Tibet nije mitska zemlja

Postoje priče koje nam mediji nameću, a priča o Tibetu glasi ovako: Narodna Republika Kina, koja je ilegalno zaposela Tibet 1949, decenijama brutalno uništava ne samo tibetansku oblast, nego i tibetanski narod. Poslednja pobuna protiv kineske okupacije je iznova ugušena nasiljem vojske. Kako je Kina domaćin Olimpijskih igara 2008, svi branioci demokratije i slobode imaju obavezu da vrše pritisak kako bi Kina vratila Tibetancima ono što im je ukrala. Ne sme se dogoditi da zemlja sa spiskom grehova teških kršenja ljudskih prava, zloupotrebljava uzvišenu olimpijsku pozornicu, da bi izbelila svoj imidž. I šta naše vlade čine? Da li će one, kao što to često biva, popustiti iz ekonomskih razloga, ili će smoći snage da etičke i političke vrednosti stave iznad kratkovidih privrednih interesa? Ova priča o „dobrima protiv loših“ je u stvarnosti komplikovanija. Nije istina da je Tibet bio do 1949. nezavisna država i onda iznenada okupiran od strane Kine. Istorija odnosa dvaju naroda je duža i složenija, pri čemu je Kini iznova pripala uloga dominirajuće sile zaštitnice. Pre 1949. Tibet nije bio nikakav Šangri-La, nego ekstremno zaostalo feudalno društvo, koje su obeležavali siromaštvo (očekivani životni vek je bio ispod 30), korupcija i građanski ratovi (poslednji građanski rat dva zavađena klerikalna klana odigrao se 1948, kada je Crvena armija bila pred vratima). Iz straha od nemira i tenzija, tadašnja elita je zabranila svaki oblik industrijskog razvoja, pa je, primera radi, metal morao da se uvozi iz Indije. Počev od 50-ih odvija se duga istorija namera CIA da u Kini isprovocira antikineske pobune. Strah Kineza od toga da će napori spolja destabilizovati Tibet, nije otuda bez osnova. Ne može se ni tvrditi da su kulturnu revoluciju, koja se 60-ih godina sručila nad tibetanske manastire, podsticali samo Kinezi: manje od sto crvenih gardi došlo je tada na Tibet. Bande mladića koje su spalile manastire, sastojale su se u prvoj liniji od Tibetanaca. Današnje televizijske slike potvrđuju da sadašnji revolt nije nikakav miran, „duhovni“ protestni pokret monaha (kao prošle godine u Burmi), nego da su ubijani i nedužni kineski useljenici i da su im popaljene radnje. POMOĆ ZA RAZVOJ: Činjenica je da je Kina mnogo investirala u tibetanski ekonomski razvoj, kako u infrastrukturu tako i u obrazovanje i zdravstvo. Kraće rečeno: uprkos kineskom ugnjetavanju, koje ne treba poricati, prosečni Tibetanac nije nikad ranije imao tako visok životni standard. U zapadnim kineskim provincijama siromaštvo je vidno gore. Tamo deca-robovi rade u fabrikama cigala, u zatvorima vladaju očajni uslovi itd. Poslednjih godina Kina je promenila strategiju na Tibetu. Depolitizovana religija se toleriše, čak se često i potpomaže. Kina se oslanja više na etničku i ekonomsku kolonizaciju nego na vojnu prinudu. To pretvara Lasu u kinesku verziju Divljeg zapada gde se nižu karaoke-barovi na budističke tematske parkove za turiste sa Zapada. Slike kineskih vojnika i policajaca koji muče budističke monahe, zakrivaju u osnovi delotvorniju socioekonomsku transformaciju u američkom stilu. Za deceniju ili dve Tibetanci će se srozati na isti nivo kao i američki domoroci u SAD. Čini se kao da su kineski komunisti konačno shvatili: šta su tajna policija, koncentracioni logori i ciljano uništavanje kulturnih dobara u poređenju sa moći neobuzdanog kapitalizma? Jedan od najvažnijih razloga zašto toliko ljudi na Zapadu učestvuje u demonstracijama, jeste ideološke prirode. Tibetanski budizam, koji zastupa dalaj-lama sa izuzetnim uticajem na mase, čini jednu od glavnih osnova hedonističke New-Age spiritualnosti, koja je u poslednje vreme postala izuzetno popularna. Tibet je mitska čudesna zemlja na koju projiciramo naše snove. LJudi stoga ne žale za propašću autentične tibetanske kulture, jer su zabrinuti za realno postojeći Tibet. Oni mnogo više očekuju od Tibetanaca da oni za nas čuvaju njihovu iskonsku duhovnost, kako bismo mi sami mogli i dalji da igramo naše lude konzumentske igre. „Ko upada u klopku sna drugog“, pisao je nekad filozof Žil Delez, „svoje je završio“. Demonstranti protiv Kine imaju pravo da olimpijskom motu Pekinga – „Jedan svet, jedan san“ – suprotstave svoj slogan „Jedan svet, puno snova“. Ali morali bi biti svesni da su Tibetance zatvorili u sopstveni san. KROZ DOLINU SUZA: Jedno pitanje se neprestano postavlja: kada će se sprovesti demokratija u Kini, budući da se kapitalizam u njoj eksplozivno razvio i budući da je demokratija, pak, „prirodna“ politička organizaciona forma kapitala? Pre nekoliko godina Ralf Darendorf je doveo u vezu narastajuće nepoverenje spram demokratije u postkomunističkim zemljama istočne Evrope sa činjenicom da nakon revolucionarnog preloma put ka blagostanju vodi kroz „dolinu suza“. Kad socijalistički sistem propadne, onda mora doći do uništenja ograničenog, doduše, ali ipak neupitno postojećeg sistema socijalnog blagostanja i sigurnosti i prvi koraci su nužno bolni. Isto to važi i za zapadnu Evropu gde prelaz od modela države blagostanja ka novoj globalizovanoj svetskoj privredi, sa sobom nosi manje sigurnosti i manje državno-socijalnih garancija. Darendorf podvlači da ti prelazni procesi duže traju nego prosečni razmak između demokratskih izbora. Otuda uvek vreba iskušenje da se reforme odlože i da se tako obezbedi kratkotrajna naklonost birača. Osim toga, demokratije se mogu odvijati samo u ekonomskim razvijenim zemljama. Kada se zemlje u razvoju prerano demokratizuju, to vodi u populizam, koji skončava u ekonomskoj propasti i političkom despotizmu. Nikakvo čudo da su najuspešnije nekadašnje zemlje trećeg sveta (Tajvan, Južna Koreja, Čile) tek nakon autoritativne vladavine postale demokratije. Taj put prolaze i Kinezi, koji koriste neograničenu autoritativnu državnu moć da bi pod kontrolom držali socijalne troškove prelaska u kapitalizam. Kina se brzo razvila ne uprkos autoritativnom komunističkom sistemu, nego zahvaljujući njemu. Ovde primećujemo još jedan paradoks. Šta se dešava ako se obećana druga faza, što će reći demokratija, koja treba da se ukaže nakon autoritativne doline suze, nikada ne pojavi? Verovatno je to ono što u slučaju današnje Kine deluje zbunjujuće: sumnja da njen autoritativni kapitalizam nije prosto ponavljanje prošlosti – onih procesa kapitalističke akumulacije koji su se u Evropi odigrali od XVI do XVIII veka – nego vesnik naše budućnosti. Šta se događa ako se kombinacija azijatskog knuta i evropskog tržišta akcija pokaže ekonomski efikasnijom nego liberalni kapitalizam? Šta ako demokratija nije više pretpostavka i podsticaj ekonomskog razvoja, nego još samo prepreka? Das Magazin Preveo sa nemačkog i priredio DEJAN ANIČIĆ