Sto godina srpskih sokola

Pre nešto više od sto godina, tačnije 16. marta 1908, u Kragujevcu je osnovan Savez srpskih sokolova. Bilo je to ujedinjenje raznih sokolskih društava na državnom nivou, koja su već postojala u mnogim gradovima. Sokolsko ime kod Srba prvi put se pominje 1891. godine: „Beogradsko gimnastičko društvo Soko”. Koreni organizacije su u Češkoj i sežu do 1862, kada su se njeni uporni rodonačelnici, sa dr Miroslavom Tiršom na čelu, najzad izborili za dozvolu da registruju „Praško telovežbeno društvo Soko”. Ovi Česi bili su oduševljeni srpskim narodnim pesmama i uočili su da narodni pevač, kad god želi da istakne nečiju odvažnost, hitrost i hrabrost, ali i čestitost i plemenitost, poseže za poređenjem sa pticom sokolom. Kako su i inače sa divljenjem gledali na srpsku borbu za slobodu, želeli su da i na ovaj način istaknu srpski primer. Miroslav Tirš – po čijem imenu je u Beogradu svih ovih godina opstala Tiršova ulica (čuvenija po „Dečjoj klinici u Tiršovoj”) – bio je doktor filozofije i profesor Praškog univerziteta. On je prvi Čeh koji je tražio, i dobio, dozvolu da maturu polaže na maternjem, umesto na nemačkom jeziku. Još kao gimnazijalac uočio je koliko su stari Grci polagali na sport, došavši na ideju da osnuje jednu organizaciju u duhu olimpizma, koja bi ojačala Čehe i pripremila ih za oslobođenje od Austrougarske. On je osmislio sokolski sistem vežbanja, koji uz fizičku jača i moralnu snagu omladine. U startu je želeo da organizacija poprimi sveslovenski karakter i da pothranjuje uverenje kako će kraj 19. veka svi Sloveni dočekati u slobodi. Tiršova definicija sokolstva glasila je: bratstvo velikodušnih i nesebičnih ljudi, udruženih radi viših nacionalnih ciljeva. Posle Čeha, sokolska udruženja osnovali su Poljaci, Lužički Srbi, Rusi, Slovenci i ostali slovenski narodi. Kod nas udruženje postaje zaista masovno i snažno posle 1918. godine. Vladari su i ranije bili pokrovitelji sokola, ali najveći značaj vaspitanju omladine na ovaj način pridavao je kralj Aleksandar Karađorđević. U njegovo doba počele su da se grade za ono doba velike gimnastičke hale – sokolane. Često su održavani veliki sokolski sletovi, dok su vitki mladići u sokolskim uniformama, sa perom zadenutim na kapama, mogli su se videti na sve strane. Starešine su bile po pravilu najugledniji ljudi u svojim sredinama, a najčešće po zanimanju profesori, oficiri i sveštenici. Članovi sokola bili su i patrijarsi, mnoge vladike, predsednici vlada, ministri, većina oficira... Sokoli su 1938. sakupili čak 100.000 potpisa dobrovoljaca spremnih da odmah krenu u Čehoslovačku, radi odbrane ove zemlje od Nemaca. Za starešinu sokola kralj Aleksandar je postavio sina prestolonaslednika Petra još kao šestogodišnjaka, 1929. godine. Prvi zamenik starešine, dr Vladimir Belajčić, ostao je u zemlji posle Aprilskog rata, da bi već u jesen 1941. uključio sokole u Centralni nacionalni komitet Kraljevine Jugoslavije, koji je osnovao tada još pukovnik Draža Mihailović. Sokoli su kasnije postali jedna od dve predratne organizacije koje su kompletne, sa postojećom strukturom, samo se prilagođavajući ilegalnom radu pod okupacijom, stupile u Jugoslovensku ravnogorsku omladinu – JURAO (druga je bila omladina Demokratske stranke Milana Grola). Smatralo se da su sokoli i najbrojniji i najbolje organizovani beogradski ilegalci. Prema izveštaju Komande Beograda od 15. novembra 1943, imali su 2.000 mladića „visoke nacionalne svesti, gotovih za najveću žrtvu”. Posle Drugog svetskog rata, vlasti zabranjuju Savez sokola, uzimaju mu svu imovinu i, koristeći je, osnivaju Društvo za telesno vaspitanje „Partizan”. Od sokola je ostalo samo ime gimnastičkih sala, koje je narod i dalje uporno nazivao „sokolanama”. Po obnovi višestranačkog sistema 1990. godine, dolazi i do obnove sokolskih udruženja. Danas postoje tri: Savez srpskih sokola, Savez Soko Srbije i Srpski Soko Republike Srpske. Prva dva udruženja imaju sedišta u Beogradu, a treće u Zvorniku. Teritorijalne podele nema, pa su tako, primera radi, sokoli iz Niša članovi Srpskog Sokola Republike Srpske. U Crnoj Gori postoji samo jedno udruženje, u Herceg Novom, i ono je član Saveza srpskih sokola. Za sada je samo Savez Soko Srbije pristupio Svetskom savezu sokola, kome je sedište u Pragu. S druge strane, Savez srpskih sokola je u dobrim odnosima sa ruskim sokolima, koji nisu članovi Svetskog saveza, ali i sa češkim i slovenačkim sokolima. Jevđa Jevđević, starešina Saveza srpskih sokola, kaže za NIN da su sva tri udruženja u dobrim odnosima i da upravo pregovaraju o ujedinjenju. Sloga im je potrebna radi najvažnijeg zadatka: borbe za povraćaj sokolske imovine. Sve zahteve za povraćaj država je do sada ignorisala. Od kada je ugašeno Društvo za telesno vaspitanje „Partizan”, sokolane uglavnom koriste mesne zajednice, a one su sve odreda zapuštene. Ostala sokolska imovina pripala je različitim korisnicima. Sokolski dom u Kragujevcu, na primer, pretvoren je u Teatar „Joakim Vujić”. Drugi, ništa manje važan, zadatak, prema Jevđevićevim rečima, jeste borba za donošenje zakona o sokolima, po ugledu na zakon tog imena koji je postojao pre rata. Jevđević kaže: „Soko nije običan gimnastički klub, kako nas posmatra Ministarstvo omladine i sporta, niti obična društvena organizacija, kako nas vidi Ministarstvo za lokalnu samoupravu i državnu upravu. Soko je viteška organizacija koja želi da građani Srbije budu fizički i moralno jaki. Da poštuju prave i neprolazne vrednosti: slobodu, pravdu, istinu. Da vole svoju otadžbinu, ali da ni drugima ne uskraćuju prava koja sebi prisvajaju. Vaspitanje omladine je prepušteno slučaju, a to za budućnost zemlje može biti veoma opasno. Nastavni planovi i programi se ne sprovode i to je slučaj posebno u oblasti fizičke kulture. Profesori bace đacima loptu i time se završava sav njihov pedagoški rad. Časovi istorije moraju biti škola patriotizma. Zadaci sokola su fizičko snaženje, moralno jačanje, ali i borba protiv narkomanije, sekti, alkoholizma i svih negativnih pojava koje uništavaju našu omladinu.” Dok ne budu u mogućnosti da organizuju sletove, sokoli za sada priređuju Vidovdanske javne časove. Svi zajedno imaju više hiljada članova, a vežbaju uglavnom po školama, tako što su neke osnovne škole prihvatile sokolski program vežbanja kao dopunu fizičkog vaspitanja i obrazovanja.