Zastrašivanja na ivici ambisa

Nekoliko reči mogu promeniti život i svet. To može i telefonski poziv, pokazalo se pre 60 godina. Jedne srede, 23. juna 1948, američki general Lusijus D. Klej tražio je telefonsku vezu sa DŽekom J. Benetom. Klej je bio američki vrhovni komandant u Nemačkoj, a 33-godišnji Benet, mešavina Ernesta Hemingveja i Gregorija Peka, sedeo je u stolici evropskog direktora Vazduhoplovnog društva American Overseas Airline iz Frankfurta na Majni. „Kapetane”, počeo je Klej, „moglo bi se desiti da budemo prinuđeni na snabdevanje Berlina iz vazduha. Imate li neki DC-4 kojim biste noćas mogli dopremiti ugalj do grada?” „Šta? Ugalj!” Benet je zaprepašćen. „Nemoguće. Imam samo putničke mašine. Ugalj bi ruinirao sedišta, a potom bi me oni moji iz ’Erlajna’ u top stavili.” Klej: „Dobro, kako bi onda išlo s krompirom?” „To bi moglo”, odgovorio je Benet, „ali u džakovima”. Klej: „Kapetane, prilika vam je da pišete istoriju.” Tačno u 22.09 sati Benet je aterirao na aerodrom „Tempelhof”, u južnom delu grada, koji je u političkom smislu predstavljao nešto irealno. Berlin, glavni grad zemlje koja je pre tri godine nestala posle rata koji je odneo 60 miliona života, bio je podeljen na četiri saveznička sektora, ali se nalazio usred sovjetskog dela Nemačke. Rusi su nadgledali saobraćajnice sa zapada. Želeli su da isteraju Amerikance, Britance i Francuze iz Berlina kako bi sprečili osnivanje zapadne države koja je, zaista, nešto kasnije osnovana - Savezna Republika Nemačka. Osam sati posle Benetovog prizemlje­nja, u 6 sati uveče, 24. juna, Sovjetska vojna uprava izdala je naredbu o obustavljanju saobraćaja za putnike i robu na železničkoj pruzi Helmšted-Berlin iz „tehničkih razloga”. Električnu energiju Sovjeti su takođe ukinuli. A zbog nedostatka uglja brodovi su stavljeni „u lance”. Zapadni Berlin sa dva miliona stanovnika, ostrvo u okeanu bespuća, bio je blokiran. Ostalo je nešto hleba, mesa i mleka. Bilo šta novo moglo se dopremiti samo na jedan način: vazduhom. Baš kako je pokazao Benet tih dana - pre 60 godina. Odmah posle prvog Benetovog leta, mnoštvo aviona je brujalo iznad zapadnog dela grada, a Berlinci su ih krstili „Rosinenbomber” jer su „bombarderi” bacali pakete konzervi, žvakaćih guma i slatkiša (nem. Rosinen - suvo grožđe za kolače). Izvedeno je 280.000 letova pre nego što se Staljin odobrovoljio 1949. i ukinuo blokadu. Često je u istom času bilo i po 40 aviona na nebu, u tri nivoa, a onda bi se spuštali u trominutnom taktu za svaku letilicu. To je bilo pilotsko majstorstvo. Akcija pomoći bez presedana. Ali „vazdušni most” nije značio samo dopremanje krompira i uglja. Imao je i propagandni cilj: približavanje ljudi Zapadu. A rađao se, i sve više manifestovao, konflikt kakvog ranije nije bilo u istoriji: hladni rat. Pojam koji su novinari smislili pre vazdušnog mosta, decenijama je posle opisivao suprotstavljanje dva oprečna ideološka tabora. „Jedini način potpunog oslobađanja ljudi”, tvrdio je 1960. Nikita Hruščov, Staljinov naslednik u Kremlju, «jeste put ka komunizmu”. Tadašnji predsednik SAD DŽon F. Kenedi držao je da „budućnost pripada onima koji se bore za slobodu pojedinca”. Ova dva suprotna gledišta definišu hladni rat. U drugo vreme, verovatno bi došlo do oružanog sukoba. Ali, hladni rat se odigravao u vreme atomskog oružja, kad su obe strane raspolagale količinama nuklearnih glava kojima bi se moglo zbrisati celokupno čovečanstvo. Pogrešan pritisak na dugme, pogrešna odluka - i ogromne površine Zemlje bile bi spržene u nuklearnoj užarenoj lopti, čija temperatura četiri puta prelazi visinu temperature u unutrašnjosti Sunca. Nuklearne glave lansirane iz podmornice bile bi dovoljne da pretvore, recimo, Nemačku u pustinju smrti. To nije zaboravljeno, ali svet onako zamrznut iz vremena hladnog rata, mnogima u današnjem vremenu globalnog terorizma izgleda privlačan i pregledan. Znalo se ko je neprijatelj, ko prijatelj, a ko neutralan. Bio je to bizarni poredak u teoremi zastrašivanja, koju su stvorili protivnici i postavili neizmenljiva pravila ponašanja. Kremlj se držao međunarodnih obaveza. Drugačije je sa teroristima Al kaide, koji su spremni da žrtvuju „živote za svoju stvar”, kako je to formulisala nemačka kancelarka Angela Merkel. Da li to znači da je danas opasnije živeti nego juče? Možda je, u najmanju ruku, podjednako opasno, misli američki predsednik DŽordž Buš Mlađi. Do takvog zaključka može se doći samo kad se ignoriše sve što je ostalo upamćeno i zapisano o hladnom ratu i što je do javnosti dospelo, iz javnih ili tajnih arhiva. Sumnje nema. Čovečanstvo je bilo na ivici ambisa iako su to samo malobrojni shvatali. „Hardlajneri” na svim stranama, Amerikanci, Evropljani i Azijci, neprekidno su igrali rizikujući opšti nuklearni rat: • nadajući se sigurnoj pobedi kao što je bio slučaj sa Amerikancima, čiji su generali zahtevali upotrebu atomske bombe u Koreji (1950-53) i Vijetnamu (1965-75) - činjenica je obelodanjena tek pre nekoliko nedelja; • pogrešno procenjujući rizik, kao Nikita Hruščov, koji je 1962. na Kubi stacionirao atomske rakete nadajući se da će Amerikanci to progutati; • imajući pogrešne i banalne predstave o atomskom ratu, Mao Cedung koji je ubeđivao sovjetske prijatelje da će u slučaju atomskog rata dobar deo planete biti opustošen, ali da će „imperijalizam biti poražen i ceo svet postati socijalistički”; • izgubivši živce kao kad je 1983. sovjetsko rukovodstvo verovalo da Amerikanci pripremaju iznenadni nuklearni napad kako bi obezglavili SSSR. KGB je u to vreme pratio kretanje cena konzervirane krvi u Londonu i našao da se spremaju dodatne rezerve krvi, što je za njih bio znak ratnog plana NATO-a. U više navrata, u međuvremenu je utvrđeno, supersile su atomsko oružje stavljale u pripravnost. Znalo je da bude dosta opasno. Kao poznati rat Jom–Kipur, 1973. Tvrdi se da je 24. oktobra američki predsednik Ričard Nikson bio toliko pijan da nije razumevao šta mu se govori. Zbog toga je Henri Kisindžer, američki ministar spoljnih poslova, podigao stepen pripravnosti američkih strateških snaga na svim tačkama planete. Tako je dao Rusima signal da ne udare na Sinaj. Baš u to vreme, prilikom remonta u američkoj vazduhoplovnoj bazi u Mičigenu, slučajno je aktiviran alarm. Posada bombardera B-52, smesta je uletela u već pripremljene letilice za start. Srećom, dežurni oficir je shvatio da se radi o slučajnom alarmu i u poslednjem momentu prekinuo planirani, „ratni” tok događaja. Zaista nema osnova za nostalgične poglede ka Hladnom ratu. Najmanje u Nemačkoj. Iz američkih spisa sa kojih je skinuta oznaka „nije za javno korišćenje,” proizlazi da su odluke za upotrebu atomskog oružja u srednjoj Evropi mogli donositi i američki trupni oficiri nižeg ranga. Ne sme se ni pomisliti šta bi se moglo dogoditi da je sovjetska strana igrala va banque. Vidi se i da su sreća i slučaj sprečavali ono najgore, češće od državničkih predosećanja i odluka. Rat odmah posle završenog rata! To niko nije hteo, niti planirao. Posle pobede nad Hitlerom, Staljin je demobilisao skoro osam miliona vojnika i oficira Crvene armije. U uskom krugu saradnika generalisimus je objašnjavao da se narednih 15 godina otadžbina mora ograničiti na pripreme za odbranu. Isto se desilo i sa američkom pešadijom koja je masovno odlazila kući iz Evrope. Međutim, američko povlačenje nije umirilo nepoverljivog Gruzijca, sina stalno pripitog i nasilnog obućara. Staljin je celog života verovao da je okružen neprijateljima. SAD neće „nikad, nikad, nikad prihvatiti da jedna tako ogromna površina ( kao što je SSSR ) bude crvena”. Za već postarijeg diktatora, garancija nikad nije bilo dovoljno. Što bi rekao američki poznavalac Rusije: „Staljin bi pravio problem čak i kad bi mu SAD predale celo vazduhoplovstvo i celu flotu i kad bi Oval Office preuzeli američki komunisti.” Staljin je celu istočnu Evropu video kao sigurnosni bedem za opustošeni Sovjetski Savez pa su u Varšavi, Pragu i Budimpešti bili marionetski režimi. U Iranu, Turskoj i Grčkoj vodile su se borbe za proširenje i učvršćenje uticaja. Za Nemačku je tvrdio da „mora biti naša, dakle, sovjetska, komunistička”. To nije bio nikakav „masterplan” iz Kremlja, već se radilo o principu spoljne politike. Vjačeslav Molotov, sovjetski ministar spoljnih poslova, sažeo je to u nekoliko reči: „Kad može, mi smo ofanzivni, kad ne ide, mora se sačekati.” Amerikanci su, po mišljenju istoričara Melvila Leflera, politiku zasnivali na strahu. Nikad više im ne sme dolaziti opasnost iz Evrope kao u vreme Adolfa Hitlera, niti se sme tolerisati agresivni diktator. Zbog toga je američki predsednik Hari S. Truman 12. marta 1947. izjavio pred oduševljenim Kongresom da će SAD od sada pružati pomoć svim zemljama kojima je ugrožena sloboda zbog militantne manjine iznutra ili pritiska spolja. Govor je ušao u anale i postao poznat kao „Trumanova doktrina”. Kongres je odobrio Grčkoj i Turskoj ogroman novac kojim im se želelo pomoći u borbi protiv podzemnog pokreta i planiranog prevrata, tj. dovođenje komunista na vlast. A DŽordž Maršal, američki ministar spoljnih poslova, objavio je 5. juna plan, kasnije poznat pod njegovim imenom, kojim će Amerika finansirati program obnove Evrope na nivou privatne privrede. Istovremeno, Truman je podsticao stvaranje Savezne Republike Nemačke, čija se egzistencija ubraja u bilans Hladnog rata. Truman, Maršal kao i protivnici republikanci, želeli su borbu bez oružja. Amerika je računala na rivalstvo koje se danas može uporediti sa konkurencijom Amerike i komunističke Kine. Ali diktator iz Kremlja je osećao da američka ofanziva u Evropi potvrđuje najgore sumnje. U Politbirou je izjavio 14. marta 1947. da se pokazalo kako se dva lagera ne mogu sporazumeti i da su „kao vatra i voda”. Krizna 1948. označava istorijsku prelomnu tačku. Američka javnost još nije bila ubeđena u neophodnost hladnog rata protiv nekadašnjeg saveznika. Molbu Britanaca za podršku Evropi, Amerikanci su po završetku rata hladno odbili. Čak je i Maršalov plan jedva prihvaćen jer su ga republikanci u Kongresu doveli u pitanje. Ali, berlinska blokada je promenila sliku iz osnova. LJude je hvatao strah iz koga se kasnije rodila antikomunistička histerija senatora DŽozefa Makartija. Amerikanci su u ratne planove sad integrisali i atomsku bombu. Ukoliko ne budu mogli da održe vazdušni most, dovoljno je samo baciti atomsku bombu na drugu stranu Rajne i rasterati Ruse, sasvim ozbiljno je predlagao načelnik američkog generalštaba u Nemačkoj. Truman je 13. septembra 1948. zapisao u dnevniku: „Imam užasan osećaj da smo vrlo blizu ratu.” Senat je odobrio Maršalov plan i signalizirao spremnost dugogodišnjeg angažovanja u Evropi, što je radikalni prekid sa tradicionalnim američkim izolacionizmom. Posle je stvoren NATO. Često se spekulisalo kako bi izgledao sukob supersila da je atomsku bombu imao Staljin, a ne Truman. Američki istoričari naglašavaju da je nuklearni napad na SSSR bio nemoguć jer se to nikako ne bi moglo usaglasiti sa vrednostima demokratije. Drugi deo istine je sledeći: američka avijacija je 1948. raspolagala sa 50 bombi tipa „Fat man” (takva je bačena na Nagasaki). NJima bi se mogle opustošiti dve velike oblasti SSSR-a, ali bi razaranja bila znatno manja od onih koja je napravio Hitlerov Vermaht. Staljin je sve to prebrodio, a po analizama planera iz SAD, isto bi se dogodilo i posle američkog napada atomskim bombama. Eksperti su izvukli zaključak da bi se u slučaju rata nekadašnjem savezniku morala naneti daleko veća šteta. Usledila je jedna od istorijskih ironija. Trumanova poslovična štedljivost dovela je do ubrzanog američkog atomskog naoružavanja. Ono je koštalo šest milijardi dolara, a odlučujuću podršku dao je Truman, pošto je smatrao da je konvencionalno oružje daleko skuplje i da su izdaci za vojnike (personal) neuporedivo veći nego za atomske bombe. General Kertis Lemej, komandant strateške vazduhoplovne komande, posebno je nameravao bombardovati sovjetske gradove. To bi bio jedini način, argumentovao je on, kojim bi se Sovjetima naneli dovoljni gubici. Prvo je nameravao baciti 50 bombi na 20 gradova, zatim ih je predvideo 113 za 70 gradova i najzad, 220 za 104 grada. Već prvi Lemejov ratni plan računao je sa 2,7 miliona sovjetskih žrtava. Krajem pedesetih, Amerikanci su na lageru imali 18.000 bombi. Zašto? Američka avijacija je brzo zavolela atomske bombe. Apsurdni porast broja nuklearnog arsenala pratio je logiku, koja nije imala nikakve veze sa Staljinom, već je bila rezultat ogorčene konkurencije američkih marinaca i vazduhoplovaca. Neobično probojni Lemej, imao je nadimak „Gvozdena guzica”, obezbedio je sebi prednost u određivanju ciljeva u slučaju atomskog rata. Kako su za svaki cilj morale na raspolaganju biti određene količine bombi i bombardera, to je iziskivalo veći deo budžeta. Na kraju je to bila lista od 3.000 ciljeva – a vazduhoplovstvo je dobilo skoro polovinu sredstava kojima je raspolagao Pentagon. Lemej je znao da SSSR od 1949. raspolaže nuklearnim oružjem. Iako Sovjeti zbog nedostatka interkontinentalnih raketa i bombardera sa dugim doletom nisu mogli bacati bombe na SAD, američki stratezi nisu isključivali mogućnost takvog napada već u 1951.godini. „Inflacija pretnji” naziv je koji je uveo Ričard Rodes, dobitnik Pulicerove nagrade. Metod „inflacije pretnji” korišćen je da bi američki „jastrebovi” oko kasnijeg ministra za marince Pola Nicea dobili što više naoružanja. Preterivalo se sa opasnošću koja preti od protivnika i etablirala se tradicija: kod njih su školu i zanat učili Bušov dugogodišnji ministar odbrane Donald Ramsfeld, ali i potpredsednik SAD Dik Čejni. U sedamdesetim, Nice, Ramsfeld i Čejni zajednički su udarali u zvono, zbog navodno dostignute sposobnosti SSSR-a da kao prvi izvede atomski udar. U predvečerje Iračkog rata 2003. Čejni i Ramsfeld su širili strah od Sadama Huseina, koji „potpomaže Al kaidu i priprema proizvodnju atomskog oružja”. Sve to je, naravno, besmisleno, ali je politički vrlo uspešno. Opasnost izbijanja atomskog rata je zaista postojala, ali sa Amerikancima kao inicijatorima - što je pokazao rat u Koreji. Sve je počelo 25. juna 1965. upadom staljinistički nastrojene vojske Severne Koreje u Južnu Koreju. Posle nekoliko dana, polovina južnokorejske armije bila je uništena. General Daglas Makartur je 30. juna izvestio američku Vrhovnu komandu da se u Koreji ništa ne može učiniti bez američkih kopnenih snaga. Staljin je odobrio namere Kim Il Sunga o napadu na Južnu Koreju, jer je smatrao da su je Amerikanci otpisali. U principu, to je bilo tačno i samo da je Kim Il Sung na jug poslao gerilce, do rata u Koreji verovatno ne bi ni došlo. Međutim, sa severa je usledio frontalan napad zbog čega su UN formirale međunarodne snage 15 nacija, među kojima su bili Englezi, Francuzi, Turci, Tajlanđani i Pakistanci. Te snage su lako potisnule neprijatelja na sever. Kad je poljuljani Kim Il Sung zatražio pomoć od Staljina, ovaj ga je uputio na Peking odakle je Mao Cedung brzo reagovao. Sa 18 divizija je napao trupe UN. Da se pitao genijalni, ali preterivanjima sklon Makartur, nad Severnom Korejom bi se ubrzo digla atomska pečurka. Pred Božić 1950. general je poslao u Vašington spisak od 24 cilja u Kini, među njima i Šangaj, koje je želeo da napadne atomskim bombama. Za to je imao podršku u vojnim krugovima. Trumanov ministar Din Ačeson isticao je da će takvi napadi pogađati i pogrešne ciljeve. Osim toga, nije bilo jednostavno napasti SSSR. Na sreću, ondašnjim „jastrebovima” nije došlo do ušiju ono o čemu danas piše istoričar Matijas Ul: Staljin ne samo da je potpomagao Kim Il Sunga, već je bio i aktivan učesnik rata. Tačno 70.000 sovjetskih vazduhoplovaca služilo je u Koreji. Piloti su navlačili kineske uniforme, a na avionima su umesto ruskih bile kineske oznake. A za svaki slučaj, bilo je spremno pet sovjetskih divizija koje bi se umešale, ukoliko bi se drastično pogoršao položaj severnokorejskih trupa. Umesto atomskog oružja Amerikanci su se služili klasičnim. General Lemej je tvrdio da je ubijeno 20 odsto Korejaca, bilo oružjem, bilo od bolesti i gladi. Posle Staljinove smrti 1953. obe strane su prestale s ratovanjem. U sovjetskom bloku u Evropi Kremlj je vladao gvozdenom rukom. Pobune u Istočnoj Nemačkoj(1953), Mađarskoj(1956), Češkoj(1968) i više puta u Poljskoj, slamane su bez mnogo obzira. Amerikanci su stacionirali trupe na starom kontinentu na duže vreme. NATO je postao alijansa od poverenja: 1955. pristupila je i Savezna Republika Nemačka. Kremlj je osnovao Varšavski pakt, konkurentsku organizaciju koja je u početku služila kao adut u pregovorima, za čije bi raspuštanje bilo potrebno prethodno ukinuti NATO. Stvaranjem blokova svet nije postao sigurniji. Staljinov naslednik Nikita Hruščov smatrao je da naoružavanje nemačkog Bundesvera dovodi do gubitka prevlasti Istoka u konvencionalnom naoružanju. Hruščov je želeo da istera zapadne sile iz Berlina i da onda zatvori rupu kroz koju se odlivao veliki broj begunaca iz DDR-a. „Berlin su jaja Zapada. Moraš ih stisnuti i oni će početi da jauču”, govorio je Hruščov. Zbog begunaca preko granice DDR-a, Hruščov je postavio Amerikancima, Britancima i Francuzima ultimatum, tražeći njihov odlazak, čime je počela čuvena druga berlinska kriza. Da bi impresionirao bivše saveznike, govorio je da SSSR proizvodi atomske rakete kao kobasice – jednu za drugom. Hruščov je procenjivao da je opasnost od izbijanja trećeg svetskog rata oko pet odsto. Međutim, Hruščov je 1961. odlučio da promeni plan i berlinski problem reši na drugi način. Plan je bio toliko perfidan da ga ništa nije moglo prevazići. Naredio je ondašnjem predsedniku DDR-a Vilhelmu Ulbrihtu zidanje nečega što je upamćeno kao Berlinski zid. Zid je nazvan antifašističkim zaštitnim bedemom. Nekoliko nedelja po završetku zidanja bedema, došlo je do konfrontacije tenkova na mestu zvanom Čekpoint Čarli, tj. na graničnom kontrolnom punktu. Na Fridrihštrase, 27. oktobra 1961. sa obe strane su pristizali tenkovi sa topovskim cevima uperenim prema suparnicima. „Delile su nas samo sekunde i metri od velike nesreće”, izveštavao je sovjetski diplomata Valentin Falin. Kad je predsednik Kenedi ispoljio interes za rešavanje berlinske krize, Hruščov je popustio i povukao je tenkove. Ovo berlinsko Hruščovljevo iskustvo učinilo ga je opreznijim. U godini koja je usledila, Hruščov je, izazvavši kubansku krizu, doveo čovečanstvo na ivicu ambisa. Sve se desilo zbog Hruščovljevog ubeđenja da Kenedi sprema napad na Kubu i svrgavanje Fidela Kastra. To je bila zabluda. Hruščov je računao da će protiv preteće invazije najbolje delovati zastrašivanje. U leto 1961. brodovi sa tovarima atomskog oružja plovili su u pravcu Kariba. Na palubi su stajali šleperi, prikolice i teretni kamioni. Operacijom „Anadir” Zapadu je trebalo proturiti ideju da se radi o agrarnoj pomoći kubanskim drugovima. U stvari, flota je transportovala 36 atomskih raketa SS-4 dometa 2.000 km, 60 atomskih glava i 8.000 vojnih specijalista. Atomsko oružje trebalo je da opslužuje i štiti 34.000 vojnika. I danas je nejasno kako su Amerikanci tako kasno shvatili šta se događa i kolika im opasnost preti. Pre svega, svima pa i Kenediju, izmaklo je pažnji da su na Kubi već bile instalirane rakete srednjeg dometa. Kad su se sredinom oktobra nagomilali podaci o naoružavanju Kube, Kenedi je pustio svog „pi-ara” da formuliše ozbiljnost nastalog položaja. Zaključak je: „Pošto je sigurnost SAD ugrožena, učinićemo sve što je neophodno.” Predsednik Kenedi se kolebao i nije se odlučio na konfrontaciju, što je naljutilo vrh vojske. „Crveni pas rije po dvorištu SAD i zbog toga mora biti kažnjen”, zahtevao je genaral Lemej. Kasnije je Kenedijev brat Robert opisivao kako je sve to bilo opasno: osam od trinaest članova kriznog štaba govorilo je da „kad bi oni bili predsednici SAD”, upotrebili bi atomsko oružje. DŽon F. Kenedi je naredio pomorsku blokadu, Kuba je stavljena pod karantin. Američki predsednik je održao televizijski govor, obavestio američku javnost da su na Kubi postavljene rakete. Svet je postao svedok atomskog pokera dveju supersila. Kad je 27. oktobra 1962. sunce zalazilo preko obala reke Potomak, američki ministar odbrane Robert Maknamara postavio je sebi pitanje: „Koliko li ću još videti zalazaka sunca?” Taj 27. oktobar 1962. poznat kao „crna subota u američkoj istoriji” i po rečima Artura Šlezingera, specijalnog Kenedijevog savetnika, bio je „najopasniji dan u istoriji čovečanstva”. Američki šefovi štabova zahtevali su „vazdušni udar u ponedeljak 29. oktobra, a odmah potom invaziju Kube”. I Kastro je gubio živce. Pošto je bio ubeđen u napad Amerikanaca, pritiskao je sovjetske drugove da udare na Ameriku atomskim bombama i „likvidiraju imperijalističkog neprijatelja”. Stvar se još zakomplikovala istog dana kad je zalutao američki špijunski avion U-2 iz baze Elison na Aljasci, koji je bio na zadatku merenja radioaktivnosti vazduha a čime se proveravalo da li Sovjeti vrše eksperimentalne atomske eksplozije. Avion je ušao nekoliko stotina kilometara u vazdušni prostor SSSR-a. Rusi su ga otkrili, avion nije oboren. Moskva je u ponedeljak 28. oktobra objavila povlačenje raketa i vojnika sa Kube. Kenedi je odustao od invazije Kube i obećao je povlačenja raketa iz Turske koje je SSSR smatrao velikom opasnošću za svoju bezbednost. Hruščovljeva reakcija povlačenja raketa i vojske nije bila rezultat politike. Ona je bila rezultat „bolnog saznanja” ruskih stratega (gen. Nikolaj Detinov) da su i pored zaposedanja Kube i instaliranih raketa, Sovjeti vojno slabiji. Završilo se zaključkom važnog Amerikanca saopštenog važnom Rusu: „Jedno vam kažem”, piše moskovski diplomata Vasilij Kuznjecov o razgovoru dva partnera, „ovako nešto nikad nam više nemojte uraditi!” Od tada je trećina sovjetske privrede radila samo jedno: proizvodnja savremenog naoružanja. Bombe umesto hleba, bila je decenijama maksima moskovskih vođa. Ubrzo je uspostavljena ravnoteža. Svako je svakoga mogao uništiti više puta. Posle kubanske krize supersile su se postarale oko smanjenja napetosti, pa je 1963. uspostavljena direktna telefaks-veza, „vruća linija” Oval ofisa i Kremlja da bi se izbegao rat zbog pogrešnog alarma ili pogrešne procene. Započeli su pregovori o kontroli i ograničenju naoružanja. Da nije bilo ugovora proisteklih iz tih pregovora, trka bi se nastavila. Amerikanci su pre pregovora imali 32.000 nuklearnih glava a Sovjeti 45.000. U Evropi niko više nije ni pokušavao da se igra vatrom. Od 1969. kad je iz Bona inaugurisana nova istočna politika, smanjena je opasnost direktne nemačko-nemačke konfrontacije. Ali Hladni rat je tutnjao daleko od Evrope, u Vijetnamu, Angoli i mnogim drugim mestima. Tamo se nije razgovaralo, već pucalo i bombardovalo. Milioni ljudi su ginuli i stradali u tzv. zastupničkim ratovima koje su supersile vodile na tuđim teritorijama, jer su se plašile da će „druga strana” možda uvećati uticaj. To što se danas u Kongu i drugim delovima Afrike ne može uspostaviti mir, kasna je posledica Hladnog rata u kome su Istok i Zapad podržavali pobunjenike koji su odgovarali njihovim interesima. Nikad nije bilo isključeno da u „zastupničkim ratovima” neće doći do eskalacije. Za vreme „Tet–ofanzive” Vijetkonga 1968, došlo do velikog američkog povlačenja i opasnosti gubitka velike baze u južnovijetnamskom mestu Ku Sanu, zbog čega je general Makolins tražio dozvolu za upotrebu taktičkog nuklearnog oružja. Ni danas nije poznato kome treba pripisati zaslugu što do toga nije došlo. Pregled raspoloživog arhivskog materijala pokazuje kako bi izgledalo da je došlo do ozbiljnog konflikta, negde u srednjoj Evropi. Fikcija ili ne, ali proizlazi da bi Moskva odmah upotrebila atomsko oružje i ogromnom armijom od 120 divizija umarširala bi u Evropu, pri čemu bi tu bile pridružene trupe zemalja Varšavskog pakta i, naravno, „Narodne armija” DDR-a. Već trećeg dana rata D-3, kako stoji u planovima Varšavskog pakta iz 1970, jedna poljska divizija bila bi na holandskoj granici, a šestog dana rata, D-6, pala bi Danska. Na vojnoj mapi pronađenoj u vojnom arhivu u Varšavi, na mestu gde su Amsterdam, Bremen i Emden, vide se crvene bombice kao oznaka za atomski napad. Bojno polje u srednjoj Evropi! Tvrdi se da su u DDR-u pravljene nove oznake ulica na flamanskom, jer se računalo da će Belgija i Holandija biti dugo pod okupacijom. Čak je bilo proizvedeno i ordenje za hrabre vojnike. Ono je nazvano po imenu nekadašnjeg pruskog feldmaršala Blihera. Takvim razmišljanjima bavili su se političari, vojnici i analitičari, naročito od sedamdesetih naovamo, ali oni nisu imali na umu ratovanje koje bi bilo slično nekom ranijem, u kome su gubici u hiljadama ili stotinama hiljada. U tom ratu gubici bi bili u milionima - vojnika i civila. Nekadašnji savetnik za bezbednost DŽimija Kartera Zbignjev Bžežinski imao je u glavi sve moguće gubitke u slučaju rata, pa nije ni čudo što u spisima pominje telefonski poziv koji ga je probudio pred zoru novembra 1979. General Viljem Odom, jedan od eksperata za stvari oko SSSR-a, javljao je potpuno izbezumljen da 220 sovjetskih raketa sa nuklearnim glavama leti prema SAD. I general i Bžežinski znali su da je Karteru ostalo samo nekoliko minuta za izdavanje naredbe o protivudaru. Ali, znali su i da bi najkasnije za pola sata obojica mogla biti mrtvi. General je morao proveriti informaciju pre nego što Karter donese odluku. Neki minut kasnije ponovo se javio - sa još gorim vestima. U vazduhu je 2.200 sovjetskih raketa – opšti napad. U trenutku kad je Bžežinski budio predsednika, Odom je pozvao treći put. Ne izdavati komandu! Nijedan drugi alarmni sistem nije potvrdio sovjetski napad. Neko je u računar američkog centra za nacionalnu odbranu ubacio simulirani atomski napad koji inače služi za obuku, a potom je zaboravio da ga izvadi. Nečija nemarnost mogla je biti uzrok kraju civilizacije. Ponovno zaoštravanje bilo je moguće u svakom trenutku, tako da konfrontacije kojih je bilo posle 1980. nisu nikakvo iznenađenje. Amerikanci su bili razočarani što se Sovjeti nisu držali povučeno oko tzv. trećeg sveta kao što je bio slučaj s Vašingtonom, nego su umarširali u Avganistan, koji je bio član nesvrstanih. Kad je Ronald Regan, vatreni antikomunista, pobedio na predsedničkim izborima u SAD 1981, započeo je sa gigantskim programom naoružavanja i najavio je razvoj antiraketnog odbrambenog sistema SDI, poznatog kao „Rat zvezda”. General Nikolaj Ogarkov, načelnik sovjetskog Generalštaba, izjavio je da su SAD objavile rat SSSR-u. KGB je dobio zadatak da u zapadnoj Evropi pazi na znake koji bi mogli biti najava iznenadnog napada na SSSR. Onda je došao novembar 1983. i manevri koje je izvodio NATO pod nazivom „Noble Archer”. Deo sovjetske armije i nuklearne snage odmah su stavljene u stanje visoke pripravnosti, jer je KGB javio da Amerikanci uvežbavaju postupke u kojima se njihovim snagama u Evropi daju komande za totalni atomski rat. Tek posle desetak dana, koliko su trajali manevri, situacija se smirila. Kad je jedan od članova Politbiroa, poljoprivredni ekspert Mihail Gorbačov, 1985. postao generalni sekretar KPSS-a, a time i prvi čovek Kremlja, stvari su počele da se menjaju. Gorbačov je shvatio da je Hladni rat skupa prepreka na putu ka reformama. Posle izvesnog vremena, njemu je verovao i Ronald Regan. Vrlo brzo došlo je do poplave predloga o razoružanju. Promene u odnosima supersila pokazale su se najbolje 1989. tamo gde je vazdušnim mostom počeo Hladni rat - u Berlinu, u Nemačkoj. Oko pola miliona vojnika stajalo je u podeljenoj zemlji i u današnjem glavnom gradu jedni naspram drugih, naoružani bombama od kojih je svaka hiljadu puta jača od one koja je razorila Hirošimu. Ipak, nije ispaljen ni jedan jedini metak kad je 9. novembra iste godine počelo rušenje Berlinskog zida. Der Spiegel Preveo s nemačkog i pripremio M. B. ĐORĐEVIĆ Zapad protiv Istoka. Hronika hladnog rata 1945. U Potsdamu su se saveznici složili oko temelja politike u okupiranoj Nemačkoj. Američke atomske bombe razorile Hirošimu i Nagasaki 1947. „Trumanova doktrina”: SAD nudi pomoć državama koje su ugrožene komunizmom, pre svega Grčkoj i Turskoj. Američki ministar spoljnjih poslova DŽordž Maršal najavljuje program pomoći za obnovu Evrope (Maršalov plan) 1948. 25. februar: komunistički prevrat u Pragu 1948. 24 jun: počinje blokada zapadnog Berlina koji je potom snabdevan vazdušnim putem. (Prva berlinska kriza) 12. maja 1949. Staljin prekida blokadu. 1949. 4. april: U Vašingtonu potpisan ugovor – NATO 1949. 23. maj: Proglašenjem Ustava osniva se Savezna Republika Nemačka. Na dan 7. oktobra stvara se Nemačka Demokratska Republika (DDR) 1949. 29. avgust: eksplozija prve sovjetske atomske bombe 1949. 1. oktobar: posle pobede komunističke partije u građanskom ratu, Mao Cedung proglašava Narodnu Republiku Kinu 1950-1953. Rat u Koreji: posle napada Severne Koreje na jug zemlje, u rat ulazi UN sa trupama pod rukovodstvom SAD. Kina i SSSR staju uz Severnu Koreju. Prekidom vatre fiksira se predratno stanje 1952. Staljin predlaže ujedinjenje Nemačke koja bi morala biti neutralna. Zapadne sile to odbijaju i stvaraju Saveznu Republiku Nemačku 1953. 17. jul: narodni ustanak u DDR-u ugušen sovjetskim tenkovima. 1955. Savezna Republika Nemačka ulazi u NATO i stvara „Bundesver”. 1956. 20. oktobar, pa do sredine novembra: ustanak u Mađarskoj koji sovjetska armija potiskuje 1956. 29. oktobar do 6. novembra: Suecka kriza. Da bi omeli egipatsku nacionalizaciju Sueckog kanala, Izrael, Francuska i V.Britanija zaposedaju zonu i bombarduju egipatske aerodrome. Hruščov preti Londonu i Parizu atomskim udarom 1958. Hruščov zahteva odlazak Amerikanaca, Francuza i Engleza iz Berlina. Druga berlinska kriza 1961. Od 13. avgusta: izgradnja Berlinskog zida 1963. Amerika, Velika Britanija i SSSR dogovaraju se i prekidaju atomske probe na zemlji i pod vodom 1965. Prve američke trupe ulaze u Vijetnam. U Vijetnamskom ratu gine i umire preko dva miliona ljudi, pretežno civila. 1973. američke trupe se povlače. Dve godine potom, trupe sa severa ulaze u južni deo Vijetnama 1968. Trupe Varšavskog pakta dokrajčile „Praško proleće” 1969. Početak američko-sovjetskih pregovora oko kontrole naoružanja. Pregovori se pretvaraju u više ugovora. Ipak, trka u naoružanju se nastavlja 1970. Istočna politika vlade Vilija Branta („promene približavanjem”) postiže prve uspehe. SSSR i Savezna Republika Nemačka odriču se upotrebe sile 1979. NATO u Evropi instalira 572 atomske rakete „peršing” i krstareće rakete, jer su pregovori o demontiranju ruskih raketa srednjeg dometa SS-20 propali. 1980. Posle sovjetskog upada u Avganistan, SAD proglašavaju sankcije i bojkotuju Olimpijske igre u Moskvi 1983. Američki predsednik Ronald Regan objavljuje namere o razvoju vasionskog antiraketnog odbrambenog sistema („SDI”), „Rat zvezda” 1985. Mihail Gorbačov uzima novi kurs u sovjetskoj spoljnoj politici 1987. Gorbačov i Regan postižu dogovor o demontiranju svih zemaljskih raketa srednjeg dometa 1989. 9. novembra: rušenje Berlinskog zida 1991. Raspuštanje Varšavskog pakta. Gorbačov se povlači, SSSR nestaje sa geografskih karata Intervju: Zbignjev Bžežinski, savetnik predsednika Kartera i istaknuti hladnoratovski intelektualac Sadašnja Rusija je manje opasan protivnik Zbignjev Bžežinski i u 79. godini života ratoboran je i zajedljiv intelektualac, kao što je uvek i bio; ne daje ni pet para za ono što kažu oponenti. Više poštovan nego voljen, bio je savetnik za nacionalnu bezbednost predsedniku DŽimiju Karteru i prava antiteza mnogo pomirljivijem Sajrusu Vensu. Važio je za čoveka koji je Kartera postepeno oslobodio pacifističkih ubeđenja. Odgovoran je za ratnički ton i optuživanja Sovjetskog Saveza zbog nepoštovanja ljudskih prava, istovremeno zanemarivao zloupotrebe u prijateljskim zemljama, Iranu i Pakistanu. Prvi iz Bele kuće koji je tražio naoružavanje mudžahedina i pre nego što je Crvena armija ušla u Avganistan. Nagovorio Kartera da spreči Vensa u finalizaciji ugovora o zamrzavanju širenja nuklearnog naoružanja i da krene mnogi težim putem smanjenja naoružanja, što je naljutilo Moskvu. Jedini razradio viziju kako bi Amerika trebalo da vodi svet. Danas je moćni savetnik u predsedničkoj kampanji Baraka Obame i jedan je od najglasnijih kritičara predsednika Buša. Prenosimo deo intervjua Bžežinskog DŽonatanu Paueru, ekonomisti, filmskom producentu, piscu i novinaru, autoru nedeljne kolumne koju prenose 41 novine širom sveta, redovnom saradniku International Herald Tribune i Prospect Magazine. Da li je hladni rat bio neophodan? - On se sigurno dogodio – to je deo odgovora. Šta mu je bila alternativa u kasnim 40-im i 50-im? Da li se mogao izbeći? Možda s malo više prosvećenog sovjetskog rukovodstva i malo manje zastrašenih zapadnih lidera. Ali, ne postoji mnogo ubedljiviji način za odgovor na ovo pitanje. Da li vam se čini da je famozni „Kenanov memorandum” zloupotrebljen od strane uticajnih ljudi u establišmentu američke spoljne politike? (Misli se na memorandum iz 1948. DŽordža Kenana, predsednika grupe za planiranje američke spoljne politike u Stejt departmentu. S dokumenta je 1974. skinuta zabrana za javno korišćenje.) - Ne mislim da je bio pogrešno korišćen, ali ideja da je potrebno sprečiti širenje uticaja Sovjetskog Saveza, posle nekog vremena, dovela je do rigidnog i militarističkog insistiranja, što sigurno nije bila namera Kenana. Hteo bih da se osvrnem na sopstveno pisanje u 50-im godinama i naročito u ranim 60-im. Zastupao sam politiku miroljubivih sporazuma, jer sam osećao da komunistički sistem, iako jak u smislu društvene podrške i ekonomske aktivnosti, pokazuje velike slabosti. Zbog toga bi fleksibilnija zapadna politika bila uspešnija strategija u hladnom ratu. Mnogi koji su me kritikovali verovali su u ograničavanje ruskog uticaja merama definisanim vojnom dimenzijom. Da li je kraj hladnog rata iskorišćen kreativno? - Prilika nije dobro iskorišćena. Mogli smo uraditi više u uključivanju nove Rusije u odnose sa Zapadom što bi smanjilo stalnu nostalgiju za imperijalnim statusom, koja je bila evidentna u Kremlju. Ali nemamo načina da saznamo da li bi alternativni istorijski kurs bio uspešniji. Ako pogledamo unazad i pomislimo o tome kako ste vi razumevali to vreme, da li je ekspanzija NATO-a bila dobra ideja? - Mislim da je ta ideja bila neophodna - i politički i istorijski. Mogu se lako zamisliti dani i napetosti koje bi dominirale centralnom Evropom u odsustvu NATO-a. Najmanje što bi trebalo da se vidi su najnovija trvenja Rusije i Estonije, ili još dramatičnije, pretnje, embargom i vojne mere protiv Gruzije. Pogledajte rusko uplitanje u Ukrajini, uključujući energetski embargo. Jasno je da su NATO i Evropska unija stvorili mnogo stabilnije i potencijalno kreativnije odnose centralne Evrope i Rusije. Zar nije postojalo opredeljenje državnog sekretara DŽejmsa Bejkera o neširenju NATO-a, što je preneto Gorbačovu? - Ne verujem da je to tačno. Postojalo je opredeljenje o nerazmeštanju vojske NATO-a u Istočnoj Evropi. Ne verujem da je bilo eksplicitnog opredeljenja – to je lako proveriti - o neširenju NATO-a na Istok. Zar nisu SAD stekle prednost u odnosu na Rusiju dok je bila slaba u Jeljcinovo vreme? - Mislim da su SAD stekle prednost u situaciji u kojoj su donošene odluke o budućem statusu centralne Evrope. U odsustvu jasne predstave o tome gde pripada centralna Evropa – danas bismo verovatno imali ozbiljne probleme. U intervjuu sa Arbatovom, on mi je ozbiljno ukazao na rastući uticaj ruskog vojnoindustrijskog kompleksa na rukovodstvo u Kremlju. Da li biste i vi uputili slične kritike vojnoindustrijskom kompleksu, ovde, u Americi? - Taj problem je prvi istakao predsednik Ajzenhauer i sama ta reč je za njega kompliment. Na Zapadu je vojnoindustrijski kompleks postojao i postoji. Mislim da je on bio mnogo važniji u Sovjetskom Savezu, uglavnom što je tamo ekonomska osnova bila mnogo uža i što su vojni troškovi proporcionalno znatno veći u odnosu na bruto društveni proizvod. Da li postoji opasnost od Rusije kao ponovnog vojničkog neprijatelja? - Radije bih u to sumnjao. Da bi bila neprijatelj Americi u globalnim razmerama, Rusija bi morala imati misiju, možda ideološku. To mi se čini malo verovatnim. Ukratko, neka vrsta totalne mobilizacije na sovjetski način, koja bi bila sprovedena u sadašnjoj Rusiji, bila bi mnogo teža za legitimizaciju u odsustvu ideološkog opravdanja. Ne osećate li nervozu posle rata rečima koji je na prošlogodišnjoj konferenciji u Minhenu započeo Putin i zbog jaza oko instalacija odbrambenih raketa u centralnoj Evropi. Vidite li to kao razilaženje dve zemlje? - U neku ruku da, ali nisam naročito zabrinut jer mislim da bi to bila suštinska šteta za Rusiju. To usporava proces njenog približavanju Zapadu. Taj proces, gledano na duže staze, neizbežan je i koristan za Rusiju. Putinovo poziranje prošlog leta kad se pojavio go do pojasa, liči na dečački mačoizam. Mislim da nije učinio ništa što je razlog za ozbiljnu zabrinutost. Da li je bila greška što posle kraja hladnog rata Rusija nije tešnje vezana za Evropsku uniju? - Moglo je mnogo biti učinjeno u stvaranju boljeg osećaja identifikacije Rusije sa Zapadom, naročito u doba Jeljcina. Ali, da bi se dale kvalifikacije, treba znati da je otvoreno pitanje spremnosti Rusije za tako nešto. Bio je to period velike konfuzije u Rusiji, neizvesnosti, značajnog ponižavanja te zemlje, tako da nije sigurno da bi moglo biti urađeno nešto što bi trajalo duže. Međutim, tvrdim da je moglo biti pokušano više u ranim 90-im. Mislite li da je Rusija integralni deo zapadne civilizacije? - Da , kao i Ukrajina. Ali, ne možete porediti ukrajinske pisce, pesnike, kompozitore i slikare sa ruskim veličinama? - To nije glavni problem. Pitanje je: koje je društvo sa svojim prednostima više evropsko? Rusi imaju mnogo veću sklonost da političke probleme rešavaju silom. Mislim da obe zemlje učestvuju u hrišćanskom nasleđu koje je vrlo mnogo vezano za Evropu. Ukrajina mi više miriše na Evropu od Rusije, ali to je marginalna razlika. Da li biste voleli da vidite obe zemlje u EU u okviru sledeće generacije? - Često sam govorio da ukoliko Ukrajina postane član EU i NATO i Rusija će krenuti tim pravcem, i obrnuto. Da li bi EU trebalo da pokaže ambicije u podršci Rusiji da pod određenim uslovima uđe u Uniju za sledećih dvadeset godina? - Dvadeset godina je možda prerano, mada nikad ne možete biti sigurni, pošto se istorijska događanja ubrzavaju. Držao sam govore o Evropi koja se pruža od Portugala na Atlantiku do Vladivostoka na Pacifiku. Kad će se to dogoditi, ne znam. Međutim, znam da ukoliko Zapad isključi Ukrajinu sa puta u Evropu, i rusko vezivanje za Zapad biće odloženo, a postoji i velika verovatnoća nostalgičnih pokušaja imperijalne restauracije. Obe supersile još uvek drže opasan arsenal nuklearnog oružja. Kako bi se mogao obnoviti nekadašnji zamah u razoružanju? - Zaustavljanjem povećanja i širenja naoružanja. To je sine qua non. Mislim da je razoružanje velikih sila sine qua non za stvaranje prepreka onima koji bi hteli da se naoružavaju. - To je suština. Ipak, mnogi koji povećavaju svoje naoružanje ne čine to da bi ratovali protiv SAD ili Rusije, već zbog straha od suseda ili želje da zastraše susede. Ne mogu da zamislim zaustavljanje širenja nuklearnog arsenala bez njegovog stavljanja pod kontrolu. Ne slažete se sa Arbatovom da neće biti verodostojnih dogovora sa Iranom pre nego što se postigne veći stepen razoružanja velikih sila? - Ne slažem se. Mora biti nađeno rešenje za iranski problem i ne može se čekati dok ne dođe do pravog razoružanja SAD i Rusije. Gledano sa iranske pozicije, sve je pitanje poverenja. Zbog čega velike sile moraju imati tako velike zalihe oružja? - To je dobro stanovište u raspravi. Ali, realno gledano, do velikog američkog i ruskog razoružanja neće doći skoro. Međutim, s Iranom se mora rešiti konkretan problem. Nadam se da će za nekoliko godina Amerika i Rusija napraviti dobar napredak. Ukoliko budemo čekali s rešenjem problema oko Irana, mnogo je verovatnije da ćemo ga dočekati nuklearno naoružanog. Kad biste Vi i DŽimi Karter danas ponovo bili u sedlu, da li biste govorili isto? - Mislim, da.