I loše je dobro!

Svet je kao mnoštvo prostorija koje su postavljene u koncentričnim krugovima ili kao sobe koje su jedna u drugoj, spojene dvorištima i predsobljima, a u samom centru svih soba Madona je sama, obučena u belo i sanja o Africi. Ako hoćete da dođete do nje, morate čekati znak. Kad znak dođe, a vi ste čista srca, počinjete da se brzo krećete prema njoj. Kad ste u Konektikatu, pitate se da li će biti snega, a onda ste na autoputu, prolazite brzo pored usnulih gradova, sve više se približavajući centru, kome pristupate skrušeno, ponašajući se kao hodočasnik. Krećete kao svaki hodočasnik rano, u zoru i kao hodočasnik skidate cipele da biste prošli kroz bezbednosnu zonu na aerodromu. Kao hodočasnik čitate svete tekstove, revijske prikaze objavljene u ranim 1980-im, kao i najnovije publikacije koje su kao zapisi, kao Madonino jevanđelje. Sve zajedno, to su hronike njene karijere, svaka različita, ali sa istom pričom, koja je arhetipska – na ivici folklora: devojka iz Detroita, koja bi mogla biti iz bilo kog drugog grada, zatim dolaze godine u Idenu i uspomene koje Madona opisuje kao “plodne i lepe”, kad je njena majka bila mlada i živa; onda se događa tragedija, rana koja nikad ne zarasta – smrt majke od raka na dojci, kad je Madona imala šest godina; prazni dani i strašni snovi. “Svesni ste osećanja gubitka i odbačenosti”, pričala mi je Madona. “Deca uvek misle da su nešto ružno uradila kad im roditelji nestanu”. Onda je došao drugi brak njenog oca, maćeha, mučni zadaci, zato što je bila najstarija devojčica u kući sa osmoro dece i opterećena poslovima za odrasle. Čistila je i prala, iako je i sama bila dete. Svoje životne tajne i želje poveravala je ogledalu od kojeg se nije razdvajala. U školi je bila lepa, ali neobična i obučena “panki”. “Nisam se uklapala u postojeće grupe”, govorila je, “nisam bila hipi niti ’stounka’, tako da sam na kraju svrstana u malo uvrnute. Interesovala sam se za klasičan balet i muziku, a deca su poprilično zla kad se od njih razlikujete. Bila sam od onih ljudi prema kojima su svi ostali neprijateljski raspoloženi. Kad sam to videla, umesto da se povučem i primirim, ja sam odlučila da istaknem svoju različitost. Nisam htela da brijem svoje noge, imala sam dlake pod pazuhom, odbijala sam da stavljam šminku i da se prilagođavam konvencionalnom idealu lepote kome su težile sve devojke. Naravno, bila sam zlostavljana još više, ali to je opravdavalo moju superiornost i pomagalo mi je da preživim. Rekla sam im da odlazim i da su svi u školi prosti i divlji, jer ne znaju ko je Gustav Maler.” Našla je pribežište na časovima plesa, potom je otišla na Univerzitet Mičigen, da bi studirala ples, ali samo na godinu dana, jer je ubrzo otišla u Wujork. Pošto je ona mitologija, posle kratkotrajnih muka i nevolja došao je na red uspon ka zvezdama. Kad je to bilo? Devetsto osamdeset druge, treće ili četvrte? Rođenje videa? Sve devojke u svim školama bile su Madona Čikone, sa poluotvorenim rukavicama za vožnju automobila, kakve je nosila Madona i šljaštećim pločicama na bluzama i oko struka. Kad sam sleteo na aerodrom LAX imao sam osećaj kao da je ona bila tu, momenat ranije. I zaista dok sam čekao prtljag, razgledao sam “Wujork post” u kome sam naleteo na fotografiju napravljenu dan ranije, koja prikazuje Madonu kako na ovom aerodromu prolazi kroz carinu, noseći u naručju dvoipogodišnjeg sina Dejvida koga je usvojila u Malaviju 2006. Kamere su joj očigledno bile na koji centimetar ispred nosa. “Paparaci su razulareni”, pričala mi je kasnije. “Bila sam van Los Anđelesa neko vreme. Ne gledam televiziju ni ovde ni u Engleskoj. Čula sam da se prikazuje televizijski šou u kome su paparaci glavne zvezde. Je li to tačno? Pričaju mi da oni snimaju jedni druge kako rade svoj posao. To im još više hrani samoljublje. Ja sam mislila da ti tipovi drže rastojanje, kao u Engleskoj. Tamo je nezakonito fotografisati decu. Tamo nije kao ovde gde vam se približavaju ne vodeći mnogo računa da li se deca plaše. Život poznatih se promenio, jer na televiziji, u magazinima i Internetu ima mnogo ’spoljašnjih’ koji vas prate i uhode.” Žurio sam sa aerodroma prema “Senčri Sitiju”, do oblakodera u kome je CAA agencija za talente koju vodi Madona. Smešten sam u praznu prostoriju sa filmskim platnom, koja je bila pusta kao crkva bez vernika. Svetla su bila pogašena, a ja sam 90 minuta gledao dokumentarni film “Ja sam zato što mi jesmo”. To je u suštini afrička poslovica koja kaže “To drži selo”. Film govori o zajednici, identitetu i načinu njegovog učvršćivanja i održavanja. U filmu se peva o Malaviju, o maloj naciji u subsaharskoj Africi opustošenoj sidom, ispunjenoj siročadima – o svetu bez odraslih, koji je postao glavna briga Madoninog života. Ovim filmom ona ne želi samo skretanje pažnje na problem, već objašnjava sopstvenu opsesiju decom bez majki u Africi. Film počinje scenom Madoninog probijanja kroz gomilu Afrikanaca. Onda se čuje njen glas, tipičan za srednji zapad, ali presvučen oksfordskom glazurom. “Qudi me često pitaju zašto sam izabrala baš Malavi. Ja im odgovaram da ga nisam izabrala ja. On je izabrao mene. Jednog dana pozvala me je telefonom žena pao imenu Viktorija Kilan. Ona je rođena i odrasla u Malaviju. Pričala mi je da ima više od milion dece koja su postala siročići zbog side i da nema dovoljno domova za takvu decu, da su deca rasuta po ulicama i da spavaju pod mostovima i po napuštenim zgradama. Često ih odvode i siluju. Pričala mi je u suzama da im treba hitno pomoći. Pitala sam je kako i šta ja tu mogu pomoći. Odgovorila mi je da sam ličnost sa resursima. Bila sam zbunjena. Rekla sam joj da ne znam gde je Malavi. Predložila mi je da uzmem mapu. Odlučila sam da istražim stvar. Sve se završilo time što sam pronašla i saznala još više o Malaviju, o sebi i o ljudskosti.” Za sada, Madona je usvojila samo jedno dete iz Malavija – Dejvida. On se pridružio njenoj deci, 11-godišnjoj Lurdes i 7-godišnjem Roku, koji žive u Londonu. Madona se uputila u Malavi 1966. kad je rodila Lurdes. “Kad imate decu, znate da ste za nešto odgovorni”, objašnjava ona. “Znate da vas imitiraju. Vaš sistem verovanja i vaši prioriteti imaju direktnog uticaja na decu koja su kao cveće u bašti. Patnje druge dece postaju vam nepodnošljive.” Ukoliko bilo ko misli na lutriju, treba da zna da je dete lutrija. Dejvid koji je do jednog momenta živeo u bedi, u Africi, u drugom momentu je bio u avionu, na putu ka hladnom severu. Vidite ga na filmu kako posmatra okolo kao odrasla osoba. Nema tajni kako i zbog čega je Madona izabrala Dejvida. Otišla je u sirotište za decu zaraženu sidom i odatle je uzela Dejvida koji srećom nije bio inficiran, a nije bio ni siroče. Kasnije se pojavio dečakov otac, Johane Banda, koji je izjavio da mu je sin bio u sirotištu samo privremeno i da je pristao na usvajanje samo zbog pritiska vlasti. Rečeno mu je da će mu se sin vratiti kao dobro obrazovan mladić. Nije znao da Dejvid dobija novog oca i majku. Posle filma, odveli su me u ofis Madoninog menadžera gde sam sedeo u prostoriji za snimanje i slušao na iPod-u njen “Gorki kolač”. Bio je to dugi dan. Jutarnji let, čitanje članaka, film, snimci i najzad intervju. To je kao ispiranje mozga. Kao da su vas bacili u Madoninu kacu. Ali, bilo je onako kako su oni hteli. Bio sam pripremljen i prečišćen. Madona je napravila snimak sa Yastinom Timberlejkom koji je učestvovao u pisanju pet pesama. “Nisam imala ideju kakvu ću muziku napraviti i snimiti. Znala sam samo da hoću saradnju sa Farel i sa Yastinom. Pisanje pesama je intimna stvar. Moraš imati osećanje, a to je teško postići sa strancem. Imala sam uspone i padove dok se svi okolo ne osete komforno, ali sa Farelom i Yastinom osećam se vrlo dobro.” Mnoge od pesama zvuče hibridno, kao tradicionalni Madonin super–pop koji vodi ka hip-hopu belaca, pri čemu Timberlejk zasipa ritmičkim kaskadama. Dok sam slušao muziku za koju mislim da će je publika voleti mislio sam na Britni Spirs. Ovde Madona peva sa Yastinom, čiji je javni raskid sa Britni označio moment u kome je pop počeo svoju bitku za prestiž. Mislio sam o MTV muzičkim nagradama i o Britni koja je na svom putu ka ludilu ljubila Madonu. U svetlu ovog snimka i svega što se dogodilo, pitao sam se da li je tokom trajanja poljupca Madona uspela da usisa i izvuče Britninu dušu iz tela o da joj implantira čip ludila. Pre nego što sam pokušao da zapitam Madonu o Britni (nisam ni pomenuo Britnino ime) digla je ruku rekavši.” U redu, znam. Znam tačno šta hoćete da kažete. To je vrlo bolno.” Beležio sam zapažanja slušajući “Gorki kolač”. U albumu je dvanaest pesama. S vremena na vreme misli su mi letele. S vremena na vreme obilazila me je Liz Rozenber, Madonin dugogodišnji izdavač, koja je nosila teške naočare sa tamnim okvirima. Dolazila je da vidi šta radim. Kad sam kasnije pogledao zabeleške, našao sam samo nekoliko pojedinosti koje je vredelo sačuvati: # Madona ima 50 od 16. avgusta. # Madona se obogatila prodajući seks – šta će prodavati kad pomisao na seks sa Madonom bude kao neki fetiš? # Šta ako bi ostale samo pesme, bez videa, bez filma, bez koncerata. Kako bi onda cenili Madonu? # Kako se može porediti filmska karijera Madone sa filmskom karijerom Elvisa i njegovim prvim filmom koji jedini vredi. # Prvo sediš u bioskopskoj dvorani i gledaš Madonu sa Afrikancima, a onda sediš u studiju slušajući Madonu sa reperima. # Da bi došao do Madone moraš proći kroz mnogo soba. # Reči za “Prodavnicu slatkiša”: Biću tvoja jedanput Radnja je usput Uzmi još malo Lepljivo se dalo Ovo je za Madonu veliki trenutak. Dramatični film “Gadost i mudrost” za koji je zajednički napisala scenario i sama radila produkciju i režirala ga. Madonin debi kao autora. Film je startovao kao kratkometražni, a potom je prerastao u celovečernji. Wegovo prvo prikazivanje bilo je na Berlinskom filmskom festivalu, gde je dobio izazvao zajedljive prikaze, ali i neke pozitivne. “Madona je sebe načinila ponosnom”, pisao je Yejms Kristoger u londonskom Tajmsu. “Wen film ima artističku ambiciju i jednostavno zaobilazi njenog supruga, filmskog režisera Gaja Ričija. “Gadost i mudrost” pokazuje da Madona ima režiserski potencijal”. “Bila sam inspirisana filmom otkad sam počela da plešem, a udata sam za filmadžiju. Mislim da je film moja tajna želja, ali plašila sam se da kažem kako želim da budem režiser”, pričala mi je Madona. “Jednog dana rekla sam: OK, prekini sa maštanjem i uradi to. Ali nisam želela na holivudski način. Odlučila sam da sve sama stvorim pa sam napisala i scenario.” U filmu igra Judžin Hitz, Ukrajinac, vodeći pevač ciganskog benda “Gogolj Bordelo” iz centra NJujorka. Film je organizovan oko Madoninih filozofskih stavova i verovanja koja je prihvatila iz kabale, što je jevrejska reč za učenje. Kabalisti veruju u dva otkrovenja na planini Sinaj. U ono što je Bog rekao Mojsiju da napiše na kamenim pločama i u tajno učenje o onome što večnost šapuće prolaznom i što se potom prenosi sa oca na sina. Kabala je najuglednija religija u Los Anđelesu i nudi različite nivoe poimanja – jedan za mase, a drugi za elitu. Za Madonu, kabala ima prednost, jer naglašava ono u šta ona veruje: ne postoji ni dobro ni zlo, ni ispravno ni pogrešno. Sve te razlike su veštačke. “Na kraju, sve je dobro”, kaže mi ona. “Čak je i loše dobro, jer nas tera da mu se odupremo. Šta nas je učinilo snažnim i odraslim? To je sve ono što smo videli da je loše.” Na kraju, Madona je stvaralac scena. Ono što od nje pamtimo nisu pesme, filmovi i voda, već scene. Madona je ulični nevaljalac sa bleštavim metalnim ukrasima oko struka i po grudima, deflorisana devica koja se u venčanici vrti na pozornici, ona je sveti Franjo Asiški koji plače za nežnim i lomljivim stvarima: Madona je na krstu, kao Isus ali je još bolja od njega, jer Isus nikada nije sišao s krsta da bi otpevao pesmu.