Monografija o reditelju

Dimitrije Đurković (1925) jedan je od najznačajnijih srpskih reditelja; pozorištem je počeo da se bavi još kao učenik igrajući u “Rodinom pozorištu” koje je osnovala Gita Predić, Nušićeva kći. Prva premijera “Rodinog pozorišta” održana je 1938. godine, a Dimitrije Đurković je bio član ovoga teatra sve do prestanka njegovog rada, 1941. godine. Već kao učenik niže gimnazije, Dimitrije Đurković naznačio je da će njegova buduća profesija biti vezana za pozorišnu delatnost. Priređivač monografije, teatrolog Petar Marjanović, primenio je kod nas neuobičajenu metodu u pripremanju monografije; Marjanović je, naime, nameran da kada god može, pruži priliku drugima da govore i pišu o reditelju Đurkoviću, ponajpre Dimitriju Đurkoviću, verujući da sam Đurković ponajbolje poznaje Đurkovića, njegov rad, poetiku, ostvarenja i pedagošku praksu. Priređivač je preuzeo ulogu scenariste i reditelja, organizujući knjigu o Dimitriju Đurkoviću i kombinujući raznovrsne iskaze o umetniku. Ovim postupkom priređivač Petar Marjanović postigao je dva, barem za njega, važna cilja: prvi – omogućio je da se o Đurkoviću progovori sa različitih stanovišta i da se načini složeni portret reditelja koji je u periodu posle Drugog svetskog rata bio vodeći reditelj Srpskog narodnog pozorišta, i drugi – da se afirmiše teatrološki metod istraživanja koji predstavlja, u stvari, zbir interdisciplinarnih pristupa, od biografskog, preko istorijskog i dramaturškog, do kritičkog i analitičkog prosuđivanja nekog pozorišnog fenomena. Otuda monografija sadrži neuobičajeno veliki broj stranica (576) gde se nalazi preko 25 poglavlja smeštenih u pet osnovnih delova knjige. Teatrografski podaci vele da je Dimitrije Đurković ostvario 38 režija u Srpskom narodnom pozorištu, a 14 u drugim pozorištima Srbije i Poljskoj. Nema sumnje da premijere načinjene u SNP-u predstavljaju najznačajnija ostvarenja Dimitrija Đurkovića, a neke od njih ulaze u korpus antologijskih predstava srpskog pozorišta uopšte (“Selo Sakule, a u Banatu”, “Nebeski odred”, “Izbiračica”, “Pesma”, “Haleluja”, “Familija Sofronija A. Kirića”), pa je otuda sasvim izvesno da su četiri Sterijine nagrade dospele u prave, Đurkovićeve ruke. Pažljivi čitalac monografije o Dimitriju Đurkoviću naći će u razuđenim štivima, u suštini, sliku vremena u kome je reditelj ostvario svoje delo; ta slika, razume se, obuhvata doba socijalizma u našoj nekadašnjoj državi sa svim osobenostima toga političkog sistema i režima koji ga je sprovodio. Drugačije rečeno, u vreme samoupravljanja i nekompetentne nomenklature koja odlučuje o svemu, pa i umetničkim pitanjima, pozorište je bilo pod stalnom kontrolom političkih faktora i u njemu je bilo teže raditi nego danas; s druge strane, upravo zbog odgovornosti samih umetnika, stvarane su predstave daleko većih umetničkih vrednosti nego danas. Dimitrije Đurković je, rođenjem i življenjem, pripadao tome vremenu i pružio je srpskom pozorištu onoliko koliko mu je bilo dopušteno. Da li je mogao više? Možda, da se nije posvetio pedagoškom radu na FDU, gde je od 1969. do okončanja radnog veka izveo nekoliko klasa studenata režije. Đurković nije želeo da radi na nekoliko koloseka, pa se usredsredio na profesuru, prenoseći na studente ne samo tehnička znanja veštine režije, već, pre svega, njene etičke sadržaje.