Kako preživeti tržište

Teško ćete ubediti bilo kog potrošača na svetu da pojeftinjenje nekih proizvoda može biti loše. Ubediti u to potrošače u Srbiji još je teže. Jer su cene namirnica u srpskoj prestonici odavno izjednačene sa cenama u evropskim metropolama, iako su zarade nekoliko puta manje. Jer ovde cene rastu kada poskupi nafta ili neka druga sirovina, ali se zato ne smanjuju kada iste pojeftine. A hleb isto košta i ove godine kada pšenice ima dovoljno, kao i prethodne kada je prinos žitarica podbacio. Visoke cene pravdane su objektivnim razlozima, poput rasta cena nafte ili rastom cena hrane, ali odavno je poznato da u Srbiji nema dovoljno konkurencije, a da se monopoli godinama održavaju kako bi se zaštitila domaća privreda. Upravo su veća konkurencija, niže cene i poruka stranim investitorima da Srbija krupnim koracima ide u susret Evropi, glavni argumenti zagovornika jednostrane primene prelaznog sporazuma sa Evropom. Nakon što je Holandija ostala uporna u zahtevima da se isporuče Mladić i Hadžić, pa će tek onda razmišljati o odmrzavanju prelaznog trgovinskog sporazuma sa Srbijom, iz Brisela je, od Olija Rena, komesara za proširenje, stigla poruka Srbiji da krene sama da primenjuje odredbe prelaznog sporazuma. Ne čekajući Evropu. Renovu ideju sa oduševljenjem su prihvatili ministri iz G17 plus. Oni smatraju da Srbije ne treba da čeka narednu šansu za odmrzavanje sporazuma, već da krene jednostrano da ga primenjuje. Iako su iz ove stranke najavljivali da će zahtevati da vlada na prošloj sednici raspravlja o njihovom predlogu, to se nije desilo. Iz vlade je saopšteno da će se u narednom periodu tek razgovarati o mogućnostima jednostrane primene, a na ministrima iz G17 je da pred ostale kolege izađu sa konkretnim predlozima. Što bi se reklo, na papiru. Nijedan ministar do sada nije se otvoreno usprotivio ovom predlogu, ali su iz vlade bili obazrivi, obećavši da će odluci prethoditi ozbiljna analiza političkih i ekonomskih efekata ove odluke. Nema sumnje da bi, ukoliko se odluči za jednostranu primenu sporazuma, Srbija još jasnije pokazala Evropi da za nju drugog puta sem evropskog nema. I da je spremna da odmah počne sa primenama nekih od pravila koja važe u Evropskoj uniji. Među strankama opozicije, pak, ova mogućnost dočekana je kao novo klanjanje Evropskoj uniji, kao još jedno ulizivanje Briselu, koje bi osim političkih imalo mnogo značajnije ekonomske posledice. Kraj ili sunovrat domaće privrede, kako predviđaju opoziciona Srpska radikalna stranka i Demokratska stranka Srbije. Očigledno je međutim, da jednom delu privrede prethodnih osam godina nije poslužilo da se pripreme za evropsku utakmicu, te da sa zebnjom čekaju na dan kada će se vrata inostranim proizvodima širom otvoriti. Po reakcijama domaće javnosti reklo bi se da će jednostranim primenom trgovinskog sporazuma biti pogođena pre svega srpska poljoprivreda. Ta uzdanica domaćeg ekonomskog napretka, kako je nedavno nazvao Saša Dragin, resorni ministar poljoprivrede i jedini ministar, barem tako pišu pojedini listovi, koji predlog Olija Rena nije prihvatio aplauzom. Da li je to tačno, kao i šta o predlogu Olija Rena misli Saša Dragin nismo uspeli da saznamo. Ni on, ali ni ostali ministri u vladi nisu rečiti o mogućnosti da Srbija uskoro počne sa primenom prelaznog trgovinskog sporazuma i bez Brisela. Da u Ministarstvu poljoprivrede zaista smatraju kako prelazni sporazum ne bi trebalo primenjivati dok ne bude odmrznut potvrđuje za NIN Milan Prostran, Sekretar Udruženja za poljoprivredu privredne komore Srbije. “Ministarstvo je saglasno sa stavovima našeg sekretarijata. Moja kritika jednostrane primene ne znači da sam protiv Evrope ili SSP-a. Ali smatram da bi takvoj odluci trebalo da prethodi ozbiljna analiza domaće poljoprivrede, stanja u kome se nalazi, pa tek onda doneti odluku gde se mogu smanjiti carinske stope, a gde ih treba zadržati i zaštititi domaći agrar.” On tvrdi da domaća poljoprivreda ne može izdržati konkurenciju koja dolazi iz Evropske unije, jer su tamošnje subvencije i premije proizvođačima daleko više nego u Srbiji. “Nismo iskoristili prethodne godine da povećamo konkurentnost domaće poljoprivrede, unapredimo proizvodnju i bez novca koji stiže iz pretpristupnih fondova EU nećemo to ni uspeti. Jer agrarni budžet je tek oko tri procenta ukupnog budžeta u Srbiji, a znamo kako je poljoprivreda zaštićena u državama EU i koliki su podsticaji”. Prelazni trgovinski sporazum, predviđa naime, liberalizaciju carinskih stopa, to jest njihovo postepeno smanjivanje ili ukidanje. U narednih tri, pet ili šest godina, u zavisnosti da li su domaći proizvodi svrstani u grupu neosetljivih, manje ili više osetljivih ili pak najosetljivijih. Da je, na primer, svih 27 članica Evropske unije pristalo da odmrzne prelazni trgovinski sporazum, Srbija bi odmah ukinula carine na uvoz neosetljive grupe proizvoda, koje uglavnom sama ni ne proizvodi. Poput morskih plodova, industrijske soli i sličnih proizvoda. S druge strane, i nakon ulaska Srbije u Evropsku uniju carine na pšenicu, meso, mleko i njihove prerađevine, ostaće na snazi, samo duplo niže od trenutnih. To priznaje i Milan Prostran, ali uz opasku da poljoprivreda nema mogućnost da izdrži konkurenciju, bez ulaganja u nju. Bez daleko većeg agrarnog budžeta, ili pak bez novca iz fondova Evropske unije koji će stići kada počne formalna primena trgovinskog porazuma i SSP-a. “Utakmica sa Evropom je zaista oštra i ne treba je prizivati pre nego za to dođe vreme”, kaže Milan Prostran. U javnosti su se mogle čuti i kritike, da Srbija ne bi smela smanjivati carinske stope, dok Evropa ne uzvrati na isti način. Tačno je, međutim, da za najveći deo domaće robe koja se izvozi na tržište Evropske unije carina ne postoji odavno. Tačnije od decembra 2000. godine. Uplašeni konkurencijom koja dolazi iz Srbije, a da bi zaštitili sopstvene proizvode, EU je Srbiji uvela restrikcije na uvoz samo kod mesa, šećera i vina. I to na bazi odobravanja izvoznih kvota, koje Srbija, osim u slučaju šećera nije uspela da dostigne ni do sada. Ali ne zbog carina, već zato što samo pet klanica u našoj zemlji ima dozvolu da izvozi na tržište EU, jer su ispunile tamošnje standarde o kvalitetu, bezbednosti i ispravnosti proizvoda. A malo je i vina koje na bilo koji način može konkurisati onome koje se prodaje na rafovima evropskih trgovina. Radost zbog jednostrane primene prelaznog trgovinskog sporazuma sa Mlađanom Dinkićem dele i liberalni ekonomisti, koji već godinama vape za liberalizacijom, za otvaranjem tržišta, ukidanjem carina, razbijanjem monopola. Pa sad ko preživi tržišnu utakmicu sa Evropom. Ako carina na domaće proizvode nema, a do pre sedam dana svi su bili silno razočarani zbog nepristajanja Holandije i Belgije da odmrznu sporazum, šta Srbija gubi jednostranom primenom, što ne bi izgubila da je sporazum već na snazi? I znači li to da bi udar na nekonkurentnu privredu koja nije iskoristila vreme iza nas da spremno dočeka utakmicu sa Evropskom unijom, bio još veći da je Brisel odmrznuo sporazum? Jurij Bajec, profesor beogradskog Ekonomskog fakulteta kaže da ni njemu nije jasno otkuda sama polemika o nekonkurentnosti kada smo do pre nekoliko dana vapili za tim sporazumom. “Moje pitanje je šta bi bilo da se sporazum već primenjuje. Nisam od onih koji smatraju da tržište treba otvoriti, pa šta bude. Trebalo bi pažljivo analizirati efekte takve primene i onda doneti odluku. Dobro je recimo da se za proizvode koji su konkurentni, koji mogu izdržati tu tržišnu utakmicu, a naročito tamo gde postoji monopolsko ili kartelsko ponašanje, odmah stigne konkurencija. I ne samo konkurencija u vidu novih proizvoda, već i novih trgovinskih lanaca. Ali s druge strane, trebalo bi zaštititi grane koje su u razvoju, kao i poljoprivredu koja je naša privredna šansa. Carine na takve proizvode ionako se neće smanjivati odmah, tako da ovaj period može poslužiti da se svi pripreme za konkurenciju. Ali ne vidim na koji način se mogu pripremiti ako i dalje budemo zatvoreni u tom smislu”, kaže Bajec. Pored privrede, koja je posle osam godina tranzicije ostala nepripremljena, isto je i sa državnim budžetom. Upravo su prihodi od carine jedna od najznačajnijih stavki u budžetskim prihodima. Šta će se onda desiti kada carine počnu da se smanjuju, pa novca u ionako pretesnoj državnoj kasi bude još manje. Bajec kaže: “Tačno je da će carine biti smanjene, a time i prihodi od njih. Deo tog novca nadomestiće se povećanim uvozom, ali suština je da one ni ne smeju biti značajna stavka u prihodima, jer šta kada uđemo u Evropsku uniju, pa se ukinu carinske stope.” Ekonomista Qubomir Madžar kaže da Srbija ovim sporazumom ionako ne bi dobila puno, upravo zato što je Evropska unija odavno ukinula carine na skoro sve proizvode koji dolaze iz Srbije. “Iako povlašćen status na tržištu EU imamo godinama, ne vidim da smo se mnogo okoristili. Naša roba još uglavnom nije spremna za izvoz na tržišta EU i sigurno nije spremna za bitku sa evropskom. Zato je potrebno zaštititi onaj deo privrede koji bi mogao biti na udaru evropske konkurencije.” Madžar ipak upozorava da će koristi od eventualne jednostrane primene trgovinskog sporazuma imati pre svega potrošači, koji će zbog smanjenih carina, ali i veće konkurencije u prodavnicama kupovati jeftinije proizvode. Komentarišući još veći deficit spoljnotrgovinske razmene usled još većeg uvoza robe na naše tržište, Madžar kaže da to može potrajati sve dok je država u stanju da finansira višak uvoza nad izvozom. “Činjenica je da to ne može biti održivo dugo, jer se trenutno finansira ili privatizacionim prihodima ili zaduživanjem. A to ne može doveka.” Dok pojedini proizvođači sa strahom čekaju dan kada će morati na megdan sa kolegama iz Evropske unije, još srećniji od liberalnih ekonomista i potrošača željnih pojeftinjenja su vozači. Tačnije oni koji nameravaju da kupe automobil. Da bi evroskepticima, iznerviranim što nas Evropa uporno kažnjava, iako smo dobri đaci, pokazali kakve su dobrobiti od članstva u EU, vlada je odlučila da smanji carine na uvoz automobila iz Evropske unije. I to više od onoga što je predviđeno sporazumom, pa će carina na uvoz auta od januara sledeće godine, najverovatnije, biti tek polovinu sadašnje, odnosno deset odsto.