Ukleto blago poslednjeg ruskog cara

Do sada skrivani dokumenti pokazuju da su boljševici nakon ubistva carske porodice, pre 90 godina, opljačkali sav nakit koji je bio uz njih, i da su ga kasnije mahom koristili za jačanje mlade sovjetske države. NJima je bio potreban novac da bi spasli Rusiju od bankrota, ali i da bi realizovali dugo smišljanu svetsku revoluciju. Mnoge komunističke partije u Evropi dobijale su od Rusa poneku mrvicu ogromnog plena. U Rusiji danas postoji komisija koja se bavi prikupljanjem informacija o savremenim vlasnicima delova carskog blaga, koje je u poslednjim decenijama išlo iz ruke u ruku i iz jedne aukcijske kuće u drugu. Nadežda Danilijevič, koja stanuje na trećem spratu jedne moskovske kuće starog stila, redovno prati aukcijske prodaje u svim velikim svetskim kućama. Nekoliko puta mesečno ova pedesetogodišnja istoričarka umetnosti dobija na kućnu adresu kataloge nakita i dijamanata koji će se prodavati u najboljim akcionarskim kućama sveta: kod Sotbija i Kristija u Londonu, Kolera u Cirihu i Pjera Beržea u Parizu. Ona ima više od 3.000 kataloga u svojoj radnoj prostoriji i mnoštvo dokumenata i zapisa na teškom hrastovom pisaćem stolu. Na stolu dominira mermerna bista Dijane, boginje lova. Ali Nadežda Danilijevič nije ljubitelj lova: ona je samo na tragu mnogih delova nakita iz carske kuće Romanovih i vodi računa da joj njihova sudbina ne izbegne pažnji. NJoj ne može promaći nijedan dijamant koji se nalazi u prodajnim katalozima bilo koje aukcijske kuće, a da je pre toga pripadao carskoj porodici. Prepoznaje zlatne listiće cvetova sa stotina zlatnih ogrlica i božanstveno lepih broševa koje je nekad nosila Katarina Velika, Nemica na ruskom tronu. Jednom prilikom je izgubila trag ogrlici Katarine Velike, koju je kasnije nosila Aleksandra, supruga cara Nikolaja II. Deset godina nije joj mogla ući u trag, iako je znala da joj je poslednji vlasnik živeo u Londonu. Ove godine ogrlica sa dijamantima ponovo je izronila odnekle i već je na spisku Nadežde Danilijevič koja, potom, obično seda na prvi avion i odlazi na pregovore o kupovini i povratku dragocenosti natrag u Rusiju. Ni ona ni država nekad ne mogu držati korak sa oligarsima poput Moskovljanina Viktora Vekselberga, koji je 2004. godine platio 100 miliona dolara da bi u Rusiju vratio čuvena carska Faberžeova jaja, kao i neke druge komade ukrasa iz kolekcije američkog milijardera Forbsa. O „brdima zlatnih i srebrnih predmeta“ pričao je pre 90 godina i jedan od očevidaca koji nije mogao verovati svojim očima videvši konfiskovano blago. Na gomili je ležao nakit koji je poskidan sa članova carske porodice i iznesen iz kuće u kojoj su potom pobijeni. Taj čovek je govorio o neverovatnim količinama zlatnog nakita, satova, prstenja itd. Dva američka reportera, koji su kasnije imali priliku da bace pogled na dijamante iz carske riznice, govorili su o „1001 noći: dijamanti veći od oraha, rubini, smaragdi crveni kao krv, ili zeleni kao najlepša trava, neki veći od golubijih jaja, biseri kao lešnici, zajedno sa nizovima nakita od platine, zlata i blještećih brilijanata, prelivali su se u bojama duge koja se ogleda u bistroj vodi potoka ili prolazi kroz visoke mlazove neke fontane“. Ono što su tom prilikom videli Amerikanci, bio je samo mali deo blaga Romanovih, koje se gomilalo stotinama godina. „NJujork tajms“ je procenjivao, 1917. godine, da nakit vredi više od devet milijardi dolara, što bi u današnjem vremenu odgovaralo 55 milijardi evra. Zbog svog fantastičnog poznavanja brilijanata, Nadežda Danilijevič je odavno član Državne komisije Rusije za razjašnjenje svih detalja ubistva carske porodice. Ona je pregledala hiljade dokumenata, među kojima je većina na sebi imala pečat sa oznakom „strogo poverljivo“, a pored toga, kod nje su i više stotina fotografija iz tog vremena, pa i one koje su načinili fotografi iz boljševičke tajne policije. Na tim fotosima su i pojedinačni primerci konfiskovanog nakita. Nadežda Danilijevič s ponosom kaže: „Vreme je da se skinu svi velovi tajni i da se cela istina o pljački nakita i mnogih poseda carske porodice stavi na sto. Ovo, naročito, vredi i za takozvane krvave dijamante iz Jekaterinburga“. Čuvene reči „krvavi dijamanti“ Ruse podsećaju na način i metod kojim su boljševici u noći 17. jula 1918. godine, devet meseci pošto su uhapsili carsku porodicu, pristupili njihovom ubijanju. U Jekaterinburgu, 1.400 kilometara istočno od Moskve, žurno streljanje izvršio je jedan, na brzinu sastavljen, vod za egzekuciju. Car Nikolaj, njegova supruga, inače Nemica, četiri kćeri i maloletni naslednik krune, Aleksej, uz četiri poslužitelja, pobijeni su iste noći. Scena pogubljenja prenošena godinama, sačuvana je verno, jer su o njoj govorili očevici. Oni se sećaju kako su u strahu od smrti mnoge žrtve plakale; kako je na sve strane letelo perje iz jastuka kojim se od hitaca štitila jedna od guvernanti stavljajući ga na svoje grudi; kako su se meci, na ogromno zaprepašćenje vojnika, odbijali od tela carskih kćeri – onako, kao da su deca božjom voljom postala nedodirljiva i neranjiva. U stvarnosti, devojke su još ranije, u svoje korsete ušile dukate, jer su očekivale da će biti deportovane. Ubice nisu znale te noći o čemu se radi i jednu od kćeri, Anastaziju, staru 17 godina, koja je posle mnogo hitaca bila živa, izboli su bajonetima. Streljačkim vodom komandovao je Jakov Jurovski, jedan od komunista fanatika. Iste noći preneo je leševe u obližnju šumu. Sve je radio u žurbi, jer se plašio da će trupe „belih“ doći do Jekaterinburga. „Beli“ su bili verni caru. Jurovski je naredio da se sa leševa poskida odeća. Tom prilikom je i utvrđeno da su mnogi brilijanti bili ušiveni u delove odeće, a da je u jednom „brushalteru“ bilo oko 2 kilograma dijamanata. Naredio je da se odeća spali, a leševi preliju sumpornom kiselinom, kako se više ne bi mogli prepoznati. Zakopani su u blizini jednog pružnog prelaza. Krvlju natopljeni nakit skupljen je na gomilu, a prisutnima je rečeno da „tajnu čuvaju zanavek“. Streljanje Nikolaja II i njegove porodice smatra se najbrutalnijim ubistvom XX veka. Ono je bilo pod višegodišnjom istorijskom cenzurom. Ubistvo je označilo kraj tristagodišnje vladavine Romanovih. „Učinili smo nešto veliko jer smo uništili dinastiju“, likovao je Jurovski. „More dijamanata još uvek je u našoj zemlji“, tvrdi Nadežda Danilijevič. „Oni nikome nisu doneli sreću, jer je put do njih pokriven leševima.“ Istorija tih dijamanata ne govori samo o jedinstvenom i neponovljivom luksuzu, nego i o požudi, vernosti i izdaji. Ali sudbina poslednje carske porodice iz dinastije Romanovih određena je mnogo ranije. Danas je u svetskoj istoriji skoro sasvim zaboravljena veza između srpa, čekića i nemačke i ruske krune, iako je tokom proteklih decenija publikovano više izvanrednih studija na tu temu. Zaboravljena je i velika nemačka finansijska pomoć ruskim boljševicima. Čak i danas, posle toliko godina utrošenih na izučavanje nemačko–ruskih odnosa tokom Prvog svetskog rata, ima još otvorenih pitanja, naročito o razmerama nemačke podrške boljševicima. Sve je počelo izbijanjem Prvog svetskog rata u leto 1914. Iako su kajzer Vilhem II i car Nikolaj II bili rođaci, njihove države pripadale su različitim blokovima moći: na jednoj strani bile su Centralne sile, Austro-Ugarska i Nemački rajh, dok su na drugoj strani bile zemlje Antante, koje su činile republikanska Francuska, ustavna monarhija Velika Britanija i autokratska Rusija – neobičan savez koji je održavan jedino zajedničkim strahom od nemačke hegemonije u Evropi. Ondašnje nemačko ministarstvo finansija izdvojilo je stotine miliona maraka da bi se Marokanci, Indijci i drugi narodi digli i protiv kolonijalnih sila Francuske i Velike Britanije – to isto radilo se u Parizu i Londonu, kako bi se izazvali nemiri u Habzburškoj monarhiji i Otomanskoj imperiji. Zaostalo rusko carstvo bilo je zgodno za “razaranje neprijateljske zemlje iznutra” pisao je ondašnji nemački kancelar Teobald Betman Holveg. Gladni seljaci su huškani i podsticani na revoluciju. U ruskim gradovima se živelo bedno tako da je i ondašnji prelaz na 79-časovnu radnu nedelju doživljavan kao značajan napredak. Zbog toga se 1905. i dogodila revolucija koju je car ugušio u krvi. Među stotinama nacionalnosti i etničkih grupa, mnogoljudnog carstava ključalo je i dalje. Poljaci, Ukrajinci, Estonci, Finci i ostale nacionalne manjine sanjale su o sopstvenoj državi, što je Nemcima i te kako odgovaralo. Vilhelm II je sledio “strategiju narandžine ljuske”: ivična i neruska područja trebalo je odvajati od centralne Rusije, kao kad se ljušti narandža. Kajzer je želeo da sve novonastale države stavi pod svoje starateljstvo, što je bio korak ka postanju svetske sile. Drama je počela posle abdikacije cara, u martu 1917. godine, kad je provizorna građanska vlada preuzela moć. Međutim, najvažniji doprinos kraju Nikolaja II dala je nemačka vojska. U jesen 1916. nemačke trupe već su bile duboko u teritoriji carstva. Stotine hiljada ruskih vojnika već je palo u borbama, a usled neprekidnog pritiska zbog rata, ruska privreda je pretrpela slom. Krajem 1916. sve je stalo, jer nije više bilo sirovina ni goriva. Zemlji su nedostajali seljaci i konji. U Petrogradu su bile iscrpljene rezerve brašna. Prvo su demonstrirali radnici 8. marta 1917, na Međunarodni dan žena, njima se pridružilo hiljade žena koje su, inače, stajale u dugim redovima za namirnice. Kao stepski požar širili su se protesti da bi, na kraju, zahvatili celo carstvo. Potpuno nemoćan, car se morao odreći trona. Na mesto Romanova stupila je dvojaka vlast: sa umereno konzervativnom Provizornom vladom, koja je raspolagala državnim aparatom i levo orijentisanim petrogradskim sovjetom, sastavljenim od radnika i vojničkih deputata. Među njima su boljševici igrali samo malu ulogu. Nova vlast etablirala je liberalni režim kakav Rusija do tada nikada nije imala. Carstvo se nalazilo na najboljem putu ka demokratskim reformama. Ali, ta vlada nije želela kraj rata, sve dok traje nemačka hegemonija na istoku. Za Lenjina je razvoj događaja bio iznenađujući. Tad u 46. godini, on je smatrao da njegova generacija neće doživeti revoluciju. Sad, posle pada cara, u Švajcarskoj je sedeo kao u hermetički zatvorenoj boci. Trebalo je da krene na put. Putovanje preko Francuske i Engleske nije dolazilo u obzir, jer sile Antante nikad ne bi dozvolile njegov povratak u Rusiju, znajući da želi prekid rata. Lenjin je odlučio da putuju kroz Nemačku inkognito, kao gluvonemi Šveđanin. Na kraju se složio s predlogom emigranata - levičara iz Rusije, koji su pledirali za put kroz Nemačku i Skandinaviju. Uprkos strahovanjima, Provizorna vlada se saglasila s Lenjinovim dolaskom. Uveče, 16. aprila, 1917. u 23 sata, Lenjin je stigao u Petrograd. Radnici i vojnički deputati priredili su mu veliki doček sa zastavama, muzičkim orkestrom i špalirom radnika i vojnika na ukrašenom peronu. Iste noći Lenjin je objavio novi kurs: odbrana zemlje je „malograđanska i buržoaska obmana radničke klase”. Ratu i Provizornoj vladi treba reći “ne”, a nastavku revolucije “da”. Kad se u Rusiji uspostavi diktatura proletarijata, onda će slediti svetska revolucija, mislio je Lenjin. Mesec dana kasnije uspeo je da svoje boljševike povede putem koji je želeo. Sa nemačkog stanovišta, transfer Vladimira Iljiča Lenjina bio je najvažniji poduhvat za samu revoluciju, jer se pokazalo da boljševici ne bi mogli doći na vlast s jeseni 1917. da nije bilo nemačke pomoći. Partijsko vođstvo je brzo shvatilo, kao i njihovi rivali, uostalom, da se razrešavanje problema ruskog društva ne može zaustaviti ukoliko se na videlo ne iznesu najvažnija pitanja: zemljišne reforme, nacionalna problematika i gledanje na rat koji je u toku. Naznake anarhije već su bile upadljive. U depešama nemačkog Ministarstva spoljnih poslova gomilali su se izveštaji o ubijenim posednicima dobara i užasnim prizorima zakona linča. Početkom juna 1917, nemačke diplomate u Stokholmu javljaju o stanju u Petrogradu. “Grad je pred bankrotstvom. Nema životnih namirnica, a redovi pred radnjama su sve duži.” Hleb je racionalisan na po 200 grama dnevno. Industrijska proizvodnja je potpuno stala, a cene su otišle u nedogled. Na frontu, vojnici, mahom seljaci, uzimaju sudbinu u svoje ruke. Iznureni glađu i rovovskim ratom, stotine hiljada vojnika dezertira, lakomo verujući glasinama da se u otadžbini zemlja deli besplatno. Berlinska vlada je s radošću registrovala da su Lenjinovi zahtevi za prekid rata i podelu zemlje bezemljašima, naišli na veliki odjek. U izveštaju o stanju stvari u Rusiji, od 5. juna 1917. stoji: “Lenjinova propaganda pripada onoj vrsti koja najbolje deluje na veliku masu ljudi.” Nekoliko dana potom, iz Stokholma je nemački izaslanik zabeležio: ”Nije daleko čas kad će Lenjinove grupe uzeti kormilo zemlje, čime bi rat bio prekinut.” Nikolaj II, rođak nemačkog cara Vilhelma II i njegova porodica stanovali su u kućnom pritvoru u Carskom Selu. Letnja carska rezidencija nalazi se nedaleko od Petrograda, današnjeg Sankt Peterburga. Poslednji Romanovi uvrštavani su u najbogatije svetske porodice, a peterburški dvorac bio je, po rečima, šefa Carske kancelarije sigurno najlepši dvorac svog vremena. Kćer britanskog ambasadora sa divljenjem priča o poseti carice Aleksandre peterburškom pozorištu: „Jedna božanstvena dijadema ukrašavala je njenu plavu kosu, a kaskade dijamanata blistale su oko njenih ramena.“ U proleće 1917. godine Privremena građanska vlada caru je oduzela pravo raspolaganja blagom i krunskim dijamantima. Nakit koji je porodica imala na sebi i pri sebi mogla je zadržati i dozvoljeno joj je bilo da ga ponese prilikom deportacije u Tobolsk, u Sibiru, iste godine. Nikolaj i porodica još uvek su verovali da će s njima biti postupano s dužnom pažnjom i još uvek su računali na život u jednoj od svojih rezidencija na Krimu koji Lenjin i njegovi boljševici još uvek nisu preuzeli. Odlazak Romanovih iz Petrograda pre je ličio na bekstvo. Pedesetoro ljudi bilo je više od tri sata zaokupljeno tovarenjem prtljaga vladaočeve familije u voz. U prtljagu su bili i sanduci iz vinskog podruma carske palate i lična pisma. Samo najverniji išli su sa njima na put: lični lekar Jevgenij Botkin, sobar Terentij Čemodurov, kućni učitelj Pjer Žilijar i tridesetak članova posluge. Provizorna vlada je u to vreme donosila pogrešne odluke u nizu, jednu za drugom. Odlagala je u nedogled izbore za Ustavotvornu skupštinu, koja je trebalo da se bavi značajnim pitanjima. Po nagovoru francuskih saveznika, Provizorna vlada je pokušala novu ofanzivu na frontu, ali je posle tri dana sve stalo, jer su se vojnici kolebali i odbijali da se bore. Pošto su boljševici ponajmanje bili krivi za opšti haos u zemlji, njihova pozicija je, naročito među vojnicima, bila sve jača. Krajem septembra, Lenjin je naterao svoje drugove na oružani ustanak. U Lavu Trockom našao je talentovanog vođu masa. Partijski vrh je u početku oklevao, ali kad se vojska iz garnizona u glavnom gradu priklonila Lenjinu, bilo je jasno da Lenjinova odluka pobeđuje. U noći 7. novembra, po starom kalendaru 25. oktobra, jedinice iz garnizona i “Crvena garda”, sve u svemu, ne više od 20.000 ljudi, zaposeli su oko 2 sata ujutru sve strateški najvažnije tačke u Petrogradu. Otpor je bio mali. Hapšenjem ministara Provizorne vlade u Zimskom dvorcu sledeće noći završena je takozvana Oktobarska revolucija. Lenjin je stao na čelo vlade koju je nazvao “Savet narodnih komesara“. Za Rusiju je tako počeo najstrašniji period njene istorije, koji se završio tek posle nezapamćenog broja ljudskih žrtava. Za to vreme porodica imperatora Rusije živela je u Tobolsku. Tobolsk je mali grad u Sibiru, ali je svojim carskim zatvorenicima pružio skroman i miran život. Živeli su u jednospratnoj kući, carska porodica gore, posluga dole. Pre podne bi carica Aleksandra poučavala svoju decu religiji, istoriji i nemačkom jeziku. Kćer Olga (21) pisala je prijateljici: „Stružemo i cepamo drva, i lepo je kad se izađe napolje. Popravili smo naše sanke i već ih koristimo.“ Uveče je porodica igrala bridž ili su se zabavljali pasijansom. Međutim, kad su boljševici preuzeli vlast u Rusiji, u novembru 1917. godine, položaj se izmenio. Novi boljševički stražari počeli su da šikaniraju kućne pritvorenike, posluga je otpuštena, a sredstva dodeljena carskoj porodici bukvalno su srezana. Carska porodica je počela krijumčariti i prodavati van svoje kuće delove nakita, svesna da im ni život više nije siguran. Aleksej Vasijev, jedan od sveštenika u Tobolsku, stekao je veliko poverenje carice i zbog toga mu je prepušteno skriveno iznošenje iz kuće mnogobrojnih delova nakita, uključujući i zlatni mač carevog sina Alekseja, koji je sakrio u neku kesu za cveće i tako pored stražara izneo napolje. U stvari, sveti čovek kome nije bila strana votka, zadržao je za sebe mnoge delove nakita. O tome govori i pisac Aleksandar Kirpičnikov, koji je i sam uzeo da iznese i proda niz bisera careve kćerke Olge. Bisere je zadržao i kasnije poklonio svojoj ženi. Svi ovi detalji nalaze se u spisima boljševičke tajne policije koji se i sada nalaze pod ključem FSB-a, naslednika KGB-a. Tek 1933. godine, posle petnaestogodišnje potrage, boljševici su uspeli da u jednom delu Tobolska pronađu deo iznetog a nepronađenog blaga, koje je bilo smešteno u podrumu Vasilija Kornilova, trgovca ribom. U podrumu je bilo osam kilograma nakita, među kojima pet neverovatnih dijadema, jedan dijamant od 100 karata, i više polumesečastih broševa, koje je Nikolaju II poklonio turski sultan, 1913. godine, a u slavu 300-godišnjice prestola na kome su sedeli Romanovi. Ovaj nakit može se i danas videti na jednoj od službenih fotografija nekadašnje tajne službe. Na jednoj od fotografija vidi se trgovac ribom Kornilov i pomoćnica u obližnjem manastiru Marfa Ušinceva, čiji tupi izraz lica govori o metodama saslušavanja koje je primenjivala tadašnja ruska tajna policija. „U početku je sve lagala“, kaže jedan od čekista, „ali nije mogla da izdrži stojku“. („Stojka“ je metod policijskog ispitivanja u kome ispitivani stoji satima, ne krećući se, na istoj površini čije ivice nisu veće od njegove obuće.) Marfa je držala nakit u dva drvena bureta i dve tegle, što je sve dobila na čuvanje od igumanije koja je tad bila na samrti. Morala je položiti zakletvu pred Bogom da, ni po koju cenu i nikad, ne preda to što joj je povereno. Marfa je iz jednostavne porodice i plašila se da će pod pretnjama popustiti. Poverila se, najzad, Kornilovu, kome je s vremena na vreme pomagala u kući. Na kraju mu je donela i nakit koji su zajedno smestili u podrum. Drugi deo blaga iz Tobolska prošao je kroz ruke pukovnika Jevgenija Kobilinskog, koji je bio komandant carskog domicila. Taj čovek, koji je imenovan za komandanta od strane Provizorne vlade i koji je bio odan caru, predao je taj deo nakita trgovcu Konstantinu Pečekosu. Ali, i njega je, uskoro, stigla užasna kazna – 1927. godine umro je posle mučenja čekista. U strogo poverljivom izveštaju o saslušanju, 17. decembra 1933. godine piše: „Kobilinski ne želi da odgovara na pitanja. Prilikom trećeg saslušanja stalo mu je srce.“ Ali znalo se da je uzrok smrti bilo streljanje zbog kontrarevolucionarne aktivnosti – Kobilinski je bio, jedno vreme, sa „belima“. Pečekos ni sam nije izdržao pritisak policije i skočio je sa 5. sprata kuće u kojoj je živeo njegov brat i u kojoj je bio sakrio deo carskog nakita; njegova supruga Aneja u zatvoru je izvršila samoubistvo. Nakit koji su oni skrivali do danas nije pronađen. „Ja pretpostavljam da ih je u Poljsku odneo Pečekosov brat, kada je svojevremeno tamo pobegao“, kaže Nadežda Danilijevič. U Jekaterinburgu, koji je bio poslednja stanica carske porodice, boljševici su držali zatočenike potpuno izolovane. Tobolsk, u kome su bili prethodno, smatran je nesigurnim boravištem, jer se boljševički komandant Jakov Jurovski plašio upada belogardejaca. Odmah pošto su preseljeni u Jekaterinburg, članovi porodice su bili prisiljeni da predaju sav svoj nakit. On je bio smešten u sanduke koji su bili zapečaćeni s puno razloga: čuvari nisu bili imuni od krađe. Odmah pošto su članovi carske porodice pobijeni, Jurovski je prepakovao nakit, uključujući i onaj koji su careve kćeri ušile u donji veš. Primerci umrljani krvlju prethodno su oprani. Sve to trebalo je preneti u državni trezor „Gohran“. Vođa revolucionara, Vladimir Iljič Lenjin, doneo je i potpisao dekret o „oduzimanju carskih poseda i sveg ostalog vlasništva“. Zadatak „Gohrana“, glasio je proglas ondašnje vlade, jeste „jačanje finansijske moći mlade sovjetske države“. Više od 20.000 paketa sa skupocenim sadržajem stiglo je tih nedelja u Moskvu. Koferi, sanduci, korpe, čak i školski ranci bili su prepuni nakita – svuda u zemlji boljševici su oduzimali nakit od preostalog plemstva. U nekoliko meseci konfiskovano je 35.670 dijamanata, 540 kilograma zlata i 377 kilograma srebra. Sve to bilo je razvrstano, a onda je zlato pretopljeno u malim pećima i pretvoreno u šipke. Jakov Jurovski došao je u Moskvu sa novim prezimenom Orlov. Od njega se očekivalo da pomogne kako bi carski nakit postao „bezličan“, odnosno neprepoznatljiv prilikom prodaje. Ukoliko bi se prilikom prodaja blaga i nakita Romanovih, koje su imali pri sebi tokom deportacije, prepoznalo da su carski, stvorila bi se legenda i mnogi bi govorili da su oni još živi. Jurovski je bio tu da spreči stvaranje mita. Jakov Jurovski, alijas Orlov, išao je uzlaznim stepenicama karijere. Partija ga je kasnije imenovala rukovodiocem Odeljenja za zlato u Gohranu. On je postao važan čovek prilikom tajnih prodaja zlata i nakita u inostranstvu, koje je tek započela, a kojom je Moskva dobijala svež novac. U to vreme u Rusiji su zlatne rezerve bile na nuli, a privreda, u međuvremenu podržavljena, gurnuta je u duboku krizu. Osim toga, i za sovjetsku propagandu u inostranstvu, trebalo je obezbediti dosta novca. Početkom 1920. američka carinska služba otkrila je paket sa 131 dijamantom u vrednosti od 10.000 dolara, koji je bio namenjen sovjetskom trgovinskom predstavništvu u Vašingtonu. U jesen iste godine, Lenjinov poverenik i trgovac na crno, Leonid Krasin, prebacio je u London nakit i platinu u vrednosti od 100.000 funti. Polovinu od tog iznosa dodelili su ondašnjem prokomunistički orijentisanom dnevnom listu „Dejli herald.“ Takođe, Komunistička partija Nemačke dobila je svoj deo plena. Primila je na poklon nakit i devize u vrednosti od 62 miliona maraka. Tim novcem trebalo je finansirati ustanak u srednjoj Nemačkoj, planiran za mart 1921. godine, a pod rukovodstvom nemačke komunističke partije. Samo u 1922. godini poklonjeno je 19 miliona zlatnih rubalja za potrebe svetske revolucije. Kasnije, Kremlj je prodavao delove carskog blaga na javnim aukcijama u Berlinu, Beču, Londonu i NJujorku. Na kraju, boljševici su napolje izneli stotine umetničkih slika, statua i drugih umetničkih vrednosti iz ruskih palata i muzeja. Tu su bili Rembrant, Ticijan i Rafaelo. Oni su prodali Faberžeova jaja, jedinstveno delo zlatarske umetnosti, koje je car, svojevremeno, poklonio carici za Uskrs. Jaja su, jednim delom otišla u London, nekoj juvelirskoj firmi, a drugim delom američkom milijarderu Armandu Hameru, jednom od dobrih Lenjinovih prijatelja. Sve to prodato je ispod cene, jer je „danas bolje dobiti 50 miliona rubalja“ umesto godinu dana kasnije 75, kako je tvrdio ratni komesar boljševika Lav Trocki. On je bio iz Hersona u današnjoj Ukrajini, i svi su znali da je genijalni organizator i kasniji otac pobede boljševika u ruskom građanskom ratu. Trocki je tvrdio da proletersko osvajanje vlasti nije nikakav “astronomski cilj”, već “praktičan zadatak našeg vremena”. Kad je u Rusiji izbila prva revolucija, 1905. Trocki je stao na čelo Petrogradskog sovjeta, preuzeo je deo petrogradske štampe. Želeo je da ruskom proleterijatu “otvori put kojim bi se njihova revolucionarna energija prenela do proleterijata na Zapadu”. U to doba, gigantska Rusija imala je samo dva miliona industrijskih radnika. Trocki je insistirao da se blago iz Rusije što brže proda kako bi imao sredstava za dizanje svetske revolucije proletarijata. Tako je i biblioteka carske porodice prodata za novac. Na unutrašnjoj strani korica knjige „Mali čovek“, američkog pisca Luisa Alkota, olovkom je napisana posveta: „Našoj dragoj Tatjani, od tate i mame, 12. januar 1909.“. Carski bračni par poklonio je jedanaestogodišnjoj kćeri tu knjigu za Božić. Knjiga i danas stoji u Kongresnoj biblioteci u Vašingtonu. Nadežda Danilijevič, tragač za carskim blagom, pronalazila je na aukcijama i stvarčice iz svakodnevnog života Romanovih: porcelan iz carskih fabrika, pribor za jelo, goblene i slike, kao i 30 dijamanata iz carske krune. Pored ogrlice sa zlatnim cvetovima koje je nosila Katarina Velika, Nadežda je otkrila i brilijantsku dijademu i ogrlicu velike kneginje Elizabete. Sestra careve supruge Aleksandre, iz kuće Hesen-Darmštad, koja je u porodici oslovljavana kao Ela, toliko je volela nakit da ga je menjala najmanje tri puta dnevno. Odmah posle ubistva cara Nikolaja, boljševici su Elu i dalje srodnike cara prebacili iz zatvora u Alapajevsku, blizu Perma i odveli u neku napuštenu topionicu. U njoj su veliku kneginju streljali, a ostale su bacili žive dubinu bunara. Nakit su im, prethodno, oduzeli i namenili finansiranju sovjetske države i svetske revolucije. Nadežda Danilijevič videla je na jednoj londonskoj aukciji dijademu koju je Ela najradije nosila. „Kupac nepoznat“, kaže Nadežda. Kupac je nepoznat isto kao i sudbina osam Faberžeovih jaja i 30 drugih dragocenosti iz carske riznice. Samo 71 primerak dragocenosti iz imperijalne kolekcije može se danas videti u Kremlju. Takođe, i ostaci nakita iz Tobolska sa najmanje 154 primerka i dalje su bez traga, isto kao i „krvavi dijamanti“ iz Jekaterinburga. Ali, blago iz carske riznice nikome nije donelo sreću.  Der Spiegel Preveo i priredio MOMČILO B. ĐORĐEVIĆ Nikolaj II - imperator i autokrat cele Rusije Ruski imperator Nikolaj II (18. maja 1869 – 17. jula 1917) došao je na svet kao Nikolaj Aleksandrovič Romanov. Rođen je u Carskom selu kao drugi sin Aleksandra III i Marije Fjodorovne od Danske. Bio je poslednji car Rusije, kralj Poljske i veliki knez Finske. NJegova zvanična titula glasila je Niklolaj II, imperator i autokrat cele Rusije. Ruska crkva danas ga smatra velikomučenikom, svetim Nikolajem. Deda po ocu bio mu je Aleksandar II a baka Marija Aleksandrovna od Hesea i Darmštata. Nikolaj II postao je carević posle atentata na svog dedu Aleksanadra II i stupanja na presto svoga oca Aleksandra III. NJegov naslednik bio je carević Aleksej Nikolajevič. Nikolaj i njegova braća rasli su pod spartanskim uslovima koji su podrazumevali spavanje na tvrdim krevetima za kampovanje u skromnim prostorijama. Baka, Marija Aleksandrovna, uvela je engleske običaje vaspitanja u porodicu Romanovih: ujutro kupanje u hladnoj vodim, za doručak kačamak, a potom boravak na vazduhu. Nikolaja II podučavali su strogi učitelji jezicima, geografiji i drugim predmetima. Učio je nemački, engleski i francuski. Oženio se princezom Aliks od Hesea koja je bila četvrta kćer Velikog vojvode od Hesea i princeze Alise od Engleske, najstarije unuke kraljice Viktorije i princa Alberta Nikolaj II vladao je od 1894. do abdikacije 1917, a vladavina mu je završena tokom ruske revolucije 1917, kad su on i porodica prebačeni u Tobolsk, a kasnije u Jekaterinburg. Na prelasku XIX u XX vek Rusija je započela sa velikom ekspanzijom na Dalekom istoku ispoljavajući teritorijalne ambicije na kopnu u Aziji. Rat sa Japancima nastao je 1904. iznenadnim napadom Japanaca na luku Port Artur u kojoj se nalazila ruska flota. Napad je smanjio ruske vojničke mogućnosti, pogotovo što je snabdevanje moglo stizati jedino preko transsibirske železnice. Rusi su pokušali sa angažovanjem svoje flote sa Baltika koja je trebalo da preplovi pola sveta da bi stigla na Daleki istok. Posle mnogo usputnih problema flotu su sačekali Japanci i uništili je u moreuzu Cušima. Rat je završen potpunim ruskim porazom i gubitkom luke Port Artur. Mnogo pre definitivnog poraza, nemački car Vilhelm II uticao je na Nikolaja II kako bi započeo sa pregovorima i izbegao dalje ratovanje na Dalekom istoku. Tek posle uništenja ruske flote 27. i 28. marta 1905. Nikolaj se odlučio na mir sa Japancima. Kao rezultat svega, došlo je do pada ruskog samopoštovanja a imperijalna vlada se raspala, što je dovelo do izbijanja revolucije 1905-1906. U nedelju 25. januara 1905. nastalo je veliko krvoproliće kad je vojska pred Zimskim dvorcem pobila na stotine demonstranata. U ruskoj istoriji taj dan naziva se “krvavom nedeljom “. Posle atentata na Franca Ferdinanda, 28. juna 1914. koji je u Sarajevu izvršio Gavrilo Princip, član organizacije Mlada Bosna, Nikolaj II uzeo je u zaštitu Srbe koji su dobili ultimatum od Austrougarske, ali nije razmišljao o ratu. U mnoštvu pisama koja je razmenio sa svojim rođakom, nemačkim carem Vilhelmom II, govorio je da ne želi rat s njim. U pismima su se oslovljavali kao “Vili” i “Niki”. Međutim, posle mobilizacije, 31. jula 1914. njegova odluka o opštoj mobilizaciji smatra se katastrofalnom jer je bila prvi korak za ulazak u Prvi svetski rat i ka kasnijoj propasti imperije. Austrija uskoro ulazi u Srbiju i okupira je, a Rusija kao njen saveznik objavljuje rat Nemačkoj. Prvi svetski rat započinje 1. avgusta 1914. i zatiče Rusiju potpuno nespremnu. U proleće i u leto 1915. Rusija već ima 1.400.000 poginulih i ranjenih. U 1917. sa njiva je pokupljeno 17 miliona seljaka i odvedeno u rat. Sve je stalo i nije bilo hrane. A 22. marta 1917. Nikolaj II nije više bio ruski car – abdicirao je. Dinastija Romanov Romanovi su do 16. veka pripadali staroj bojarskoj lozi koja je 1613. dala cara, a 1721. postala imperatorska porodica. Predak Romanovih bio je Andrej Ivanovič Kobila koji je živeo u drugoj četvrtini XIV stoleća. Romanovi u sebi imaju nemačke i litvanske korene, a u Rusiji su se pojavili krajem XIII stoleća. Roman po kome dinastija nosi ime, bio je bojar, živeo je u XVI stoleću, a njegova kćer Anastazija postala je žena cara Ivana IV Groznog. Posle venčanja Anastazije Romanovne Zaharjine, porodica Zaharjin-Romanov postaje bliska dvoru. Nakon prekida moskovske grane dinastije Rurik, Romanovi ispoljavaju pretenzije na krunu. Sin Ivana Groznog i Anastazije, Fjodor, bio je poslednji car iz dinastije Rurik. Unuk Anastazijinog brata Nikite, Mihajlo Romanov izabran je u svojoj 16. godini za vladaoca Rusije otvarajući put dinastiji Romanov u naredne 304 godine, sve do 1917. Najpoznatiji Romanovi Petar Veliki Petar I (1682-1725) bio je odličan primer prave ličnosti na pravom mestu u pravo vreme. NJegove reforme su od vitalne važnosti za zemlju i ubrzale su razvoj, skoro izbrisavši veliko zaostajanje za Evropom. Petar je nazvan Velikim zbog svoje visine (224 cm), ali i zbog svojih reformi, uključujući modernizaciju proizvodnje, trgovine i agrikulture, kao i zbog osnivanja ruske flote i moderne armije. Petru se pripisuje pristup Baltičkom i Azovskom moru, kao i izgradnja nove ruske prestonice, današnjeg Sankt Peterburga na istočnom kraju Finskog zaliva. Uveo je novi kalendar, uprostio rusko pismo, a proslava Nove godine morala je biti 1. januara. Naredio je osnivanje prvog pozorišta. Katarina Velika Vladavina Katarine Velike (1762-1796) odlikuje se prosvećenim apsolutizmom, a ona je poznata po svom interesovanju za Voltera i Didroa. NJena vladavina bila je epoha velikih lidera i vojskovođa (Potemkin, Suvorov, Ušakov). Katarina Velika vodila je šest ratova, proširivši Rusiju teritorijama Krima, Belorusije, Litvanije i delom Ukrajine. Aleksandar I Epoha Katarine Velike nastavljena je despotskom vladavinom njenog sina Pavla (1796–1801) koji je kasnije ubijen u svom dvorcu. NJegov naslednik Aleksandar I (1801-1825 bio je omiljeni unuk Katarine Velike, a uz to blistave pameti i briljantnog obrazovanja. Ispostavilo se da je i talentovani vojskovođa; vladavina Aleksandra I obeležena je veličanstvenom pobedom nad Napoleonovim trupama 1812. Ipak, on nije uspeo da nastavi sa liberalnim reformama Nikolaja I. Aleksandar II Aleksandar II (1855-1881) izveo je mnoge reforme, a jedna od najvažnijih bila je sloboda za mužike. Ipak, to nije spaslo imperatora koga su 1885. ubili „narodniki“ - jedna revolucionarna grupa. Usledila je vladavina represije i cenzura. Aleksandar III Aleksandar III (1881-1894) započeo je vladavinu dajući mnoga ovlašćenja policiji. Liberalne reforme prethodnog cara zaustavljene su. Vladar je dobio naziv „mirotočivi“ jer za njegove vladavine Rusija nije bila u ratu. Nikolaj II Uprkos apsolutnoj vlasti Aleksandra III, slika jakog imperatora bila je samo ljuštura školjke koja je skrivala društvene i političke kontradikcije. Nikolaj II (1894-1917) morao se suočiti s njima. Poraz u ratu sa Japanom (1904-1905) učinio je situaciju još gorom. Prvi svetski rat pokazao je svu nespremnost Rusije koja je na kraju dovela do Oktobarske revolucije 1917, terora, bezvlašća i pogubljenja cara i njegove porodice 17. jula 1918. u Jekaterinburgu