Besplatni cyber ručak?

Nema besplatnog ručka. Ova ekonomsko-kulinarska poslovica govori nam da se ništa ne može dobiti džaba, jer je rast BNP-a važniji od ljudskih života (posebno onih tuđih). I nastavlja ovako: svi vi, na kapijama liberalnih ekonomija, ostavite svaku nadu da ćete ovde nešto dobiti gratis. Jer profitne stope ne mogu da čekaju. A novac je zakon. Akcionari, opet, bogovi. Taman sam naučio lekciju, a onda se dogodilo cyber čudo. Preko sajtova klase rapidshare svaki korisnik Interneta dobija izvanrednu mogućnost da skida gomile serija, filmova, muzike, video-igara, sve to pod kopirajtom, potpuno besplatno. Kako sve ovo funkcioniše? Neko, recimo, “isecka” jedan film na sedam fajlova i postavi ih na specijalizovani sajt za skladištenje podataka tipa rapidshare. Potom dobije linkove na kojima se nalaze njegovi fajlovi. Onda te linkove postavi na neki forum i tako film učini dostupnim svima koji taj forum posećuju: dovoljno je samo kliknuti na linkove fajlova i počinje download. Doduše, administratori rapidshare-a brišu sa sajta materijal za koji se utvrdi da je pod kopirajtom. To čine ponekad. Većina audio-video materijala ipak ostaje nedirnuta. Treba ih razumeti: da su iskreni u nameri da zaštite tuđu intelektualnu svojinu, mogli bi odmah da zatvore svoj sajt. Na njemu ne bi ostao ni deseti deo onoga što se na njemu nalazi sada. Ovako tu nameru fingiraju. Da li to znači da besplatnog ručka ipak ima? Kome to da zahvalimo? Poznatom engleskom piratu Frensisu cyber Drejku ili našem starcu cdžber Vujadinu? Pravo je čudo kako medijske i softverske multinacionalke, koje su ovim piratlukom najviše oštećene, nisu do sada uspele da ga spreče. Kako je moguće da ne mogu da izlobiraju odgovarajući zakon? Iako u celoj priči učestvujem kao ponosni jatak, ta nemoć najmoćnijih pomalo me čudi. Kada čovek malo bolje razmisli, Frensis Drejk je pirat bio samo za Filipa, kralja Španije. Za Elizabetu englesku bio je preduzetnik, koji je u svom pljačkaškom preduzeću koristio isključivo španske sirovine. Pa je stoga imao i dozvolu za rad. Možda ni ova softversko-filmsko-muzička piraterija nije baš toliko daleko od centara moći. Još su stari Rimljani znali da tzv. mase, ili politički korektnije, one-koji-nisu-imali-sreće-sa-globalizacijom treba hraniti i hlebom i igrama. Kako sada cena hleba na svetskom tržištu raste, cena igara ima da padne. Jasno, ukoliko se ne želi rizikovati sa socijalnim nemirima. Tako Internet postaje humanitarno vojno oruđe, kako je prvobitno i zamišljen. Putem svetske mreže se u siromašnije delove sveta ili u domaće siromašnije slojeve, doturaju ogromne količine humanitarne gratis zabave. Pod takvom navalom materijala rađaju se donjnload-zavisnici, koji najveći deo dana provode skidajući fajlove sa Interneta. Nije bitno šta – samo da se skida. Jedan moj drugar je tako, između ostalog, skinuo trosatni koncert pevača koga je pre toga slušao samo u medicinske svrhe: protiv zatvora. Koncert je izbrisao posle dva dana. Drugi mesečno skida desetine romantičarskih komedija made in Daleki istok. Treći skida i ono što je već skinuo. Zaboravi se. Tako se ovi ljudi, koji žive za donjnload, virtuelno bogate. Hard diskovi su im puni filmova, programa, igara, koje nikada ne bi mogli da plate, a ipak ih imaju. Ta činjenica podgreva njihovu sujetu, jer im nudi iluziju da su dovoljno lukavi da nasamare ono što se iz eufemističkih obzira naziva sistem. Ono što sistem prodaje nekom dalekom X, oni nabavljaju džabe. Pa tako imaju još jednu iluziju: da su potpuno slobodni, potpuno van kontrole i da im niko tu slobodu ne može oduzeti. Međutim, ta cdžber narodna kuhinja gde navodno ručate besplatno, ima svoju cenu. Ona se naplaćuje u realnom životu. Svaki donjnload zavisnik ostavlja prazno mesto u realnosti. Stavlja je, prećutno, na raspolaganje onima koji, takođe prećutno, dozvoljavaju da budu pokradeni. Oni će već znati šta da sa njom – realnošću – urade. Za zavisnika, pak, ona više nema nikakvog značaja. A ni on za nju.