Zastava vrednija od života

Najnoviji bilans nesreće koja se pre nekoliko dana dogodila na Himalajima je 11 poginulih alpinista i tri teško povređena. Mediji su objavili i da su spasilačke ekipe uspele da iz snežne lavine izvuku dvojicu Holanđana, a da lociraju i tri još živa italijanska planinara. Među poginulim alpinistima je i Dren Mandić, tridesetdvogodišnji Subotičanin, član tamošnjeg alpinističkog kluba “Spartak”. Prema svedočenju Milivoja Erdeljana, vođe ekspedicije nazvane “Srbija – K2 2008”, Mandić je stradao samo 400 metara pre cilja. Pre osvajanja vrha K2, drugog najvećeg vrha na svetu, ali za alpiniste najvećeg, najtežeg i najopasnijeg izazova. Erdeljan u svom dnevniku na sajtu vojvođanske ekspedicije piše da je Dren Mandić nastradao pokušavajući da zameni bocu sa kiseonikom. On se zamenio sa drugim alpinistom kako bi na pogodnom mestu promenio bocu, ali je pri tom otkopčao osiguranje sa fiksnog užeta. Uže se pomerilo, Mandić je izgubio ravnotežu i propao na oko 8.020 metara nadmorske visine, gde su ga ubrzo posle nesreće i pronašli drugi članovi ekspedicije. Ostali alpinisti stradali su silazeći sa vrha K2 pošto je snežna lavina odnela stotinak metara trake koja je trebalo da im obezbedi spuštanje na sigurno. Svi oni, pa i Mandić, stradali su na mestu koje se naziva Botlnek, odnosno “grlo boce”. Mestu od koga alpinisti najviše strahuju i koje je do sada odnelo nekoliko desetina alpinističkih života. Zbog Mandićeve smrti ekspedicija “K2” je prekinuta, a ostali srpski alpinisti trebalo bi za nekoliko dana da se vrate kući. Telo svog prijatelja, kako su napisali u dnevnim izveštajima sa himalajskih visina, ostavili su na 7.900 metara, umotano u srpsku zastavu. Kako i nalaže prećutni alpinistički zavet. A u Memorijalnom centru K2, gde je “groblje” brojih alpinista koji su stradali u pokušaju da osvoje isti vrh, ostavili su pomen na Drena Mandića. Nesreća koja je početkom avgusta zadesila 11 alpinista najozbiljnija je još od 1986. godine, kada je u padinama vrha K2 poginulo dvanaest planinara. Malo je alpinista koji se mogu pohvaliti da su zastavu svoje zemlje istakli na ovom himalajskom vrhu, nezvanično oko 270 ljudi iz nekoliko ekspedicija širom sveta. S druge strane, hiljade njih isto pokušavaju već jedan i po vek, a do sada je na Himalajima poginulo 370 alpinista. Da su Himalaji najveći izazov alpinista potvrđuje činjenica da se svih 14 vrhova na planeti viših od 8.000 metara nalaze baš na ovoj planini. Najviši od njih, Mont Everest od 8.848 metara, do sada je osvojilo više od 3.000 alpinista. Srbin Dragan Jaćimović uspeo je to 2000. godine, dok je ekspedicija koja je sada prekinuta zbog stradanja Drena Mandića isto uradila 2005. godine. Srpsku zastavu su po povratku u Beograd predali predsedniku Srbije Borisu Tadiću. Poznato je da osvajanje himalajskih vrhova odavno nije samo alpinistička avantura, niti stvar individualnog prestiža i hrabrosti. Tridesetih godina prošlog veka engleski i nemački alpinisti pohrlili su u osvajanje pomenutih vrhova, na prvom mestu Mont Everesta. Takmičenje ekspedicija dveju država pretvorilo se ubrzo u političku bitku između tadašnje Engleske i Nemačke, pa je Hitler, želeći da njegovi planinari prvi dodirnu vrh i postave državnu zastavu, uporno i bez mnogo organizacije i pripreme forsirao odlazak ekspedicija i na vrh k2, visok 8.611 metara, ali najteži a ujedno najopasniji i najizazovniji vrh svakom alpinisti. I sve bezuspešno. Da se domogne ovog najopasnijeg vrha uspela je tek 1954. godine italijanska ekspedicija sa Arditom Desiom na čelu, skoro pola veka nakon što su Oskar Ekenštajn i Alister Krauli 1902. godine prvi put pokušali da se popnu na K2. Milivoj Erdeljan je pre dva meseca, kada je vojvođanska ekspedicija u kojoj se nalaze još i Predrag Zagorac i Iso Planić, krenula na himalajski vrh, kazao: “Ako je Mont Everest, najveći vrh na zemlji, visok 8.848 metara, zlatna olimpijska medalja, ima i većih uspeha od nje. Može se osvojiti i zlatna medalja i oboriti svetski rekord. Svojom visinom i težinom K2 je upravo to. I zlatna olimpijska medalja i svetski rekord.” Priznao je da to nije nikakva avantura, niti turistička tura, već složena operacija za koju su potrebne dugotrajne i teške pripreme. Posle sedamnaest dana od polaska iz Srbije, drugog juna ove godine, zastava Srbije zavijorila se na 5.010 metara, gde se nalazi bazni kamp K2. Tako su javili srpski alpinisti. Alpinisti širom sveta već danima nakon nesreće trude se da pronađu uzrok stradanja njihovih kolega. I uglavnom se slažu u jednom – da su komercijalizacija i popularizacija ovog ekstremnog sporta doprinele da se veliki broj planinara usudi da na K2 krene zajedno, što je bila pogrešna odluka. Piše se i da je ovo bila najveća grupa koja je do sada pokušala da osvoji vrh u isto vreme, te da se nesreća mogla i očekivati. Za razliku od ustaljenog mišljenja alpinista da se na vrh ne može bez udruživanja alpinističkih ekspedicija i međusobnog ispomaganja planinara, pojedini pakistanski alpinisti za ovaj ekstremni sport smatraju da je baš to rizično. I da takozvani “grlić boce” ili Botlnek, gde se i desila nesreća, ne može izdržati toliko planinara te da mnogobrojne grupe ne smeju zajedno krenuti u osvajanje K2. S ovim se slaže i Stipe Božić, najpoznatiji hrvatski i eksjugoslovenski alpinista, koji se popeo na najveće vrhove svih sedam kontinenata. I jedan od retkih ljudi sa prostora Balkana koji je stao na vrh K2, još 1993. godine. “Mislim da ne treba ići u velikim grupama, već jedan po jedan. Mi smo te 1993. godine išli bez kiseonika i bez fiksnih užadi koja, koliko mogu pomoći, toliko su i opasna. Pa tako je stradao i vaš alpinist, jer je neko uzdrmao uže a on izgubio ravnotežu i pao.” S druge strane, Dragan Jaćimović, prvi Srbin na najvećem vrhu na svetu, Mont Everestu, kaže da 30 ljudi, koliko se procenjuje da je krenulo na K2, nije mnogo. “Moguće je da je jedan od uzroka nesreće veliki broj ljudi koji su krenuli u isto vreme, ali nije najbitniji. Mislim da su oni odabrali pogrešno vreme, iako su veoma iskusni. Nekoliko dana su bili u kampovima zbog snega koji je danima padao. Kada se vreme promenilo, odlučili su da krenu. Smatram da su zakasnili, da su pogrešno procenili vreme, te podstaknuti suncem pohrlili na vrh. A svako ko je video Himalaje, ko zna šta je K2, zna da su lavine tamo smrtonosne.” Istorija ovog najvećeg i najslađeg alpinističkog izazova počinje 1856. godine, kada je poručnik britanske kraljevske inžinjerije Tomas Montgomeri merio visine vrhova u Kašmiru. Vrhovima čija imena naseljenici podnožja planine nisu znali davao je oznake “ka”, kao prvo slovo Karakoruma, a brojeve je dodeljivao redom od zapada prema istoku. Visina tih vrhova varirala je od 8.591 do 8.619 metara, dok je drugi obeleženi vrh visok 8.611 metara. Godinu dana kasnije, kapetan Henri Hevesen Goldvin Ostin pridružio se Montgomeriju u premeravanju, a onda je 1861. godine organizovao prvu ekspediciju u Karakorum, na glečer Baltoro. Indijski kartografski zavod kasnije je vrh K2 i nazvao po kapetanu Ostinu, a za ovaj vrh upotrebljava se i naziv Kogori. To je vrh koji je od Ostinove ekspedicije do danas usmrtio više od 70 planinara, a smrtonosno brojanje će, uprkos svemu, u godinama koje slede biti i nastavljeno. Dragan Jaćimović, prvi Srbin na Mont Everestu Ne treba srljati - Teško je govoriti bilo šta kada se desi ovakva nesreća koja se desila alpinistima, pa i našem Drenu Mandiću. Čitao sam ovih dana izjave takozvanih eksperata koji nikada nisu videli Himalaje. Popeo sam se na vrhove te planine 21 put i nikada na K2. Ne planiram da sa mojom ekspedicijom to uradim u skorije vreme. Smatram da Srbija još uvek nema ekspediciju koja je toliko spremna i organizovana da može krenuti na K2, a da se pri tom obezbedi maksimalna sigurnost. Odlično znam šta je taj vrh i u pravu su oni koji tvrde da je K2 najteži i najopasniji – kaže za NIN Dragan Jaćimović, prvi srpski alpinista koji se popeo na Mont Everest još 2000. godine. I koji sa svojom ekspedicijom planira da krajem avgusta krene u osvajanje vrha Manaslu, visokog 8.163 metra, koji je ujedno i jedan od četiri vrha sa najvećim rizikom od stradanja. - Mislim da obični ljudi to ne razumeju, to upuštanje u toliki rizik. Ali alpinisti ne vide opasnost koju vide ostali, oni uglavnom nemaju strah. Uživaju u tome da se penju i to ih nosi – odgovara Jaćimović na pitanje otkuda tolika potreba alpinista da se svakodnevno izlažu smrti ne bi li osvojili planinski vrh. - Mislim da postoje dve vrste ljudi u alpinizmu. Oni koje tera ego da naprave nešto veće od drugih, što je krajnje pogrešno. I oni koji vole ovaj sport. Vole da se penju, ali ne srljaju. Ako vremenske prilike dozvoljavaju, oni će krenuti, ali ako ne, vratiće se kući. A ne po svaku cenu da probaju da osvoje vrh. Presudni su, u stvari, organizacija i poznavanje vrha na koji se penješ. Dakle, iskustvo. To se ovoj ekspediciji ne može osporiti, ali na nesreću, Dren Mandić je stradao. Najbitniji su autoritet i znanje vođe ekspedicije koji mora odlično poznavati teren da bi znao kada šta treba preduzeti. S druge strane, i da članovima ekspedicije zabrani da krenu ukoliko proceni da je opasno i rizično. Jer jako je teško savladati taj magnet vrha kod alpinista, koji ih nemilosrdno vuče napred iako znaju da je preopasno. Stipe Božić, hrvatski alpinista Čudo je preživeti Stipe Božić jedan je od najpoznatijih hrvatskih i svetskih alpinista. Još 1979. godine, kao član Pete jugoslovenske alpinističke himalajske ekspedicije, popeo se na Mont Everest, a deset godina kasnije učinio je to ponovo. Tokom 1993. godine osvojio je i pomenuti vrh K2. Za NIN govori o svom iskustvu. - Popeo sam se na sve najveće vrhove na svijetu. I ništa nije opasnije, teže i komplikovanije od K2. I to upravo zbog dijela Botlnek na kome su prije neki dan stradali alpinisti, pa i vaš Dren Mandić. Iako sam tada bio u fantastičnoj formi, možda najboljoj u karijeri, nikada nije bilo teže. Na K2 penjali smo se bez fiksnih užadi i bez kisika, za razliku od sadašnjih ekspedicija koje su krenule skupa. I napravile strategiju, postavile užad i htjele da zajedno stignu gore. Božić kaže da je za alpinizam pre svega neophodno iskustvo, koje je bitnije i od opreme i od fizičke spremnosti. - Oprema je najlakši dio. Ona jeste skupa, ali nju možete kupiti u svakoj prodavaonici i spremni ste za Mont Everest. Ipak, znanje se ne može kupiti, niti iskustvo. Vaša ekspedicija je sigurno bila spremna, u to ne sumnjam. To su iskusni alpinisti i prije K2 osvojili su nekoliko vrhova preko 8.000 metara. Ali čudo je da iko preživi na tim visinama. To tvrdim pošto sam se popeo svuda. Imate hiljadu i jedan razlog da stradate, nasuprot nijednom da preživite. Hladnoća, strmine, lavine, bolesti, gubitak apetita... Ali upravo ta opasnost vas tjera da krenete na vrh. Da prkosite smrti, jer, da je lako i bezopasno, pa to ne bi bio nikakav izazov. Taj osjećaj da ste uradili nemoguće je presudan.