Povratak bombardera

Ruski strateški bombarderi mogli bi koristiti kubanske aerodrome za dopunjavanje rezervoara gorivom tokom vazdušnog patroliranja Atlantikom, objavio je ovih dana „Interfaks” pozivajući se na „dobro informisani vojnodiplomatski izvor”. U slučaju da se donese odgovarajuća politička odluka, nosači raketa TU-160 i TU-95MS mogli bi da tankuju gorivo na jednom od kubanskih aerodroma. Odgovarajuće pripreme ruske vlasti su već obavile, izjavio je sagovornik agencije ne objašnjavajući kada se mogu očekivati takvi letovi. Ako se ima u vidu nedavna izjava ruskog Ministarstva inostranih poslova posle potpisivanja američko-češkog sporazuma o raspoređivanju radara na teritoriji Češke, da Rusija neće više delovati «diplomatskim nego vojnotehničkim metodama», onda priča o avionima i tankovanju na Kubi dobija drugi smisao – to bi, zapravo, mogao biti ruski odgovor na uporno insistiranje Amerike da u Istočnoj Evropi postavi svoju protivraketnu odbranu. Tako se može dogoditi da se gotovo pola veka posle Kubanske krize (1962. godine) koja je ceo svet dovela na ivicu atomskog rata, Kuba ponovo nađe u centru američko-ruskog političkog sukoba. Istina, ovog puta u nešto drugačijoj ulozi. List »Izvestija« navodi reči izvora iz štaba strateške avijacije koji tvrdi da, dok SAD pokušavaju da postave svoju protivraketnu odbranu u Evropi, ruski vojni avioni »već sleću na Kubu«. Ovo, gotovo senzacionalno priznanje, dopunjeno je objašnjenjem u vezi sa mogućim baziranjem ruske strateške avijacije na ostrvu slobode: »Takvi razgovori se vode, ali još uvek nema političke odluke, pa su to samo razgovori. To ipak ne znači da iza njih ne stoji ništa realno.« Iako su izvori »Interfaksa« i »Izvestija« anonimni, potpuno je jasno da gotovo istovremena informacija nije prosto »procurila« - naprotiv, ona je upravo namenjena Pentagonu. Posle diplomatskog rata, u kome je Rusija činila sve da objasni Amerikancima da im za odbranu od eventualnog iranskog napada (do koga, smatraju ruski eksperti, ne može doći jer Iran nema atomsko oružje i teško da će ga uskoro imati), neće pomoći rakete u Poljskoj, na redu je, izgleda, rat nerava. Ali to ne znači da se sa reči neće preći na dela. Naravno, izjava o tome da «beli labudovi» i «medvedi» (tako Rusi tepaju svojim bombarderima) već sleću na Kubu, sigurno je preuveličana – kad bi se to zaista događalo, Amerikanci bi to svakako već odavno znali. Na Kubi od 1903. godine postoji američka vojna baza Gvantanamo, koja bi sasvim sigurno evidentirala svako takvo sletanje. Ali da postoje planovi o kojima se razgovara sa novom kubanskom vlašću, uopšte nije nemoguće. U Rusiji se sve češće govori da gubitak radiolokacione stanice Lurdes, u blizini Havane, ne mora biti konačan. Vojni stručnjaci smatraju da se ona može dosta brzo vratiti u prvobitno stanje. Namena stanice je ista kao i namena objekata PRO koje Buš namerava da postavi u Poljskoj i Češkoj – da momentalno beleži lansiranje rakete sa teritorije protivnika. Uz to, baza, postavljena u mekom trbuhu SAD, imala je svojevremeno i neobično moćnu opremu koja je mogla da prisluškuje telefonske razgovore na gotovo celoj teritoriji SAD. Stanica je demontirana 2002. godine uz obrazloženje da je njeno održavanje suviše skupo, a i uzajamno poverenje koje je uspostavljeno između Rusije i SAD nije zahtevalo špijunsko obezbeđenje. Danas, kad se reč »poverenje« u odnosima dve zemlje više uopšte ne čuje, a budžet omogućava Rusiji da uloži u bezbednost mnogo više novca nego pre samo nekoliko godina, Kuba bi mogla postati pravi odgovor na američku i protivraketnu odbranu. Tim pre što je bivši ruski predsednik Putin u nekoliko navrata javno rekao da je Rusija, odrekavši se svojih vojnih baza po svetu, zapravo prevarena - ne samo da u zamenu nije dobila ništa, već se NATO sve više približava njenim granicama, što je sa stanovišta bezbednosti apsolutno nedopustivo. Nedavno je i Medvedev izjavio da se »nacionalna bezbednost ne može zasnivati na časnoj reči«, imajući u vidu da se od Rusije očekuje da veruje na reč da sva ogromna vojna tehnika severnoatlantske alijanse nije i neće biti usmerena protiv nje, a od Rusije se traži da se odrekne svih preimućstava koje joj pruža postojeće oružje. General-pukovnik Leonid Ivašov, bivši načelnik Uprave za međunarodnu saradnju Ministarstva odbrane Rusije, a danas predsednik Akademije za geopolitičke probleme, smatra da Kuba Rusiji nije neophodna kao vojna baza, ali, kao pomoćni aerodrom, dobro bi došla. On smatra da Kubanci ne bi imali ništa protiv da ponovo proradi radiolokaciona baza Lurdes. Baziranje ruske avijacije na Kubi može biti dobar odgovor na američke planove da se NATO baze postave pored granica Rusije, smatra bivši komandant vazduhoplovnih snaga Rusije Petar Dejnekin. „S tačke gledišta ostvarivanja takvih ideja, nema sumnje da su avioni i posada strateške avijacije sposobni da dolete i dislociraju se na Kubi. Ne vidim u tome ništa loše, ni oni ne vode računa o našem mišljenju kad postavljaju avionske baze i radiotehničke stanice na teritorijama koje se graniče s nama“, rekao je Dejnekin. Ipak, on ističe da nema nikakve potrebe da se postavljaju baze na Kubi jer ruski strateški avioni imaju mogućnost da uz dopunjavanje gorivom u vazduhu dežuraju sat i po pored obale SAD i da se bez sletanja vrate u Rusiju. Za vreme Sovjetskog Saveza na Kubu su leteli teški avioni, tamo su bile dislocirani i druga vojska i vojne strukture. Početkom devedesetih godina, kao odgovor na činjenicu da su SAD razmestile rakete na jugu Engleske, severu Italije i na teritoriji Zapadne Nemačke, strateška avijacija SSSR-a počela je da obavlja patroliranje pored američkih obala. Pored toga, strateški avioni su bili na stalnom dežurstvu u geografski udaljenim rejonima. Leteli su avioni TU-95MS, a snabdevali su ih gorivom avioni-tankeri IL-78. Posle raspada SSSR-a i Varšavskog pakta ti letovi su najpre ograničeni do Severnog pola, a od 1992. godine su potpuno prekinuti. Uzrok je bio deficit goriva, povlačenje vojske iz bivših saveznih republika i raspad Strateške avijacije kao sistema. U avgustu 2007. godine tadašnji predsednik Putin izjavio je da Rusija obnavlja letove strateške avijacije. Avioni NATO-a ne jednom su se podizali na znak uzbune kad su se ruski bombarderi približavali granicama članica Alijanse, ali nikad ih nisu narušavali. Ove godine ruski strateški bombarderi nadleteli su američki nosač aviona „Nimic“ u Tihom okeanu. Kuba, koja je dugo živela od sovjetske pomoći, danas se nalazi u ekonomski prilično lošoj situaciji tako da nije nemoguće da, uprkos riziku da se ponovo nađe u centru političke krize, zaboravi činjenicu da joj je Rusija svojevremeno okrenula leđa u zamenu za zapadnu ekonomsku pomoć i investicije. Danas na Kubu često lete ruski avioni vojnotransportne avijacije. To su komercijalni letovi – ispunjavaju se narudžbine privatnih kompanija. Pored toga, vode se pregovori sa Kubom o isporuci ruskih aviona. Nedavno je Kuba kupila dva Il-96 i četiri Tu-204. Eksperti predviđaju svetlu budućnost vojno-tehničkoj saradnji Moskve i Havane. Prvi put posle 15 godina pauze Havanu je posetio 2006. godine tadašnji ruski premijer Mihail Fratkov. Razgovori o starom kubanskom dugu završeni su tako što je dug restrukturiran, a Rusija je dala kredit Havani od još 355 miliona dolara. Da li je, dakle, moguće ponavljanje Kubanske krize? Odgovor ozbiljnih analitičara je da nije, iz nekoliko razloga – pre svega zato što ruskim avionima Kuba uopšte nije potrebna da bi doleteli do Amerike. Drugo, i Putin i Medvedev, uprkos ponekad oštroj retorici, nisu nikad napravili nijedan korak koji bi se mogao smatrati pretnjom bezbednosti Zapada. Ipak, ne treba zaboraviti da je Medvedev nedavno izjavio da je vreme diplomatskog ubeđivanja, koje je ponekad ličilo na razgovor gluvih, prošlo. Ruski mediji kao ilustraciju besmislenosti razgovora navode kako je svojevremeno tekao dijalog između vojnih izaslanika Hruščova i Kenedija. Na rusko: „Vi postavljate rakete oko naših granica, zašto onda ne bismo mogli i mi?”, Amerikanci odgovaraju: „Mi imamo Monroovu doktrinu koja ne dopušta ničije vojno prisustvo na zapadnoj polulopti. Uostalom, naš narod to ne bi razumeo.“ Teško da bi i danas razumeo, ali možda se mogu ipak naći načini da mu se objasni. A da li će to biti Kuba ili neko drugo, za Ameriku osetljivo mesto, ostaje da se vidi.