Pozdrav novoj anarhiji

Iako je prošlo vreme književnih čaršija i njenih čauša, mnogi ga posmatraju ili doživljavaju kao jednog od najmoćnijih pa otuda i najpovlašćenijih ljudi u našem književnom životu. Takva percepcija ga ne uzbuđuje i kad ga sa njom suočavate, navešće vam mnoge poslove kojih se prihvatao zato što su ih drugi izbegavali i od čijih je rezultata sam imao najmanje, ili nikakve koristi. Kao poslednji primer navešće vam predsedavanje prvom komisijom koja je imala nezahvalan zadatak ne samo zbog odlučivanja kojim će umetnicima dodeliti nacionalne penzije već i zbog obaveze da definiše kriterijume po kojima će se to i ubuduće činiti. Ali, znajući dobro koliko je borba s predrasudama i stereotipima besmislena, preći će preko svega s osmehom i sa samopouzdanjem reći da je svačija stvaralačka reputacija srazmerna pre svega s uloženim trudom i onim što je sam božji dar za bavljenje nekim poslom. U prvoj “Istoriji srpske književnosti” napisanoj posle Skerlićeve, još u poslednjoj deceniji prošlog veka, Jovan Deretić je za njega, Mihajla Pantića (1957), napisao: “najplodniji i najsvestraniji savremeni kritičar, tumač starih i novih, modernih i postmodernih, i, uz to, pripovedač”. Međutim, po onom što je prof. Deretić tada pominjao samo kao njegovu dodatnu delatnost, Pantić je, u međuvremenu, postao poznat koliko i po kritici. Zato i naš razgovor počinje upravo s Pantićem - pripovedačem: U našim književnim okolnostima, u kojima dominira roman, drugo izdanje zbirke priča je retkost. Vama je ovih dana izašlo peto izdanje knjige “Ako je to ljubav”, prevedene i na nekoliko jezika. Zašto uporno pišete samo priče? Jednom ste napisali da svaki srpski pisac sanja da dobije NIN-ovu nagradu. Izuzimate li sebe, zanemarujući čak i primamljiv novčani iznos koji ona donosi? - Izuzimam. Forma nije nikakva mera, ali ko za to mari. Roman je liderski oblik još od pretprošlog veka, a tržište i tehnologija učvrstili su njegovu dominaciju. Kao da više ne postoje priča, pesma ili esej, pisanje pisama odumire. Ne pamtim kada sam dobio pismo, a svi pišemo gomile elektronskih ili SMS-poruka. Znanje je zatrpano informacijama. I sada smo u paradoksu koji ne umem do kraja da objasnim. Nikada nismo imali manje vremena za čitanje, a romani su sve deblji. Opširnost, grafomanija i monologičnost postali su simptomi našeg doba. Svi govore, retko ko sluša. Opširnost je, po ciničnom Embrouzu Birsu, način da pisac natenane saopšti čitaocu kako nema šta da mu kaže. Pišem priče zato što respektujem tuđe vreme, i zato što znam da sažetost usredsređuje smisao. Uostalom, pitanje izbora forme je pitanje karaktera. Opširnost je dopuštena samo najvećima, ostali su obavezni da ne budu dosadni. Priča zadovoljava takve zahteve, bar što se mene tiče. Nemam toliko strpljenja da bih hipnotisan kompjuterskim mogućnostima brbljao sam sa sobom na nekoliko stotina stranica i posle ubeđivao druge kako, daleko bilo, zaslužujem Ninovu nagradu, mada, složiću se, iznos zaista nije za potcenjivanje. Na kraju krajeva, otrov se drži u malim flašicama. Što ne umem da kažem na deset strana, neću uspeti ni na sto. A i šteta je manja, nema onog – “žali bože vremena”. U kolekciji nagrada koje ste dobili su i Andrićeva za “Qubav” i Grada Beograda za “Ovoga puta o bolu”. Nesumnjivo je da i one doprinose da neko postane čitan pisac. Šta još na to utiče? - Knjiga na ovaj ili onaj način mora dotaći čitaoca. Jer je čitanje prepoznavanje u tekstu. Ako toga nema, nema ničega. Pokušavam da u pričama govorim o onome što je u korenu čovekovom, i što nas sve zanima, svejedno da li je reč o bolu ili o ljubavi. I da to činim sa zalogom sopstvenog iskustva. Nisu mi bliski pisci koji previše izmišljaju. Priča je vrlo konkretna umetnost. Pripovedam o onome o čemu nešto znam. I, gle čuda, poneko se i odazove. To je, zapravo, najveća nagrada piscu, veća od tih zvaničnih, inače takođe važnih. Nedavno ste, u saradnji sa Darinom Dončevom, objavili obimnu hrestomatiju “Bugarska književnost”, a pred izlaskom je, u Atini, srpski tom “Antologije balkanske poezije” (sa Miodragom Perišićem i Vasom Pavkovićem). Sve više se posvećujete međuregionalnoj saradnji. Koliko se kulture regiona danas poznaju i koliko jedna na drugu utiču? - Sve balkanske kulture i dalje su fascinirane velikim zapadnim svetom, i obično se sameravaju prema otuda pristiglim kriterijumima. Latentna inferiornost koju su te zemlje sticale tokom dugih i mučnih vekova evropeizacije svojih kultura i danas se produžava po inerciji, bez naročitog razloga. Došli smo dotle da se kulture slovenskih zemalja ili zemalja regiona uzajamno ne poznaju. Potrebno je mnogo rada i vremena da se to stanje promeni. Naivno mislim da su klimavi kulturni odnosi sa našim susedima često bili uzrok dubljih istorijskih i političkih nesporazuma. Pošto sve male kulture gaje idealizujuće, narcističke predstave samodovoljnosti, obično je krivac za nerealizovanost i neuspostavljanje nečijeg punog identiteta neko drugi, po pravilu onaj najbliži, a u suštini i najsličniji. Kako je bilo kada ste ulazili u književnost, a kako danas? Šta karakteriše savremenost? - Umanjen je javni značaj književnosti, svejedno da li govorimo o njenoj estetskoj, etičkoj, saznajnoj, društvenokorektivnoj ili kritičkoj moći. Kada je pre četrdest godina Branko Ćopić dolazio u moju osnovnu školu na Novom Beogradu mislili smo da nam dolazi Gospod Bog, lično. Molim da se ovo ne shvati kao oholost poređenja: danas, kada sa kolegama čitam po gradovima Srbije, ni najavljivači ne umeju korektno da navedu naslove naših knjiga. Do pre dvadesetak godina bilo je važno šta pisci misle i govore, a posle je sve otišlo dovraga. Delom možda i zato što su pisci u međuvremenu govorili tako kao da ništa nisu mislili, a delom iz razloga koje nijedna pamet ne može baš sasvim do kraja da raščini. Uglavnom, danas smo tu gde jesmo. Ovdašnji svet više ne zabavljaju i podučavaju pisci nego estradizovani političari. Ako mislite da grešim, setite se da je prosečan tiraž romana nagrađenog Ninovom nagradom desetak hiljada primeraka, što je kap u moru u populaciji od osam miliona stanovnika u kojoj svako zna ko je ko u kojoj stranci, a Dragoslava Mihailovića, na primer, i dalje mešaju sa Mihizom. Dobro je i toliko, bar su čuli i za jednog i za drugog. Koja je onda dominantna funkcija današnje književnosti? - To se i sam pitam. Pripadam jednoj od poslednjih generacija koja je učena da je književnost egzistencijalno važna, i da se njenim usvajanjem dublje proniče u svet. Danas imam poteškoća kada sinovima, a bogami i studentima, pokušavam da objasnim zašto je za čovekov život, za duh, za misao, važno čitanje poezije. Pitao sam nedavno Pera Jakobsena, starijeg kolegu iz Danske, uzorno uređene zemlje, čemu tamo služi književnost. – Zabavi – odgovorio je jednom rečju, i čini mi se da je tako sve više i kod nas. Klonim se generalizacija, ali me u poslednjih mesec dana zvalo nekoliko poznanika da me pitaju koju knjigu da ponesu na letovanje. Ne volim što ću ovo reći, jer time rušim moj idealizam: književnost je danas za većinu ljudi, naravno za većinu onih koji čitaju, a i ti su manjima, ogromna manjina, samo moguća forma ispunjavanja slobodnog vremena, začin za dokolicu. Utoliko su mi dirljivija besmislena nadgornjavanja unutar književnog esnafa. Kao da to bilo koga zaista zanima. Sa smanjivanjem javnog interesa za književnost rastu cehovski antagonizmi. O tome svedoči postojanje više društava pisaca. Čime se ta društva zapravo bave, i otkuda toliko uzajamnog potcenjivanja? Pominje se i sazivanje vanredne skupštine Srpskog književnog društva... - Književna društva izgubila su svoju nekadašnju svrhu. Dok ih je stari režim podržavao i nagledao, imala su određenu važnost. Organizovana su po principu reprezentativnosti, a sa namerom da se previše ne talasa i da se mišljenje pisaca drži pod kakvom-takvom ideološkom kontrolom. Kada je toga nestalo, sve je postalo proizvoljno. Umesto da se bave sindikalnim radom, i stare i nove asocijacije nastavile su da neguju mit o sopstvenom značaju. Koliki je i kakav je taj značaj pokazuje činjenica da, recimo, Srpsko književno društvo, u čijem sam osnivanju učestvovao, ni dan-danas nije zakonski priznato. Mislim da bi i sam Bulgakov, koji je u “Majstoru i Margariti” genijalno pisao o piscima, ostao zagrcnut pred tolikom količinom omraze, surevnjivosti, zluradosti i svih drugih niskih strasti koje se svakodnevno izlučuju u našem književnom životu. Čim kažete dobru reč o knjizi nekog svog kolege odmah ste osumnjičeni. I zato je to retkost, umalo da ne reknem devijacija. Kao da za pisca nema prečeg posla nego da čita knjige, pa i one koje su napisali njegovi savremenici. Pišete kritike gotovo trideset godina. Šta radi srpska književna kritika danas? Da li je stanje u njoj zaista očajno, kako se čuje sa raznih strana? - Mihiz mi je, kada sam počinjao, rekao da je kritičar konstruktivno biće kojem ne treba da bude preskupa lepa reč. Što sam stariji, sve sam bliži tome. Ne bih trošio život na čitanje rđavih knjiga i još, mazohistički, na objašnjavanje zašto su takve. Mnogo je teže obrazložiti zašto je nešto dobro. Dobra knjiga otima se konačnom objašnjenju. O kritici se oduvek govori sve najgore. Možda je u redu što je i danas tako, možda je to znak da je i dalje potrebna. Lep je to posao, ali ne baš lak, kao što se obično misli. Baveći se njime svih tih godina, nisam stekao mnogo prijatelja, naprotiv. Nisam do sada upoznao pisca koji bi sa kritikom bio načisto. Gotovo svako ko piše misli da nije shvaćen, i da mu je kritika nešto uskratila. U stvari, uopšte ne mogu da zasmislim neko idealno, beskonfliktno stanje u kom bi svi bili zadovoljni. Razumljivo, književna kritika je i književna politika, kako je to odavno rekao Marko Ristić. U njoj se prelamaju različite estetske koncepcije i različiti pogledi na svet, ali i interesi, goli interesi. Kod nas se oni ispoljavaju u zaoštrenom vidu, i ponekad to izgleda komično, ponekad tužno, ponekad jadno. Uglavnom, nije nezanimljivo, najvažnije je da se nešto dešava i da svako može da bira prema svom nahođenju. A prigovori o korumpiranosti, o klanovima, o moćnicima, o nevidljivoj plastičnoj ruci koja pokreće sve konce, o nedarovitim piscima koji su se odmetnuli u kritičare... zaslužuju samo još jedan floberovski rečnik banalnosti. Nasuprot vladajućem raspoloženju, mislim da nam kritika, i ona akademska i ona dnevna, nije ništa lošija od same književnosti. To nije malo. Da li prazan prostor nastao neplodnom delatnošću dva književna društva i njima bliskih institucija sada osvaja Srpski PEN centar, u kojem, kako smatra deo javnosti, postaje sve izrazitija monopolistička grupacija pisaca i intelektualaca, bliska režimu i državnom budžetu? Ne izneveravaju li se time osnovni postulati te asocijacije? - Zanimljiva je lista prigovora koji su upućivani Srpskom PEN-u. U prošlosti, kada je u jednopartijskom sistemu branio pravo na razliku mišljenja i upućivao apele sročene u tom duhu, sumnjičen je za špijunažu i širenje prozapadnih ideja. Tokom poslednjeg rata optuživan je, u isti mah, za izdaju nacionalne stvari i za nacionalizam. Sada, kada je uglavnom okrenut poboljšavanju kulturne razmene u regionu i afirmaciji srpske književnosti u svetu, govori se o njegovom primicanju državnim jaslama. I šta sad? Može li se u zemlji Srbiji bilo šta opštekorisno uraditi, a da vam neko ne pljune u supu? U ovom trenutku, u saradnji sa Ministarstvom kulture, ali i sa drugim donatorima, PEN priprema ediciju “Sto slovenskih romana” i kratku “Istoriju srpske književnosti” na engleskom jeziku, dopunjuje biblioteku antologija, organizuje međunarodne konferencije, pomaže prevođenje dela naših pisaca, unapređuje regionalnu saradnju. Ko može bolje, neka izvoli. Nije teško, verujte mi. Dovoljno je imati dobru ideju, osmisliti je, razviti i konkurisati tamo gde ima novca. A kada ga dobijete, mora se raditi. Tu je, izgleda, problem. Lakše je pričati nego raditi. Zalud utisak da smo nešto uradili time što smo o nečem nagvaždali. Može li se govoriti o novoj politizaciji u književnosti, i, posebno, u njenom vrednovanju? - Ne bih o tome imao šta posebno da kažem, vidi se iz aviona. Muka mi je od pozivanja pisaca na društvenu odgovornost. Pisac je pisac jedino ukoliko piše ono šta hoće i kako mu se hoće. On iritira, on stoji naspram rđavih okolnosti, on veliča život ali ismeva svet. Bedan je taj žal za Ždanovom. Onaj koga ideologija prokaže i istakne na stub srama imao je, navodno, veće šanse da se preporuči večnosti. Ja, međutim, pozdravljam novu anarhiju, jer omogućuje vitalnost kulture. Sve aktuelne književne podele, tako olako preslikane iz politike, izgledaju mi glupavo i neumesno. Da li je književnost uspela da odgovori izazovima vremena koje smo preživeli? Tu su sporenja vidna, a stavovi vrlo različiti. - Šta god bih rekao, pogrešio bih. Zavisi kako se gleda, i još više, ko gleda. Kad izađete sa Bočelijevog koncerta u Areni mislite da ste bili u samom centru sveta, a kada uzduž Ibarske magistrale na bilbordima čitate koji “umetnik” u kojoj krčmi peva, poželite da odmah zatražite iseljeničku vizu za Australiju. Svejedno, i tamo vas čekaju! Tako je i u književnosti. Neko ništa nije razumeo, neko je ponešto i razumeo, neko je razumeo sve, ali pogrešno, neko se trudio da razume, neko nije, ali niko nije baš sve razumeo, niti može reći da je njegova poslednja. Raduje me što su minulih godina napisane dobre knjige i što se, sve u svemu, nisam bavio baš samim koještarijama, mada je život od mene to gotovo bespogovorno zahtevao.