Doba imperije

„Imperija” je tema za koju se mislilo da zapravo pripada prošlosti. Erik Hobsbaum je sredinom 90-ih pisao da „doba imperija“ živi još „samo u formi sentimentalne književnosti i sineastičkim reminiscencijama nekadašnjih imperija”. Vi, nasuprot, govorite o „promeni forme imperijalnog poretka” i o „iznenađujućem povratku imperije u postimperijalnom dobu”. Uistinu smo svedoci sve izraženijeg naučnog i političkog interesovanja za imperije. Kako biste to objasnili? - Politička dominacija SAD u svetu je na kraju XX veka postajala sve jasnija. Ona je uočljivija na osnovu prevlasti u vojnim sposobnostima, ali takođe na osnovu sposobnosti SAD da preko međunarodnog trgovačkog prava, MMF i Svetske banke, usmerava procese globalizacije u svoju korist. Dominacija se pokazuje i u sve većem značaju američkih univerziteta za naučnike iz – u najširem smislu – imperijalnog prostora. Ko nije proveo neko vreme u SAD, ima loše izglede za naučnu karijeru. Čak su i Amerikanci preuzeli ovu raspravu. Dugo su se protivili da pojam „imperije” uzimaju za vlastito opisivanje, što je u vezi sa njihovim antiimperijalnim mitom o nastanku, odnosno sa ratom za nezavisnost protiv Britanaca. Ali počev od 80-ih, paralelno sa propadanjem Sovjetskog Saveza u kasnoj Reganovoj eri, sve je više Amerikanaca koji su spremni da sebe izričito poimaju kao „Empire”. Dakle, još pre kraja Hladnog rata? - Da. To se gledište u devedesetim sve više nametalo i u najnovijim raspravama je to široj javnosti postalo jasno, naročito u predvečerje iračkog rata. Moje kolege, od Erika Hobsbauma do Aleksandra Demanta, koji su s propašću Sovjetskog Saveza i pre njega propašću evropskih kolonijalnih carstava, proklamovali istovremeno i kraj imperijalnih doba, zamenili su specifičnu pojavnu formu imperije sa osnovnim modelom poretka. Kraj za koji su tvrdili da je nastupio bio je samo kraj teritorijalno podupiranih imperija. Prevideli su da već dugo postoji tip imperijalnog poretka, koji se ne koncentriše na kontrolu zemlje, nego na kontrolu tokova – ljudi, kapitala, usluga, informacija. U tom pogledu pored teritorijalizovane forme, postoji barem još jedan tip imperije, koji ima nešto manje formalnu strukturu. Privlačnost pojma „imperija” leži i u tome da se može upotrebljavati za više epoha – dopušta usporedbe i praćenje istorije razvoja od antike pa do danas. Tako je, recimo, Piter Bender SAD uzeo u razmatranje kao „novi Rim“. Koje osobenosti imperijalne vladavine u XX veku vidite kao nove u odnosu na, recimo, Rim? - Krajem XX veka vidimo bez sumnje nove forme građenja imperije. Elementi kao što su ekonomska integracija, kontrola tehnoloških inovacija i ekonomsko pravo, zauzimaju centralnu funkciju – pri čemu su ti aspekti već u Rimu igrali ulogu, ali danas imaju drugu težinu. Vojna komponenta ostaje pretpostavka od koje se ne može odustati, ali ona nema više isto značenje kao u ranijim imperijama. Valja dodati da određene forme brutalne represije ne stoje više na raspolaganju savremenim imperijama, a i one same ne žele u svom samorazumevanju da im one stoje na raspolaganju. Forme uređivanja imperijalnih prostora, kao što je turski genocid nad Jermenima ili velika preseljenja naroda koja su naređivali Hitler i Staljin, danas ne dolaze u obzir. Imperije moraju mnogo senzibilnije da deluju i potpadaju putem prisutnosti medija pod veću kontrolu. Ako danas imamo, primera radi, dramatičnu svest za teškoće imperijalne politike nametanja poretka u Iraku, onda se ova svest o problemu oslanja u suštini na prisustvo medija. Istovremeno nemamo nikakvu svest da je rat u Kongu u poslednjih desetak godina odneo oko 3,8 miliona ljudskih žrtava, jer o tome nema ništa u medijima. Što se tiče pozitivnih strana imperijalne vladavine u XX veku, imperije imaju sada mnogo jače mogućnosti da daju pečat prostorima i fiksiraju elitu sa civilizatorsko-kulturnim aktivnostima. Do danas se malo posvećivala pažnja koju je funkciju imala, primera radi, američka muzika, počev od džeza, preko popa i roka do poslednjih formi hip-hopa, koja kao laka konjica, da tako kažemo, prožima prostore i orijentiše omladinu. Želeli bismo da se detaljnije zadržimo na odnosu imperije i nasilja. Hana Arent je zastupala tezu da je imperijalizam oko 1900. sadržavao suštinske osobine i pretpostavke koji su kasnije vodili ka totalitarizmu – naročito ka savremenom rasizmu. Da li biste se složili da je dinamika nasilja skoro nužno založena u imperijalnoj vladavini, ili postoji u međuvremenu promena forme tako da se imperije i bez takve nasilne vladavine mogu stabilizovati? - Iskaz Hane Arent se odnosi na kolonijalne imperije i u toj formi se može potvrditi samo još za Nemačku. Nemački naročiti problem je bio gubitak kolonija 1918/1919. i bujica frustriranih povratnika iz kolonija koji su stupili u dobrovoljačke čete. Sasvim je ispravno viđeno kao opasnost imperijalnog poretka to da će oni, koji su morali na periferiji da izdrže nešto poput partizanskog rata, izuzetno teško da se recivilizuju kada se vrate u centar. Taj problem imaju i Amerikanci sa vijetnamskim veteranima. S druge strane, imperijalni ratovi obično ne zaokupljaju čitavo stanovništvo, i ne postoji nikakav nužan put od imperije ili imperijalizma do totalitarizma. Problem koji se pred imperije postavlja je i multietničnost, dakle zajednički život različitih naroda koje će imperijalna moć pokušati da integriše pod vrhovnu vlast – kao recimo u Sovjetskom Savezu. Kako su se imperiju u XX veku suočavale sa ovim problemom? - Sve su imperije bile, i stare i nove, praktično multietničke, ponajčešće sa jednim narodim koji dominira. Istorijske razlike leže u tome da li je i kako je nudila hegemonijalna etnička grupa pripadnicima drugih naroda mogućnosti za uspon. (Staljin nije, kao što je poznato, bio Rus nego Gruzijac.) Imperijalna stabilnost može nastati kada elite na periferiji poseduju svest za blagosiljanje imperije. U XX veku smo često imali i suprotni fenomen: elita koja se školovala u centrima ojačala je misli o separatizmu. Mnoge vođe antikolonijalnih pokreta su studirali u Parizu ili Londonu i imali na vidiku karijeru u okvirima imperijalne moći, ali su se na kraju drugačije odlučili. Zeithistorische Forschungen Priredio i preveo s nemačkog Dejan Aničić