Kako krvni pritisak svesti na normalu

Kad Draga Mišić, penzionisana medicinska sestra sa neurohirurgije u klinici Groshadern u Minhenu, sedi na balkonu i posmatra jutarnji izlazak sunca, uvek pored sebe „ima“ kardiologa. On je s njom i kad ode na kraći put da bi obišla sina i njegove. Kad god poželi, kardiolog čita visinu njenog pritiska i, uzgred, proverava brzinu pulsa i elektrokardiogram. „Osećam se savršeno sigurnom, ovako, onlajn, jer bilo gde da sam u svetu, kad god pritisnem dugme mobilnog, automatski se šalju podaci o radu mog srca i krvnom pritisku i čitaju se u odeljenju za dokumentaciju Centra za hipertenziju u Minhenu“, kaže. Hipertenzija, glavobolje i vrtoglavice mučile su gospođu Mišić nekoliko godina, tako da je svakog časa morala kod lekara. Ni njoj ni lekaru ne bi bilo prijatno kad bi se na manometru aparata za merenje pritiska strelica zaustavila na 230/140 milimetara živinog stuba, što je dvostruko više od normalne vrednosti. Prvi broj označava visinu krvnog pritiska u trenutku kad srce iz sebe izbacuje krv u aortu i potiskuje je prema periferiji tela, dok drugi broj, iza kose crte, govori o visini pritiska u trenutku kad prazno srce počinje da u sebe prima krv iz vena. Milimetri živinog stuba govore nam o visini na koju se u vertikalnoj cevi aparata za merenje pritiska penje tečni metal - živa. U suštini, organizam je sistem koji funkcioniše samo kad je pod određenim pritiskom. U glavi, grudnom košu, stomaku i organima, sve se, takođe, odvija u ograničenim opsezima pritiska. Mozak prestaje da nas služi čim se u glavi pritisak popne iznad 40 mmHg, a kad se u grudnom košu pritisak izjednači sa atmosferskim, pluća se više ne šire i život prestaje. Normalan pritisak u telesnim arterijama je 120/80 mmHg. Kad je dvostruko veći, stvara mikroskopske pukotine na krvnim sudovima. Nekad arterija pukne i krv iz nje ističe u mlazu. To su trenuci kad život visi o koncu. “Iako sam znala koliko je opasan pritisak iznad 200 mmHg, jer sam godinama radila kao medicinska sestra, uvek sam mislila da će mojih 140/95 i katkad 180/100 milimetara, zauvek ostati takvi. A onda su stvari počele da se menjaju, pritisak mi se povećao i počela je da me boli glava. Shvatila sam da mi se može desiti ono čime sam bukvalno plašila pacijente kad bih ustanovila da im je pritisak previsok. Jasno mi je da se nikad ne zna da li će krvni sud zbog povišenog unutrašnjeg pritiska pući i gde će se izliti krv.“ Gospođa Mišić, inače, poreklom iz Miloševca, sela kraj Velike Plane, priča da je otišla kod doktora Martina Midsekea koji joj je predložio telemedicinsko nadgledanje krvnog pritiska. „Postepeno sam lekovima smanjivala pritisak, što nije išlo lako. LJudi različito reaguju na isti lek. Neko ima mnogo problema dok je kod drugih drugačije. Da bi se stvari s lekom dovele u red, potrebno je vreme.“ Za nekoliko meseci njen krvni pritisak je smanjen na 130/80 mmHg. Ušla je u program telemedicinskog nadgledanja što se obavlja onlajn, a da pacijent na sebi nosi minijaturne spravice kojima se, slično „holteru“, registruju srčane funkcije. Mobilnim telefonom, povremeno se automatski šalju podaci do dokumentacije Centra za hipertenziju u Minhenu. Prošlog meseca, prilikom otvaranja velikog Berlinskog kongresa o hipertenziji na kome je učestvovalo oko 8.500 specijalista za krvni pritisak, tamošnji kardiološki guru i predsednik upravnog odbora berlinske klinike Karite (Charite), dr Ditlev Ganten, prilično veselo je otvorio kongres, rekavši: „Ono što smo postigli u dijagnostici i lečenju povišenog krvnog pritiska, jedan je od najvećih uspeha u medicinskoj istoriji. Ozbiljne posledice hipertenzije su nedvosmislene, ali u terapiji koristimo vrlo efikasne medikamente i čak znamo kako se u većini slučajeva bolest može potpuno neutralisati.“ Uspesi istraživanja na polju hipertenzije su ubedljivi, ali je još uvek relativno mali broj bolesnih koji to razume, a još manji broj njih to koristi. Svaki drugi naš sugrađanin iznad 35 godina ima povišeni krvni pritisak, dok najmanje polovina njih to ne zna niti se interesuje, a kamoli da želi jednostavnu proveru. Ovdašnji bilans je: 30.000 srčanih infarkta, moždanih udara i otkazivanja rada bubrega godišnje, što nije zanemarljivo, pogotovu u tako maloj zemlji kao što je Srbija. Prerana smrt ovakvih žrtava može se direktno dovesti u vezu sa povišenim krvnim pritiskom. Fenomen masovnog obolevanja od hipertenzije nastaje zbog suštinskog defekta u konstrukciji ljudskog tela. Naš genetički plan uglavnom je oblikovan pre 3,5 miliona godina i ne odgovara u potpunosti sadašnjim životnim uslovima. Moderni čovek potiče, kao što znamo, iz Afrike u kojoj je živeo kao lovac i skupljač plodova. Uglavnom gladan i žedan, lutao je savanom uzduž i popreko, retko kad živeći duže od 30 godina. Ne treba smetnuti s uma da je naša biologija optimizovana na težak rad, na preživljavanje u nemaštini i na pravljenje dece, tj. na reprodukciju. Ono što se događa posle 40. godine života, u obilju, nalazi se u mrtvom uglu evolucije. Evoluciona medicina objašnjava zbog čega su se neki regulacioni mehanizmi krvnog pritiska okrenuli protiv savremenog čoveka. Sistem njegove kontrole i regulacije uglavnom čine hormoni koji među stručnjacima nose naziv renin – angiotenzin – sistem (ren, lat. - bubreg, angeio, gr. - krvni sud, tensio, lat. - napetost, pritisak) kratko označen kao RAS. Ovaj sistem je imao zadatak da stalno održava i po potrebi povećava krvni pritisak kako bi sprečio sušenje telesnih tkiva. Između ostalog, ovaj sistem filtrira so iz vode u mokraći i vraća je u krv, a po potrebi sužava prečnik krvnih sudova, čime se, naravno, u njima povećava pritisak. Ranije, u savani je bilo malo soli, Homo sapiens je sebi mogao obezbediti najviše dva grama dnevno. To malo soli odmah je gubio znojem tokom dugih putovanja kroz vrelu savanu. Preživeti se moglo samo uz pomoć RAS-a. Danas svako od nas troši po desetak grama soli dnevno, a pri tome smo žedni samo do prvog kafića, poslastičarnice ili kafane. Zbog toga je RAS neprekidno hiperaktivan. Preostaje nam ili da živimo asketski ili da zastareli RAS isključimo primenom lekova. Medikamenti za blokadu RAS-a najmoderniji su među najmanje 60 lekova koji se koriste za snižavanje krvnog pritiska. Malo je verovatno da će se u dogledno vreme doći do nečeg boljeg i podnošljivijeg. Novi preparati su pri korektnoj primeni praktično bez sporednih, neželjenih dejstava. Koliki je broj ljudi kojima su neophodni lekovi za sniženje krvnog pritiska nije tačno definisano, jer se među stručnjacima razlikuju mišljenja o vremenu početka lečenja. Granica koja je za sve prihvatljiva jeste 140/90 mmHg. Ali, opasnost od infarkta srca smanjuje se kad je pritisak 115/75 mmHg. Područje koje je tik ispod zone visokog krvnog pritiska eksperti svrstavaju u prehipertenziju, ali ne procenjuju da ga treba definisati kao oboljenje za tretman. Milioni ljudi bi se onda morali lečiti, a među njima ima i mnogo mladih koji bi svakodnevno gutali pilule. Profesor dr Mihajlo Mika Matić iz Kliničkog centra Srbije pričao je pre nekog vremena meni i slikaru koga sam doveo kod njega na konsultaciju, da je u Americi ogroman pritisak na „granične pacijente“, kojima se objašnjava da je svaki pritisak iznad 115/80 mmHg povišen i da se lekovi moraju uzimati kako bi se postiglo sniženje i optimalna, knjiška visina. Tom prilikom, među kolegama i studentima omiljeni profesor Matić primetio je da u svemu velikog udela ima i farmaceutska industrija, koja veoma ceni svaki živin milimetar nagore, jer joj donosi milione. U svakom slučaju, korist od uzimanja antihipertenzivnih lekova nije dokazana, a statistika za granične slučajeve govori da bi zarad sprečavanja samo jednog smrtnog slučaja trebalo uzimati lekove beskrajno dugo i da bi broj konzumenata morao biti preterano veliki. Drugim rečima, to se ne isplati. U mnogo slučajeva lekovi protiv hipertenzije imaju i neprijatne efekte, pa zbog toga mnogi pacijenti pribegavaju, katkad po dogovoru sa lekarom, samo diureticima koji im pomažu da izluče znatno više mokraće nego što bi je normalno izlučili. Time se snižava količina tečnosti u telu, a samim tim i krvni pritisak. Nevolja je što ljudi sa povišenim pritiskom imaju obično i višak kilograma, a uz to i povišen šećer u krvi. Šta se dešava? Preteranim mokrenjem i sniženjem količine vode u telu, spontano se povećava koncentracija šećera u krvi, što deluje iritativno i toksično na nerve pa i one koji su kao mreža oko koronarnih arterija. Eto razloga zbog čega su stariji dijabetičari skloni infarktu. Kad su u pitanju mlađi ljudi i oni koji misle da su mladi, brzo se primećuje dejstvo lekova na potenciju, što pored važnog organa pogađa i ego. Zbog toga najmanje polovina pacijenata na terapiji već posle prve godine odustaje od daljeg lečenja. „Bolje grob nego rob lekova“, geslo je ljudi koji drže do seksa. Uprkos optimalnim medikamentima koji su u međuvremenu dospeli na tržište, broj lečenih pacijenta, u najboljem slučaju, dostiže trećinu. Razlog ovako masovnom odustajanju i zanemarivanju preporuka jeste bagatelisanje visine pritiska („nije tako loš“), ali i nerazumevanje lekara i pacijenta. Raširenoj zabludi „nije mi ništa, pritisak sam regulisao, šta će mi lekovi“ podlegli su mnogi pa i nekadašnji predsednik SAD Bil Klinton, koji je posle četvorostrukog bajpasa na srcu, pričao novinarima da je svojevremeno redovno uzimao lekove sve dok nije normalizovao pritisak, ali da ih je onda, jednostavno, gurnuo u stranu. Posledicu nije morao da objašnjava. Lekovi ne leče krvni pritisak - oni ga samo kontrolišu, drže ga na uzdi i ne dozvoljavaju velike ekskurzije. Ali to traje samo dok ih redovno gutamo. Naravno, država bi trebalo da brine o građanima i da zajedno sa lekarima širi i populariše znanje o uzrocima i posledicama povišenog krvnog pritiska i da uspostavi standarde po kojima će se bolesnici lečiti, a ne ispomagati. Da stvari nisu jednostavne, pokazuje primer Nemačke koja važi za zemlju sa odličnom, i u nekim segmentima najboljom svetskom medicinom: jedna studija pokazala je da standarde u lečenju hipertenzije poštuje samo 19 odsto lekara opšte prakse, 26 odsto internista i 37 odsto kardiologa. Prava dijagnoza, pogotovu za nejasne slučajeve, traži znanje, tehnologiju i vreme. Na prošlomesečnom kongresu kardiologa u Berlinu, jedan od najglasnijih je bio hipertenziolog Martin Medeke, koji leči gospođu Dragu Mišić. On ne samo da je tvrdio da se hipertenzija ne utvrđuje samo jednim pregledom u ordinaciji, već je dao i grafikon iz koga se vidi kako se pritisak menja tokom različitih doba dana: opada za vreme spavanja, a raste buđenjem i kasnije, tokom upravljanja automobilom i naročito u spornim i stresnim situacijama. Osim toga, govorio je i o 16 odsto potpuno bezvrednih merenja i registracija povišenog krvnog pritiska. To je „hipertenzija lekarskog mantila“ jer nastaje pri ulasku u ordinaciju. Samo 24-časovno merenje može dati dnevni profil krvnog pritiska. Na kongresu u Berlinu istaknuto je da nijedna lekarska ordinacija koja se bavi i lečenjem srčanih bolesti, ne bi smela biti bez naprava koje automatski mere pritisak svih 24 sata, na svakih 15 minuta. Haj-tek naprave za ispitivanje funkcije srca i krvnih sudova danas se smatraju nezaobilaznim u svakoj ordinaciji, jer je bolje i jeftinije koristiti ih od samog početka bolesti, nego kasnije, kad dođe do infarkta koji je za lečenje vrlo, vrlo skup. Rana i bezsimptomska oštećenja na krvnim sudovima mogu se lako otkriti ultrazvukom, merenjem brzine pulsnih talasa i testovima opterećenja bubrega i srca. Na taj način, svako ko je došao da se pregleda, jer ga srce muči, dobija pravu dijagnozu i lako shvata ozbiljnost svog položaja. Menjanje životnih navika smatra se najvažnijom merom jer se povišeni krvni pritisak dobro koriguje kretanjem, najbolje dugotrajnim, zatim odricanjem od nikotina i preteranog pijenja alkohola, pristajanjem na neslanu hranu i pre svega, mršavljenjem. Nesreća je što se prema tvrđenju stručnjaka, učesnika kongresa u Berlinu, samo pet odsto pacijenata pridržava saveta o preventivi hipertenzije. Pelcovanje i pokušaji stvaranja imuniteta protiv visokog krvnog pritiska već su u poodmakloj fazi istraživanja. Ukupno 120 pacijenata u svetu do sada je dobilo vakcinu protiv hipertenzije. U Studijskom centru za bolesti bubrega i za hipertenziju u Hanoveru daje se po pet injekcija sa eksperimentalnim serumom švajcarske bio-tek firme Cytos. Vakcinu čine fragmenti virusa, čija je površina fabrički načičkana molekulima angiotenzina, hormona koji smanjuje prečnik arterija. Na taj način, imunski sistem se aktivira i trebalo bi da trajno prečišćava krv i oslobađa je od angiotenzina. Raniji testovi u Studijskom centru u Hanoveru, kojim rukovodi Žan Mene, pokazali su da samo posle tri injekcije, krvni pritisak pada u proseku za po 8 milimetara živinog stuba, a dejstvo traje četiri meseca. Uzgrednih, neželjenih dejstava vakcinacije nije bilo, osim crvenila na mestu injekcije i kratkotrajnih simptoma sličnih gripu. Koliko će dugo trajati otpornost organizma na hipertenziju posle novih savremenijih vakcina koje se očekuju, za sada nije poznato. U svakom slučaju, vakcinisani miševi sa eksperimentalnom hipertenzijom živeli su znatno duže od nevakcinisanih. Za pacijente kojima ne pomažu tablete, u Hanoveru nude nešto drugo: pejsmejker za pritisak. Posle dvočasovne operacije, potkožno, ispod ključne kosti, u grudima, ugrađuje se aparat veličine mobilnog telefona koji preko tankih žica debljine dlake ljudske kose, šalje impulse do spleta živaca koji se nalaze oko žila kucavica u vratu. Pod normalnim okolnostima, ti nervi reaguju na signale iz baroreceptora u unutrašnjosti arterije i autonomno ga regulišu. Električni signali iz pejsmejkera, koji pristignu do živaca, prenose se do mozga, koji onda reaguje i širi krvne sudove, snižavajući u njima pritisak. Stručnjaci povremeno doteruju rad pejsmejkera sa distance, koristeći elektroniku. Frekvencija rada pejsmejkera je individualna, a ceo sistem je sličan onom koji se koristi za regulisanje ritma srca. „Revolucija koja je na putu verovatno će izmeniti tretman povišenog krvnog pritiska, jer se zasniva na razumevanju njegove genetičke osnove“, objavio je prilikom otvaranja Berlinskog kongresa Detlev Ganten. Uzgred je pomenuo, izazvavši zavist kod mnogih prisutnih, da planira doziđivanje još sedam spratova na već postojećih 21 svoje Univerzitetske bolnice. U dograđenom prostoru doktori i istraživači baviće se sistemskom biologijom, granom nauke koja istražuje uzajamne odnose između genoma (svi geni u DNK hromozoma) i celine organizma. Za sada se naučnici i istraživači njegove bolnice bave svojim poslom na drugom mestu, u Centru za molekularnu medicinu „Maks Delbruk“, u delu Berlina zvanom Buh. U tom centru nalazi se 45.000 glodara koji su modeli oboljenja ljudi. Nemci, kao i svi ostali, žele da vide razloge zbog čega neke životinje sa povišenim krvnim pritiskom žive dugo, kao da ga nemaju, a druge podležu bolesti i umiru. Slična situacija je i među ljudima. Raščlanjivanje i razumevanje genoma pre samo 15 godina koštalo je 15 miliona evra, a danas je cena pala na samo hiljadu, a veliki centri za istraživanja gena, samo tokom jedne nedelje, skupe onoliko genskih sekvenci koliko je skupljeno u proteklih 15 godina. Upoređenjem genoma mnogih eksperimentalnih životinja, berli-nski istraživači su pronašli jednu gensku varijantu koja ubrzava razgradnju epoksida, prenosioca neurohemijskih poruka, koji, inače, oštećuje srčano tkivo. Miševi bez ovog gena bili su popuno zaštićeni od porasta krvnog pritiska i oštećenja srca. Kardiolog Žan Mone, koji radi na klinici Helios u Buhu, potvrdio je povoljno dejstvo mehanizma razgradnje epoksida i na ljudima. Sinteza lekova na bazi ovog otkrića u Americi je već u pripremi. U budućnosti, genski testovi se neće primenjivati jedino da bi se odredilo koji su organi u opasnosti zbog hipertenzije, već će se ciljano proizvoditi odgovarajući lekovi uz dodatke koji će štititi i organe za koje je prethodno utvrđeno da mogu biti oštećeni. Focus Priredio i preveo s nemačkog M. B. Đorđević