Opozicija u žutom odelu

Ovo je godina Demokratske stranke. Pobedili su na parlamentarnim, predsedničkim i lokalnim izborima; preuzeli gotovo svu vlast u Srbiji i odatle posmatraju nevolje koje su zadesile njima suprotstavljene stranke. Pre svih Srpsku radikalnu stranku, čijim je rascepom Demokratska stranka i formalno postala najveća partija u Srbiji. I sada je prvi put u svojoj i istoriji srpskog višepartizma DS apsolutno i po svim brojevima najmoćnija stranka u Srbiji. Najsvežiji brojevi tj. istraživanja javnog mnjenja pokazuju da je DS sada u najvišem nivou popularnosti; čak i apsolutno gledano – prema istraživanju Strateškog marketinga obavljenog 23. septembra DS podržava čak 42 odsto politički opredeljenih građana, a pogotovo relativno gledano jer SRS sada, posle Tomine šizme za DS-om zaostaje čitavih 19 procenata. Podatak da DS zauzima pet od pet najvažnijih izvršnih funkcija u Srbiji i nije novina. E sad, šta će uraditi sa tolikom moći; da li će zlatno doba Demokratske stranke izvući Srbiju iz bronzanog doba i šta će biti sa kućom tj. strankom. Hoće li je pozlatiti ili je zapaliti? Koliko je sada uopšte moćna Demokratska stranka? Milan Nikolić, politički analitičar reći će da je ovog trenutka Demokratska stranka nesumnjivo najjača u svojoj dosadašnjoj istoriji. “DS, a pre svega njihov lider su pokazali ozbiljnost koja nije svojstvena našim partijama i to je dalo rezultate. Boris Tadić i na spoljnopolitičkom planu, gde na jedan mudar i nekonfliktan način brani naše interese, i na unutrašnjem planu gde se primetno manje bavi partijskim a sve više brigom o dobrobiti građana pokazuje da DS i Srbija imaju lidera koji izrasta u ozbiljnog državnika.” Politički analitičar Đorđe Vukadinović kaže da se bez obzira na to što se DS u medijima i u javnosti obično izjednačava sa koalicijom Za evropsku Srbiju, a u toj jednačini najmanje šest do sedam odsto glasova čini razliku, ova stranka jeste najveća i najjača. “Ali bez obzira na to što oni zaista jesu veliki i jaki količina moći koju trenutno poseduju opet je veća nego njihova realna snaga i zbog toga im se ne može dogoditi ono što se dogodilo radikalima. Da imaju identičnu količinu moći i snage mogli bi to da razdele tako da svako odnese svoj deo, svoju političku težinu, ali pošto imaju neproporcionalno više uticaja to ih primorava da se drže zajedno”, smatra Vukadinović. Vreme vlasti obično nije vreme podela; čak i radikalima – da i se i desila vlast verovatno im se ne bi desilo ovo što im se sada događa. Ali, pošto se uzme vlast na duži period onda se često desi da se počne praviti novi raspored unutar vlastitih redova. Pa zaslužni napreduju, manje zaslužni i manje omiljeni bivaju marginalizovani. Da li se to sada dešava u DS-u? Vreme dok je opozicija još u nokdaunu dobar je politički trenutak za konsolidovanje najveće vladajuće stranke. Pogotovo, što je Tadićevo imenovanje mandatara ove godine izazvalo još veće potrese u partiji nego prošle godine kada je posle izbora Božidara Đelića za kandidata za premijera deo stranke glasno negodovao. Ovaj put, Tadić je želeći da izmeri atmosferu u stranci ili zato što je zaista verovao da je Vuk Jeremić trebalo da postane drugi čovek u Srbiji, pustio u opticaj ideju o mlađanom Vuku kao novom premijeru. Tada su se stranka tj. vodeći stranački baroni prvi put otvoreno suprotstavili predsedniku isturajući Bojana Pajtića kao kandidata iz Krunske ulice za mandatara. Na kraju, Tadić je najbitniju funkciju u Srbiji poverio čoveku koji se, valjda nikad nije ni učlanio u stranku ili bar to niko nije primetio – Mirku Cvetkoviću. Što nešto govori i o unutarstranačkim odnosima. Uz to, tada je prostrujala vest da se zamenik predsednika Demokratske stranke Dušan Petrović povlači iz politike i vraća u Šabac. Naposletku se ispostavilo da se Petrović samo povlači sa ministarskog mesta, a da ipak ostaje u stranci. Dobro upućeni će reći da je Boris Tadić vratio Petrovića u stranku želeći da od njega napravi demokratskog Dragana Todorovića, čoveka koji će u glavi da drži celu stranku. Oni bolje upućeni smatraju da je Petrović nezadovoljan što mu je pripalo samo mesto ministra pravde i što je samo formalno zamenik predsednika Demokratske stranke budući da je po stvarnom uticaju daleko od drugog mesta. Zatim, Boris Tadić nije se baš odmah uključio u pregovore kojima bi Dragan Đilas postao gradonačelnik Beograda. Čak se stekao utisak da mu ne bi mnogo smetalo da Vučić, na kratko vreme, zauzme tu poziciju. Da li zbog nepoverenja u stari kadar DS-a iz Starog dvora ili možda u novi kadar predvođen Draganom Đilasom? Iz prisluškivanih transkripata koje su objavljivali tabloidi mogli smo da saznamo kako su beogradski socijalisti iščekivali da se Boris Tadić konačno zauzme i za koaliciju u gradu. A ispostavilo se da njegovo zauzimanje znači i formiranje gradske vlasti. Nakon toga, Boris Tadić je sednicu Glavnog odbora DS-a iskoristio da pošalje poruku svim lokalnim odborima DS-a da nikoga neće zaštititi ukoliko postoje dokazi i optužbe državnih organa protiv njih zbog korupcije. A da bi to ne bi bilo samo ponavljanje obaveze koju ima kao predsednik, posle dobijenog aplauza dao je svojim rečima na značaju: “Nisam siguran da treba svi da se raduju ovoj rečenici”. U spekulacijama na koga to Boris misli najčešće su pominjani gradski funkcioneri koji su se bavili građevinskim zemljištem i urbanizmom. Preko Qubomira Anđelkovića, nekadašnjeg potpredsednika beogradske vlade koji je sada Šutanovčev savetnik u Ministarstvu odbrane ili nekim drugim vezama došlo se i do Tadićevog kuma Dragana Šutanovca, koji navodno trenutno ne uživa neograničeno predsednikovo poverenje. I čija je potpredsednička pozicija u stranci sada dovedena u pitanje. Na kraju su se predviđanja da se radi o gradskim građevinskim funkcionerima pokazala kao tačna; ali nisu u pitanju beogradski funkcioneri, niti novosadski, gde se takođe gradi na sve strane, već, zanimljivo, zrenjaninski. U velikoj policijskoj akciji tako je u sredu ujutro uhapšen Goran Knežević, gradonačelnik Zrenjanina, sa još nekolicinom njemu bliski ljudi. Knežević je do juna prošle godine važio za Tadićevog čoveka od najvećeg poverenja u Vojvodini (predsednik pokrajinskog odbora DS), od tada se najvećom blagonaklonošću kod Tadića među vojvođanskim demokratama može pohvaliti Oliver Dulić. Inače, Dulić je baš kao i predsednik Tadić u nekoliko intervjua naglasio da sada postoji politička volja da se uđe u problem sa korupcijom pa i u svojim redovima. To sada može da se tumači i kao najava Kneževićevog hapšenja ali i možda još nekih hapšenja koja će uslediti. Boris Tadić je, navodno još za vreme Jočića poručio policiji da hapsi sve za koje imaju osnova. Bez obzira na to da li se hvale da su bili u odeljenju Borisa Tadića ili ne. A baš društvo Borisa Tadića van stranke koje je on involvirao u svoj kabinet jedan je od razloga tih povremenih napetosti na relaciji stranka – predsednik. Koje su eskalirale prilikom odlučivanja o tome ko će biti premijer. “Boris Tadić bi želeo da angažuje bar 10, 20 kvalitetnih ljudi. To su ljudi od integriteta koji nevoljno pristaju da ulaze u stranačke igre. Ali, veći problem je što u samoj stranci ne gledaju blagonaklono na te nove ljude. I tu se javlja problem: partija bi mnogo dobila novodošavšima, ali ujedno i stranačka lojalnost mora da se nagradi. I tu je teško ali, ipak, moguće pronaći balans”, kaže Milan Nikolić. I tu smo na toj stalnoj tihoj liniji sukoba: Dvor – Krunska, odnosno kabinet Borisa Tadića – stranka. Jedini za sada koji je na neki način pomirio dve struje je Dragan Đilas. Aktuelni beogradski gradonačelnik jedini je pristao da se sa Dvora spusti u stranku. Sličan put verovatno sada predstoji i Srđanu Šaperu i Vuku Jeremiću ako hoće i formalno da potvrde uticaj koji sada imaju. I smanje napetosti koji ovako neminovno postoje. Kad se pogledaju rejtinzi, sama ideja da može tu doći do nekakvog sukoba deluje neverovatno. Jer, stranka trenutno visi o lideru, popularnost Borisa Tadića uveliko nadmašuje stranku. Od 100 ljudi bez obzira na to da li izlaze na izbore ili ne, Borisa Tadića kao pozitivnog ocenjuje čak i više od 40. A tek nešto više od 20 kaže da bi glasalo za Demokratsku stranku. Osim Tadića samo još jedan demokrata ima više od 30 pozitivnih poena među Srbima. Ali, to je Vuk Jeremić, aktuelni ministar spoljnih poslova koga, takođe, ubrajaju u dvorsku ekipu. Nijedan od stranačkih barona DS-a lično ne prelazi rejting Demokratske stranke. A mnogi od njih su i redovno za nekoliko poena ispod rejtinga stranke. I kako onda tu može biti sukoba? Pa, zato što je reč o Demokratskoj stranci. “Demokratska stranka je preduzeće koje funkcioniše kao neka vrsta akcionarskog društva u kome svaki od lidera ima neku količinu akcija; bilo da su te akcije u smislu političkog ili finansijskog uticaja. I lider je tu samo većinski akcionar. Bez obzira na moć koju danas ima Boris Tadić. I sad stranački baroni na Tadića gledaju kao na nekoga bez kojeg njihove akcije ne bi mnogo vredele, ali ni on ne može da ignoriše to da postoje drugi akcionari. Nikada niko nije imao u DS toliko moći kao sada Tadić, ni Đinđić a pogotovo Mićunović, ali je to opet neuporedivo manje nego što je imao Šešelj u SRS-u, Drašković u SPO-u ili kao što možda i danas ima Koštunica u DSS-u. Ravnoteža je narušena u korist predsednika, ali ne toliko da on može da dođe i da diktira spisak ko odlazi, ko ostaje u glavnom odboru ili predsedništvu kao što je recimo to mogao Milošević devedesetih u SPS-u. Jer, čak i danas kad stranka više nego ikad zavisi od lidera DS se može zamisliti čak i bez Borisa Tadića. A Boris Tadić može bez ponekog od njih ali ne može bez svih njih. DS nije ni samo lider, ni ideja, već je to kompleksna struktura moći i uticaja koja se proteže kroz čitavo društvo”, objašnjava Đorđe Vukadinović. DS je uostalom i nastala kao stranka mnogo jakih, uticajnih ličnosti, vremenom su te ličnosti odlazile, ali je ostala navika i svest da stranku ne čini samo lider, ni Zoran Đinđić, ni sada Boris Tadić, o Mićunoviću da i ne govorimo -nije mogao da ostvari kontrolu kakvu su predsednici imali u drugim strankama. “DS je mnogo manje policentričan nego što je to bio devedesetih, ali je mnogo policentričniji od drugih stranaka. DS funkcioniše kao interesna konfederacija unutarstranačkih grupa i lobija i to ih naizgled čini nestabilnijim nego što to oni zaista jesu. Oni su pomalo i navikli da žive sa različitim frakcijama, što ih čini otpornim na lomove kakvi su se sada desili kod radikala. Jer, SRS je delovao kao monolit, koji će se, sad kad se raspao, teško ikad sastaviti, dok je DS jedna mnogo elastičnija struktura”, kaže Vukadinović. Međutim, ta elastična struktura sada se širi tako da usisava ne samo i buduće birače nego i neke manje stranke koje su se našle na istom evropskom putu. Međutim, tu se javlja problem definisanja politike koju će stranka voditi na konkretnoj ravni. I kako će dobro upakovana obećanja: i Kosovo i EU, i istok i zapad ostvariti u praksi. I kako će stranka definisati svoju poziciju? Milan Nikolić smatra da je ovo tek srebrno doba i da DS-u tek može da predstoji zlatno, Periklova doba. “Mislim da je Demokratska stranka trebalo da još smelije zakorači u tom socijalnom pravcu. Da pokaže da joj je u prvom planu borba protiv korupcije, siromaštva, nezaposlenosti. Tadić se odlučio za jedan postepeniji ulazak, a uz jedan slobodniji i hrabriji ulazak u to polje i nastavak dalje odgovorne politike mislim da je moguće da DS samostalno stigne i do 50 odsto glasova. I to moguće je već na sledećim izborima”, kaže Nikolić. Međutim, Đorđe Vukadinović kaže da u sistemu koji nije dvopartijski nijedna stranka ne može da računa na više vlasti i veći stepen podrške nego što to danas ima DS. I, kaže, tu im preti opasnost da postanu sami sebi opozicija tj. da se rašire kao Savez komunista i da zapravo jedinu pravu opoziciju imaju u vlastitim redovima. I na predsedniku Borisu Tadiću je da nađe ravnotežu između svog uticaja, uticaja Idola iz kabineta i uticaja demokratskih stranačkih barona. Do pobede u međustranačkoj utakmici u Srbiji došao je dobrim delom i zbog grešaka svojih političkih protivnika. U unutarstranačkoj utakmici sve zavisi od njega. ZORAN ŽIVKOVIĆ, NEKADAŠWI PREDSEDNIK VLADE SRBIJE Ideologija je napuštena “Mereno brojem funkcija ovo jeste Periklovo doba Demokratske stranke. Mereno korišću koju će od toga imati Srbija ovo nažalost nije Periklovo doba” Drugi demokratski premijer Srbije Zoran Živković danas se ne bavi politikom već vinima. Ali, naravno, ne treba imati sumnju da je Živković prilično upućen u dešavanja na srpskoj političkoj sceni. Posebno u njegovoj Demokratskoj stranci. Da li je današnji DS jači nego ikada u svojoj istoriji? Da li je ovo Periklovo doba Demokratske stranke? - Demokratska stranka danas ima svu vlast u ovoj državi. I ako je to merilo moći onda Demokratska stranka zaista jeste najmoćnija u istoriji. Ako je merilo, međutim, sprovođenje sopstvene politike, onda je mnogo manje moćna. Jer, ako pogledate koja je predizborna obećanja DS ispunila po dolasku na vlast, ili koja je počela da ispunjava, to su obećanja SPS-a i PUPS-a. A šta je sa politikom Demokratske stranke? Mereno brojem funkcija ovo jeste Periklovo doba Demokratske stranke. Mereno korišću koju će od toga imati Srbija, ovo nažalost nije Periklovo doba Demokratske stranke. Ko je, prema vašem mišljenju najzaslužniji za sadašnju poziciju Demokratske stranke koja je daleko iznad svih ostalih partija? Uz sve greške političkih protivnika pretostavljam da smatrate da zasluge nosi i sadašnja politika DS-a? - Naravno. I jedno i drugo imaju veliki uticaj. Demagoška, populistička politika, politika izbegavanja stvarnih problema koja se vodi u protekle četiri godine donela je veliki broj glasova. S druge strane desilo se ono što se moralo desiti, pa se pokazalo da politika Vojislava Koštunice nema nikakvu viziju i perspektivu, a i radikali su zbunjeni različitim komandama iz Haga, Kragujevca i Novog Beograda doživeli raspad. Kako vidite ideološku poziciju Demokratske stranke. Stranka se sada profiliše kao socijaldemokratska i to skretanje ulevo izgleda donosi rezultate. - Ideologija je napuštena odavno. Sada se samo usavršava tehnologija osvajanja i održavanja vlasti. Jer, evo pogledajte kako sada široko otvaraju vrata Tomi Nikoliću i Aleksandru Vučiću i govore o njima kao poželjnim saradnicima, a glavno mesto u kampanji je bilo da treba glasati za DS da Nikolić i Vučić ne bi vladali Srbijom. U poslednje četiri godine DS vodi politiku bez politike. Jer, šta je politika DS-a? Katalog političkih tema: Rusija, EU, NATO, Kosovo, borba protiv korupcije, siromaštva, nezaposlenosti... o svemu po malo ništa konkretno, ništa do kraja, do rešenja. Sve je tema, sve je naša politika. I da se razumemo, ne samo DS, nego nijedna stranka nema više čvrstu ideologiju. Sve imaju strategiju da dođu na vlast i da obezbede privilegije. Razlika je samo za koliko ljudi. Velike stranke mogu da računaju na privilegije i za prvih 500 ljudi one manje za desetak. I to je prećutni dogovor političkih elita. To i nedostatak kritičke javnosti, pošto Srbija više nema nijedan slobodan kritički medij, već postoji samo nekoliko novinara koji misle slobodno, doveli su do toga da i politika bez politike može da donese rezultat. Da li smatrate da je demokratska stranka demokratskija od ostalih srpskih partija? Šta mislite o spekulacijama o sukobu između dvorske i stranačke ekipe u partiji? I da li mislite da je današnji DS jedinstven? - DS je bila jedina demokratska srpska partija u vreme Zorana Đinđića. Danas, kad se poništavaju odluke skupština lokalnih odbora, kao što se nedavno desilo sa odlukom leskovačkog odbora, kada se glasanje na izbornim skupštinama vrši pod prismotrom, ona to definitivno nije. A da je DS jedinstven, verujem da jeste u sprovođenju politike radi osvajanja estradne popularnosti i odustajanja od sopstvenog programa. Što se tiče dvorskih spletki u to ne želim da ulazim, ali verujem da ima sukoba jer je mnogo nezasitih ličnih interesa. Uprkos tome što DS drži svu vlast u državi ipak je to premalo funkcija za sve lične interese u stranci. Da li iz vaših reči mogu da zaključim da Zoran Živković više nije pristalica Demokratske stranke? - Ne. I ovakva kakva je danas, Demokratska stranka je najbolja među svim strankama, ali nije dovoljno dobra za ostvarenje istorijskog cilja koji je njena obaveza – demokratska, prosperitetna, evropska Srbija.