Ranko Panić

Pre četiri meseca, krajem aprila, direktor Radio-televizije Srbije Aleksandar Tijanić udario je na Autokomandi funkcionera Liberalno-demokratske partije Roberta Tomaša. Tijanić se zbog toga našao na udaru žestokih kritika. Zbog, kako je govoreno, bahatog i nasilničkog ponašanja prvog čoveka medijskog javnog servisa evropske Srbije ustale su nevladine organizacije, predsednica Nezavisnog udruženja novinara Srbije Nadežda Gaće i drugi društveni delatnici, mediji posvećeni svetloj misiji uterivanja evropskih vrednosti u Srbiju... Tih dana održan je i građanski protest ispred zgrade RTS-a u Takovskoj. Recimo da smo poverovali (ili: hteli da poverujemo) da je cilj kritika na račun Tijanića bio onaj koji je i proklamovan, to jest borba za normalnu, evropsku Srbiju u kojoj državni službenici na političke provokacije neće reagovati fizičkim nasiljem. A onda je, posle jednog drugog uličnog protesta, 15. avgusta umro Ranko Panić, čija je smrt propraćena medijskom tišinom koja sigurno nije bila iz pijeteta... Protest je 29. jula organizovala radikalska opozicija zbog hapšenja Radovana Karadžića. U bolnici je završilo „58 policajaca i 24 građana, među kojima i dva novinara”. Policija saopštava da je „imala nalog da ne primenjuje silu”, nezavisni mediji aplaudiraju joj jer se tako gandijevski suprotstavila divljim radikalima i huliganima. Oni koji su kritikovali Tijanićevu nasilnost, sada, dosledno, hvale suzdržanost policije. Država i njeni službenici, u uniformi i bez nje, ne smeju da biju građane. Sad, što je televizijska kamera snimila četiri policajca kako šutiraju demonstranta na zemlji (pa je brže-bolje, veoma profesionalno, okrenuta na drugu stranu), i što su policajci išutirali novinara Bete, to su bile samo sitnice kojima nije dozvoljeno da pokvare stvorenu sliku o novoj policiji kojom upravlja prvi zamenik premijera proevropske srpske vlade. Međutim, Ranko Panić, izbeglica iz Krajine, magacioner u mlekari u Mladenovcu, umro je posle udaraca policijske čizme u stomak tokom mitinga 29. jula; sam je govorio o tim udarcima pošto je osetio nesnosne bolove u stomaku, obdukcija je njegove reči potvrdila. Zašto smo toliko dugo (dve nedelje) čekali na rezultat jedne, ipak, rutinske obdukcije? Zakon, istina, dozvoljava taj rok od dve nedelje, ali to ne znači da nije moglo i ranije, i slutimo da bi iza tog otezanja mogla da stoji namera. Namera da „slučaj Panić”, jednostavno, do okončanja istrage bude zaboravljen. Pogotovo što je u međuvremenu malo ko pokazivao interesovanje za njegovu smrt. I tu dolazimo do ponašanja većine naših medija, i javnih delatnika koji inače ne propuštaju priliku da se u tim medijima oglase. O Ranku Paniću, potpuna tišina. Zamislimo, samo, da je na spomenutom skupu ispred RTS-a, onom protiv Tijanića, policija pretukla nekog od demonstranata, i da je on od posledica tih batina umro. Kolika bi se (s punim pravom) buka podigla, i kakav bi to bio dokaz da je aktuelna vlast nedemokratska, autokratska, tiranska... Kao što je, uostalom, i bilo u vreme Slobodana Miloševića. Sada su, međutim, na vlasti naši, koji su demokrate i evropejci, a Ranko Panić je njihov, nazadni radikal, i zato njegova smrt od policijske čizme nije zavredela ni komentara, makar osvrta, a kamoli opšte mobilizacije javnosti i medija, da se vlast prinudi da pronađe policajca-ubicu a ministar policije da podnese ostavku. Jer su, valjda, sloboda govora i sloboda da se ne slažeš sa vlastima temelji demokratskog, evropskog društva kakvom težimo. Kad smo već kod evropskih vrednosti, Nataša Mićić iz najevropskije partije u Srba, LDP-a, bila je veoma originalna (da ne upotrebimo neku težu reč). Zapitala se zašto je vlast, uopšte, i dozvolila da miting podrške Radovanu Karadžiću bude održan. Da je Ranku Paniću bilo zabranjeno da izrazi svoj protest, valjda bi ostao živ. Ignorisanje smrti Ranka Panića, ignorisanje njegovog prava da izrazi svoj politički stav bez bojazni od posledica, zapravo je negiranje njegovog prava da postoji zbog toga što misli drugačije. Tragedija na mitingu podrške Radovanu Karadžiću, sva je prilika, ostala bi potpuno zanemarena da ne bi upornog i, koliko je moguće glasnog, insistiranja čelnika SRS-a. Što, opet, govori i o svoj bedi srpskog civilnog društva, nesposobnog i nevoljnog da samo pokrene ovako značajno pitanje, iznad svih političkih razlika. Tek, zahvaljujući radikalima, smrt Ranka Panića umalo je postala tema dana. I postala bi da radikali opet nisu preterali. Ne zbog toga što je rasprava o policiji i mitingu od 29. jula odložila poslaničku raspravu po tačkama dnevnog reda te je izgubljen još jedan radni dan – posle toliko dana koji su izgubljeni ni zbog čega – već zato što su im nesreća ovog čoveka i njegove porodice poslužili za bacanje kletvi na predsednika Srbije Borisa Tadića i izdajice među radikalima koje se s njim sastanu. Kletve su za ovu priču ključne, ali ne zato što su primitivne i neprilične bilo kakvoj civilizovanoj komunikaciji. Bacanje kletve na Borisa Tadića i radikalske izdajice istovetno je prećutkivanju smrti Ranka Panića i predlozima da se zabrane okupljanja političkih neistomišljenika, jer u svojoj osnovi sadrži identičan stav da ona druga Srbija, koja misli drugačije, bila ona radikalska ili evropejska, uopšte i nema prava da postoji. Srbiji u bliskoj budućnosti, kako se to eufemistički kaže, predstoji niz teških izazova. Šta će biti kada Ratko Mladić bude uhapšen, ili ako ne bude uhapšen, ili kad nam se postavi pitanje: hoćemo li da uđemo u NATO? Kada nam se kao uslov za dalje približavanje Evropskoj uniji postavi priznavanje nezavisnosti Kosova? Prevlada li ova nerazumna isključivost koju smo kao društvo pokazali povodom smrti Ranka Panića, i ona famozna tarabićka šljiva pod kojom ćemo se na kraju sabrati, biće nam prevelika.