Jedan prozor je otvoren...

Pitanja igračke estetike, ličnog doživljaja, načina percepcije, afiniteta... složene su kategorije koje se u toku pozorišnog čina uvek sudare sa gledaocem. I tada, ukrštanje energije sa izvođačima određuje da li smo u tome ili nismo, dopire li do nas išta, ili nas ostavlja hladnim, nezadovoljnim... Ili, možda bi se moglo i reći: želimo li da taj prozor otvorimo ili ne? Meg Stjuart, autor i „junakinja” plesnog komada “Možda zauvek”, čiji je teatarski prozor uvek širom otvoren, kako je rekla, sa svojim suigračem i koautorom Filipom Gemaherom, koreografom drugačijeg telesnog mišljenja od njenog, priča nam jednu intimističnu priču o ljubavi, ali i usamljenosti, težnji za duhovnim spajanjem, o praznim mestima u jednoj vezi, o odsutnosti i tišini, koja je ponekad najlepša muzika. Ona to radi introvertno, pokretima čija je energija ka unutra, dok on to artikuliše minimalistički, više za sebe, gestovima-znakovima. Oboje istražuju pokret običan, svakidašnji, nestilizovan, zatečen... Nema nikakve iluzije, sve je stvarni život koji čine uspomene, iskustva lična i pozajmljena, neostvarene želje i misli. Pun kontejner (ne onaj ispred naših kuća!) lepih i ružnih sećanja koji ceo život vučemo za sobom, i filtriramo, koliko je to moguće. Ostane zagrljaj u sećanju, moćan, koji puno govori, kao što govori i nepomično telo koje nemo protestuje. Baš kao i gitara Nika Hafkenšajda, taj topli i poetični muzički okvir koji prati ovu plesnu ispovest. Kako ovaj komad odmiče ona linija na dramskom grafikonu lagano se penje, i ta dobra vibracija stigla je do najvećeg dela publike. Međutim, pozorišna kutija kao da nije baš najsrećniji prostor za plesni događaj ovakve vrste. Zidovi neke napuštene tvornice, magacin ili skladište verovatno bi bili idealniji okvir i za ovu priču i za sliku dva maslačka na sceni. Nežna, krhka, baš kao i fražilni junaci komada, koje svaki vetar lako oduva. Kako ljubav, prijateljstvo, tajnu... (sa)čuvati zauvek? Naslov komada je optimističan. Ne čudi nas: Meg Stjuart je iskrena, sugestivna, veruje u ono što radi. I mi joj poverovasmo!