacija Isusa Hrista, veliki ideal srednjovekovnog čoveka. Kosovo je postalo simbol te žrtve i ideala. Dakle, jedan narod sticajem okolnosti, tokom seoba, živeći u planinama, čuva uspomenu na svoju srednjovekovnu državu potpomognut crkvom. SPC funkcionisala je tokom više od 200 godina, od 16. do 18. veka, kao jedna velika paradržavna ustanova koja se prostirala mnogo dalje nego što su ikada bile granice srpske države.” Svega 15 odsto stanovnika u Srbiji krajem 19. veka, podseća Antić, bili su starosedeoci, svi ostali su u 18. i 19. veku došli s Kosova, iz Bosne, Hercegovine, Južne Ugarske... Sve njih objedinio je kosovski mit. “Kosovo je neka vrsta cilja, mitskog Jerusalima. Kosovo u ovim današnjim granicama, međutim, nije postojalo. Do 1912. postojao je Kosovski vilajet koji je prostraniji, podrazumeva delove Albanije, Makedonije i centralne Srbije, prva prava granica današnjeg Kosova uspostavljena je prema Albaniji 1914, i to arbitražom velikih sila.” Osamdesetih godina je, napominje Antić, Slobodan Milošević kao perspektivni mladi političar o podeli Kosova u jednom nezvaničnom razgovoru rekao: “Ko bi dao jednu njegovu opštinu, bio bi proglašen za Vuka Brankovića.” Istoričar Antić je uveren da je Kosovo tokom protekle dve decenije bilo neka vrsta izgovora, a ne razlog sukoba: “Nacionalizam je u Srbiji bio izgovor. Upravo su Srbi imali interes da rasture Jugoslaviju, i da traže državna, nacionalna i druga prava za Srbe u Bosni, Hrvatskoj, Crnoj Gori, Makedoniji... To se ipak nije dogodilo, jer su Srbi u Srbiji bili zadovoljni svojim životom, mali broj ljudi je ovde istinski želeo demokratiju i tržišnu privredu. Socijalistički raj je nestao mimo volje i bez uticaja našeg naroda. Malobrojni su mislili na Srbe izvan Srbije. Kosovo je bila izlazna strategija. Služilo je kao opravdanje nepristajanja na stvarnost i kasnijih nacionalnih poraza. Da je većina naroda zaista bila toliko vezana za Kosovo i da ono nije služilo kao opravdanje, Milošević bi pao još u junu 1999. Režim je srušen tek sledeće 2000. godine na osnovu trulog kompromisa jedne preglomazne koalicije DOS i režima, kao i uz pomoć 40 miliona dolara koje je opozicija dobila od SAD i EU za kampanju.” Opšte je mesto da se nacionalizam ponovo javlja kad počinju da propadaju okviri države. Onda patriotizam, kao okidač za aktiviranje kolektivnog pamćenja, vodi zajednicu ka stvaranju nove države. Antić kaže: “U Srbiji je taj nacionalizam posle 1990. bio usmeren ka očuvanju starog, a ne ka stvaranju novog. Mi nismo uspeli da do kraja izgradimo naciju i državu. Kad govorimo o kolektivnom zaboravu, često se pitam koliko bi ljudi, među mnogobrojnim koji se javno zaklinju u Kosovo, znalo da nabroji tri naša manastira koji se u pokrajini nalaze. U krajnjoj liniji, u spotu Volimo te Otadžbino naša koji je krajem devedesetih pozivao na odbranu Kosova, bio je prikazan Beli anđeo, koji se nalazi u manastiru Sopoćani u blizini Novog Pazara. U to vreme većina je verovala da je i ovo značajno delo deo našeg kosovskog nasleđa. Država je dugo i previše manipulisala Kosovom. Tako su izazvali da njegova vrednost u javnosti doživi inflaciju. Izbore u Srbiji, posle onolikog mitinga narodne podrške, prelomilo je dobro tajmingovano potpisivanje SSP-a i jedno pismo o namerama o kragujevačkoj Zastavi.” Ili, u nadmetanju kosovskog mita i kreditnih kartica, na izborima su pobedile kreditne kartice. “Naravno, tu dolazimo do suštine Kosovske ideje: bolje je biti ispravan i poražen, nego pobediti bez obzira na sve. Nažalost, Srbi su tokom proteklih decenija pokazali da uglavnom nisu dostojni velikih ideala iz prošlosti”, kaže Antić. Dr Bojan Jovanović, naučni savetnik Balkanološkog instituta SANU, u razgovoru za NIN reći će da fenomen spontanog zaborava u srpskom narodu postoji kao što postoji i “programirana i prisilna zaboravnost”: “Ta prisila na zaborav je vezana i za nedavno istorijsko iskustvo. Pod dejstvom sveprisutnog mita o velikosrpskoj agresiji na pragu smo da poverujemo u njegovu istinitost, da su Srbi iz Srbije razbili Jugoslaviju, celokupna zapadnjačka propaganda i Haški tribunal su kreirali taj mit zajedno sa secesionističkim republikama Slovenijom i Hrvatskom, Bošnjacima. I u ovoj sredini je taj mit prihvaćen i ima jaku medijsku podršku. Zabrinjavajuće je za ovu sredinu što ne pokazuje otklon i otpor prema tome, za razliku od slovenačkih, hrvatskih, bošnjačkih političara i javnosti koji uzimaju taj mit kao osnovni postulat svog samopotvrđivanja i stvarnosti.” Danas je na delu unifikacija globalnih razmera, upozorava dr Jovanović, etnolog i antropolog. Briše se individualno sećanje, koje je vezano za identitet: “Ukoliko kolektiv nije u stanju da transponuje vrednosti svoje tradicije u nove forme, nego umesto toga nekritički usvaja i podržava elemente druge tradicije, onda je to pokazatelj njegove krize i olakog potiskivanja i prepuštanja zaboravu onoga što bi trebalo da bude njegova odbrana.” Kao primer koji pokazuje da sopstvenu nacionalnu baštinu podređujemo svetskoj kulturi, dr Jovanović navodi nedavno postavljanje “zvezde Bate Stojkovića” na pločniku ispred bioskopa Balkan: “Cilj te zvezde nije čuvanje sećanja na jednog od naših najvećih glumaca nego implementiranje tuđeg obrasca i relativizovanje sadržaja za nas presudno važnih. U pamćenju će ostati forma. Isto je i s karnevalom u Vrnjačkoj Banji. Karnevali su karakteristični za drugu sredinu i drugo vreme. Ništa se ne čini da se bogata tradicija sredine u kojoj se nalazi Vrnjačka Banja transponuje u jedan autentičan model, nego se preuzimanje tuđeg obrasca može tumačiti kao otklon prema sopstvenoj tradiciji”, zaključuje dr Jovanović. Istoričar Antić reći će da je odbrana identiteta srpskog naroda u evropskim integracijama neophodna: “Srbi su bili spremni da srpstvo zamene jugoslovenstvom, i da ga dobrim delom zaborave, što pre svega govori o megalomaniji srpskih elita. Nažalost, kod nas je Jugoslavija još uvek okvir državnog ideala, koji neki pokušavaju da zamene sa Evropskom unijom. Nama je i Jugoslavija bila mnogo, bojim se da ukoliko političke elite u Srbiji nešto ne promene, možemo da se udavimo u EU. Mnogi evrofili gledaju na EU na isti način na koji su gledali na Jugoslaviju – kao na lako rešenje. A ključno je pitanje: zašto je tokom protekle dve decenije stvoreno dvadesetak novih nacionalnih država u istočnoj Evropi, kad nacionalno više nije važno, a kad je Evropska unija već lišena unutrašnjih granica? Očigledna namera bila je da budu zaštićene nacije. Zašto su političke elite razbile federalne državne koncepte u kojima su narodi bili zadovoljni svojim životom, kao što je to, na primer, bio slučaj sa Čehoslovačkom? Zato što narodi nisu želeli da u EU imaju manji uticaj od nekih znatno manjih naroda i njihovih država koje su nezavisne.” Problem je srpskih elita, ističe Antić, što su “kratkoveke i kratkomislene”, kad misle da mogu da svoje lične interese pretpostave nacionalnim i državnim: “Ovde je elita već spremna da federalizuje Srbiju. Dve gotove federalne jedinice su Vojvodina i Beograd, a onda bi federalizovali i ostatak Srbije, a sve to zato što sami nisu spremni na pravu regionalizaciju. Spremni su na federalizaciju, zato što bi tako umnožili sopstvenu veliku vlast deleći je nepromenjenu na više mesta. Ne žele da dozvole da deo svoje vlasti u državi, koja je neupitno jedinstvena i cela, prenesu na druge nivoe vlasti, što bi se dogodilo u slučaju istinske regionalizacije.” O kolektivnom zaboravu i kosovskom mitu dr Aleksandar Petrović, profesor kulturne antropologije i prvi doktor filozofije prirode u nas, reći će da je svaka uspešna istorija efikasno brisanje pamćenja: “Nemamo mi nikakve stvarne instrumente da procenimo stepen zaborava. Ne možemo na osnovu buke ili larme koja se diže i od koje ne čujemo tihe zvuke, da procenimo stepen zaborava. Istorija je nešto što se neprekidno piše i kao takva ona je proces neprekidnog zaborava. Ovde ljudi još žive u 18. veku, njihov krajnji domet su francuski enciklopedisti i prosvećenost. Projekciju evropskog razvoja su zasnovali na kritici mita, apologiji nekakve istorijske racionalnosti. Međutim, to je toliko puta dosad pretrpelo poraz. Potrebno je da se konačno shvati da mit i istorija teku uporedo, da jedno drugo ne isključuju i da ukorenjeni u potpuno različitim sferama postojanja teku u dva toka i spajaju se kao Brege i Brigaha ispod Švarcvalda čineći veliki Dunav.” Zato dr Petrović podseća na čuveni putopis Rebeke Vest u kojem je Vestova uspela da zađe u Balkan kao u područje sećanja: “Taj Balkan sećanja i Kosovo sećanja je psihološki realitet. Poređenje sa Mađarima i Trijanonskim sporazumom je neizvodljivo, jer oni koji su vodili kolonijalnu politiku, osvajali teritorije, pa ih gubili, pogađeni su u nacionalnu sujetu, a ne u nacionalno biće. Racionalisti ismevaju svetu zemlju i nebesko carstvo u Srba, jer su deo kulture za koju nebo ne postoji, tu je nebo vrsta dekoracije. Nije za njih dovoljno dobar narodni pevač ali ni Milutin Milanković koji je dokazao da su događaji na zemlji direktna posledica nebeske mehanike. Šta s tim? To je blisko racionalnom, ali ideja im ne odgovara, zato Milankovića nema u školama. Nebo nije kulisa, koju je nacrtao dokoni pozorišni dizajner.”