Rekonkvista

Neka mi se ne zameri što započinjem pozivom na sećanje. Podležem opštem utisku da živimo u vremenu u kome nam memorija globalne svesti, one istorijske, pa i kulturne, nije jača strana. Sećate li se slikara Milana Miletića (1950) iz sedamdesetih godina? U toj deceniji izlagao je dovoljno često da ga zapaze “oni koji vole slike” – ovo nije nevažna napomena, jer baš tada su upravo počeli kod nas da se proslavljaju aktivisti “nove umetničke prakse” kojima je sam miris uljane boje na platnu stvarao alergiju. U hijerarhiji neoficijelnog svrstavanja, Miletiću je pripalo mesto među predstavnicima tzv. precizne slikarske figuracije. Takvo slikarstvo bi se, zbog naglašenog iluzionističkog stila i insistiranja na detalju, moglo nazvati hiperrealističkim, da nije njegovog poetsko fantastičnog sadržaja. Zajedno se Mojovićem, Damnjanovskim, Sivačkim, Nakićenovićevom i tada “našim”, Matićevom, Obralićem i Zecom, Miletić se obreo u društvu beogradskih slikara “neoromantičara”, sklonih klasičnim temama, figuralnoj kompoziciji i mrtvoj prirodi, utopljenim u blagi rastvor poetskog štimunga i fantastične atmosfere. Slikari ovog smera nisu predstavljali čvršće povezanu grupu. Razišli su se na razne strane, i kao grupa uskoro bili zaboravljeni toliko da se već odavno i ne pominju. Miletić se vratio u svoj Gornji Milanovac i tu, u provincijskoj usamljenosti, ostao po strani od svih novih zbivanja na našoj umetničkoj sceni. Iz senke zaborava, izvodi ga, ovog leta, valjevska Moderna galerija koja mu je priredila retrospektivnu izložbu. Nezavisno od ličnog afiniteta prema ovom ili onom od svega što se sada kod nas događa u domenu vizuelne umetnosti, može se postaviti načelno pitanje: gde je danas mesto slikaru kakav je Milan Miletić? Reći će se, sa jedne strane, da je njegovo slikarstvo primer neiskorenjenog tradicionalizma uz koji idu epiteti kao što su anahronizam, konzervativnost, odsustvo sluha za promene. Sa druge strane, mogu se čuti oni koji u estetizmu takvog slikarstva vide opoziciju otužnoj prozaičnosti tvorevina tzv “druge umetnosti” konceptualnog i performativnog karaktera koja, navodno, sledi “recentne” evropske i svetske standarde. Miletića je, dakle, lako prenebregnuti sa pozicije onog umetničkog kriterijuma koji se kod nas instalira kao oficijelan. Ali, to, ipak, ne ide tako glatko. Treba se setiti (opet sećanje!) Danijela Bela koji predviđa da će “antinomijski kulturni pogled na svet karakterističan za modernizam, dovesti do velikog oživljavanja religije, jer će ljudi potražiti pribežište od otuđenosti savremenog života”. Po Belu, pred nama je rekonkvista, obnova vere čiji nagoveštaji se osećaju već danas... Možda se slična rekonkvista može očekivati i u domenu umetnosti, kao reakcija na ono čime nas je podario modernizam. Parafrazirajući poznatu Lesingovu dosetku o klasičnoj umetnosti kao “laži koja nam se dopada”, može se naći neko koće reći da nam je moderna umetnost, umesto dopadljive laži, ponudila istinu koja nam se – ne dopada... Desi li se u umetnosti Belova rekonkvista u doglednoj ili daljoj budućnosti, izvesno da će se na dela slikara kakav je Milan Miletić gledati drugačije nego što se danas gleda.