Rusija i Zapad – kako sad?

Osuđujući ruski upad u Gruziju, predsednik Buš je rekao da su prošla vremena kad su postojale interesne sfere velikih sila. Kondoliza Rajs je izjavila da današnje stanje nije ono iz 1968, kad je Sovjetski Savez mogao da svrgne vladu u Čehoslovačkoj i da za to ne snosi posledice. Mnogi sa dužim sećanjem pamte jedan važan detalj iz istorije Hladnog rata: Sovjeti su, pre nego što će, u avgustu 1968, poslati tenkove na Prag, obavestili SAD o svojim namerama. Hteli su reći: u skladu sa pravilima igre među velikima, javljamo vam da imamo posla u svom zabranu i da vi zbog toga ne treba mnogo da se uzbuđujete, jer to neće pogoditi ni vaše interese ni naše uzajamne odnose. Tako je i bilo: SAD su žestoko, kao i mnoge druge zemlje u svetu, osudile okupaciju Čehoslovačke, ali zbog toga nisu ušle u rat. Nastavile su nužnu saradnju sa suparničkom supersilom. I Bušova tvrdnja o nepostojanju interesnih sfera i neumesno poređenje Gruzije sa Čehoslovačkom zapravo odražavaju jedno neiskazano američko uverenje: SAD su jedina velesila sa pravom na interesne sfere širom zemaljske kugle – od Kube do Kavkaza i Kaspijskog mora – a Rusija već dve decenije nema moć kakvu je imao Sovjetski Savez. Usledile su moralne pridike Rusiji o povredi prava suverenih država i o prekomernoj upotrebi sile. Kako su one došle od SAD i njihovih zapadnih saveznika iz NATO-a – koji je bio sedamdeset puta vojno jači od Jugoslavije kad je na nju 1999. izvršio agresiju – Rusija ih je ocenila kao cinične i licemerne i obesila mačku o rep. Nevolja je sad u tome što – za razliku od Bušove administracije – mnogi zapadni, a među njima i američki, poznavaoci međunarodnih prilika veruju da je Rusija povratila status regionalne evroazijske sile i da je intervencijom u Gruziji, bilo šta da ko o tome misli, promenila vojnu ravnotežu u Evropi i čak stekla moć da, kako je londonski „Dejli telegraf” objavio, „stavlja veto na buduća članstva u NATO-u”. Procenjuje se, naravno, da će sada učlanjenje Gruzije i Ukrajine u NATO ići – zbog povećanog nespokojstva unutar same alijanse – znatno teže nego što su Amerikanci predviđali, a oni su već među saveznicima naišli na oprez i čak otvoreni otpor. NATO je osudio „prekomernu upotrebu sile”, ali je portparol alijanse Karmen Romero istakla da i Gruzija „snosi deo odgovornosti za novonastalu krizu”. Kako će se, u ovakvim okolnostima, odvijati odnosi između Rusije i Zapada, ključni za globalnu političku ravnotežu? Hoće li rusko-gruzijski sukob prerasti u rusko-američki sukob? Koliko su zahtevi za „kažnjavanje” Rusije realni? U kome pravcu se mogu kretati odnosi između Rusije i Evropske unije i Rusije i NATO? Prvo, niko ne veruje da bi NATO, predvođen Amerikom, ušao u oružani sukob sa Rusijom zbog Gruzije. Američki sekretar odbrane Robert Gejts otvoreno kaže da su „SAD naporno radile 45 godina da izbegnu rat sa Sovjetima i Rusima”, pa ne vidi ni sada razlog zbog kojeg bi se takva politika menjala. Zato se upad gruzijske vojske u Južnu Osetiju najčešće ocenjuje kao prenagljeni i samovoljni čin predsednika Sakašvilija, zasnovan na pogrešnom poimanju razmera zapadne podrške Gruziji u konfrontaciji sa Rusijom. (Nije, valjda, da američki i britanski vojni savetnici u Gruziji – a ima ih 127 samo iz Pentagona – nisu znali kuda se i za šta sprema vojska koju obučavaju). Drugo, malo je verovatno da bi bilo koja od nagoveštenih sankcija protiv Rusije – isključenje iz grupe industrijskih sila G 8, prekid strateškog partnerstva sa Evropskom unijom, uskraćivanje članstva u Svetskoj trgovinskoj organizaciji, bojkot Zimske olimpijade u Sočiju 2014. godine – mogla da bude u praksi prihvaćena i efikasno primenjena. Za to je potrebna i saglasnost većine u međunarodnoj zajednici, a stvaranje takve većine nije izvesno. Posebno bi ostvarenje jedne pretnje – raskidanje strateškog partnerstva EU i Rusije – bilo kontraproduktivno, ako se imaju u vidu sve veća zavisnost Evrope od ruskih energenata i izgradnja trajnijeg sistema evropske energetske bezbednosti. Amerikanci, kad prete „ozbiljnim posledicama”, očekuju zapravo „disciplinovanje” Rusije i njeno „odgovorno” ponašanje koje neće iritirati Zapad, a pogotovo uvlačiti Amerikance u konfrontaciju. Ima se utisak da Bušova administracija još ne prima dovoljno k znanju činjenicu da je Rusija izašla iz strateškog ćoška u koji je bila saterana krajem Hladnog rata i da su njena obnovljena vojna i ojačana ekonomska moć nova globalna realnost. Međutim, postoje ljudi u Americi koji to uviđaju. Oni smatraju da se prekidom saradnje Rusi ne mogu naterati da promene svoje ponašanje i da Vašington nema ni sredstva ni argumente da Rusiju na bilo šta prinudi. Zato je važno imati u vidu ključnu činjenicu: vraćajući sebi samopouzdanje, ni Rusija ne želi konfrontaciju sa Zapadom.