Da su se ranije sreli...

Amerikanki Keti Dijamant bilo je 19 godina kada ju je profesor nemačke književnosti (Kafka je bio praški Jevrejin, ali je pisao na nemačkom) pitao da nije možda u srodstvu sa Dorom Dijamant, poslednjom prijateljicom Franca Kafke. Keti pre toga nikad nije čula za tu ženu s kojom, kako je proverila kasnije, verovatno nije ni u kakvom rodu. Ali, to je preokrenulo njen život jer je posle toga svojoj prezimenjakinji posvetila više od 30 godina sveobuhvatnog i produbljenog istraživanja iz kojeg je proizašla knjiga Kafkina poslednja ljubav. Ova dosad najozbiljnija i istovremeno najzanimljivija monografija o Dori Dijamant, izdata je u SAD i imala je, ne samo u profesionalnim krugovima literarnih istoričara, veliki uspeh. Priprema se i njeno češko izdanje, a Keti Dijamant boravi već nekoliko meseci u Češkoj gde drži predavanja i traži izgubljena pisma i druge tragove ove poslednje ljubavi velikog praškog pisca. “Mislim da je Dora bila idealna partnerka za Kafku, kao kad bi se ukrstili Istok i Zapad. Žalosna ironija njegovog života bila je da je upoznao Doru tako kasno, kada mu je bilo ostalo još samo 11 meseci života”, rekla je ona novinarima posle predavanja koje je nedavno održala u Muzeju Karlovog mosta. Kada se Kafka u leto 1923. upoznao na Baltiku, u jednom letovalištu, s ovom mladom poljskom jevrejskom glumicom, njemu je bilo 40, a njoj 25 godina. Već u septembru su počeli (skromno) da žive zajedno u Berlinu. Kafkino zdravstveno stanje veoma se brzo pogoršavalo, tako da je veći deo vremena provodio u bolesničkoj postelji i postupno se gasio, da bi na kraju prestao i da jede. To je, ipak, i u tim uslovima, prema Keti Dijamant, bila veoma duboka i strasna veza, puna raznih ljubavnih igara i poverenja. Kafka joj je čitao omiljene odlomke iz svojih knjiga, igrao za nju “pozorište senki na zidu”, zajednički su sanjarili o tome da žive u Tel Avivu i da tamo otvore restoran. “Dora bi kuvala, a sam Kafka je sebe predstavljao u ulozi konobara. Takva mu je uloga odgovarala – posmatrati, a ne biti primećen...”, komentariše autorka ove ljubavne monografije. Pitanje se, naravno, postavlja – da li je njihova veza bila i telesna. “Zavisi koga o tome pitate. Pitala sam Kafkinu nećaku, ona je odgovorila – Ne. Ispitivala sam one koji su bili bliski Dori i znali dosta o njoj, a oni su bez razmišljanja rekli: sigurno da jeste, to je bilo u njenoj prirodi... Izaberite onda šta vam više odgovara”, predočava Keti. Kafka se, prema njenim rečima, divio Dorinoj hrabrosti, kojom je ona uspela da se otme uticaju oca, kao i neposrednosti i neupitnosti kojima je spajala tradiciju istočnoevropskih Jevreja sa nezavisnošću savremene žene. Dora je otišla iz porodice kada je imala 21 godinu i od tada je sama gradila svoju egzistenciju, i upravljala svojim životom, glumila, bila aktivistkinja u jevrejskim organizacijama, putovala... Kafka je, naravno, bio dominantniji u tom odnosu, ali Dora – za razliku od njegove prethodne prijateljice Milene Jesenske – nije shvatala, bar u početku, avangardnost i značaj njegovog literarnog dela. Tvrdila je da joj proživeti jedan dan s Kafkom znači više nego celo njegovo delo. “Doživljavala ga je, pre svega, kao izuzetno ljudsko biće, osetljivo, nežno i zabavno. Zato je njoj, kojoj je Kafka umirao na rukama i koja ga je kao običnog čoveka-smrtnika upoznala najbolje u najdelikatnijim situacijama, kasnije veoma smetalo što je u kolektivnom pamćenju o njemu stvorena slika depresivnog, usamljenog i neuravnoteženog čoveka koji se nikad nije umio nasmejati”, navodi Keti Dijamant koja se i sama trudi da se koriguje ovakva (lažna) slika mračnog i neprijatnog Kafke. Dora je Kafku volela celog života, iako se posle udala i imala kćer. Poseban paradoks jeste da je Kafkino delo kasnije bilo interpretirano kao anticipacija totalitarnih mašinerija – nacizma i staljinizma, a njegova poslednja ljubav je posle njegove smrti podlegla ideji komunističkog kolektivizma. Ubrzo po Kafkinoj smrti Dora je počela da podržava Komunističku partiju u Nemačkoj, pa se i udala za poznatog tadašnjeg komunistu Luce Laska. Pobegla je od nacista 1936. u SSSR, gde joj je potom muž stradao u staljinističkim čistkama i proveo u zatvorima i u Gulagu mnogo godina. Dora je uspela da se dokopa Velike Britanije, gde je umrla 15. avgusta 1952. U Moskvi je, ipak, ostala bez dragocenog prvog izdanja Kafkinih dela. A nejasna je i sudbina raznih njegovih pisama i beležaka koje je nosila sa sobom i koje, uprkos njegovoj želji, nije spalila posle njegove smrti. Ta pisma i beleške konfiskovao joj je Gestapo 1933, ali i dalje je otvoreno pitanje šta je potom bilo s njima. To je glavni zadatak koji je pred sebe u životu postavila Keti Dijamant koja neumorno nastavlja svoja traganja za ovim istorijsko-literarnim dokumentima.