Pred 2004.

Neće 2004. biti godina u kojoj ćemo moći govoriti kako “svakog dana u svakom pogledu sve više napredujemo”. Neće ni proslava značajne 200. godišnjice državnosti Srbije moći ispuniti naša srca zadovoljstvom i poletom. Mnogima će se pre krivudavi pređeni put učiniti valjanim nego što će ono što dolazi biti uzimano sa nekim optimizmom.

Srbija će, ipak, 2004. imati svoju šansu. Da se, kao zemlja koja je očigledno preležala dečje boginje demokratije, otarasi mnogih zabluda.

U toku predizborne kampanje za parlamentarne izbore a sad i rezultatima izbora građani su pokazali kako razumeju da u ovako rastrojenoj zemlji ne može biti “budućnosti, odmah”, niti, u principu, veruju u “radikalno bolje”. (Još je odlučniji bio njihov odgovor na šarlatanski raspisanim predsedničkim izborima pre nekoliko meseci.) Oni su sada pred Novu godinu jednostavno dali nešto veću podršku onima na koje je red da im se pruži šansa. To su uglavnom oni koji “daju reč” da će više brinuti šta njihovi građani misle nego kako Solana i Karla del Ponte kažu.

Verovati je da su stranke i njihovi lideri konačno toliko “zreli” da razumeju kako legitimna predizborna udvaranja valja već 1. januara zameniti realnim planovima od kojih se očekuje da donesu bar zaustavljanje ekonomskog pada, okončanje raspada društvenih institucija i prestanak “unutrašnjeg” podrivanja osećaja za dostojanstven - pa, ako treba i siromašan - život građana zemlje Srbije. LJudi moraju da jedu, ali moraju i da se osećaju kao ljudi. Sloboda je večna ljudska težnja, a haos u društvu razlog za strah koji se ne može ničim opravdati.

Logično je očekivati od “legalista” da razumeju kako se za ispunjenje obećanja da će ova zemlja konačno dobiti ustav, neophodne zakone i simbole državnosti ne dobija podrška bez ograničenja i dugotrajan aplauz. Jer, reč je o minimumu atributa koji ima društvo koje za sebe drži da je normalno. Zaista je tačno da se sve te izuzetne stvari “ne mažu na leba” i one su tu da bi se stvorila pravila igre koja bi trebalo da dovedu do društva u kome se bolje živi. A, koliko god se to zaboravlja, ipak se samo o tome radi.

Jasno je, dakle, da su građani Srbije naučili i da “svaka vlast kvari”, da su dobri i društveno korisni vlastodršci samo kontrolisani političari. Nikome se ne daje blanko pravo na vladanje. Čak i najdobronamerniji čovek na vlasti bez tvrde kontrole, oštrih kritika i prozračnosti javnog mnjenja može društvo odvesti do ulice bez izlaza. Zaista je tačna ona stara misao da i put u pakao može biti popločan dobrim namerama. I razumevanje da političari nisu “dobri” ili “zli”, “crni” ili “beli” je verovatno najvažnije dostignuće ovih izbora.

Mi znamo da nisu bili u pravu oni koji su tvrdili da mi možemo bez zle Evrope i grube Amerike i da nam je dostojanstvo iznad svega. I iznad života. Ali posle smo videli da nema vajde ni od pokajničkog bacanja pred noge moćnima. Ponuditi više nego što bi njima palo na um da traže ne donosi ništa drugo do prezrenje. Nejake i nesposobne ne želi niko. Veliki uvažavaju partnere, i male partnere u određenoj meri, a izbegavaju prosjake koji su svoju strategiju razvoja sveli na torbarenje po donatorskim konferencijama.

I nema uspeha “evropske opcije” dok nisi pristojno organizovana država koja ima konsenzus građana o osnovnim pitanjima. Nije sve dobro za nas što dolazi iz velikog sveta. A svakog ko nam govori o nužnosti stranih investicija i usmeri nas na “uspehe” zemalja kao što su Malezija, Indonezija ili Filipini treba uputiti da, recimo, pročita (prevedena je i na srpski) knjigu Naomi Klajn NO LOGO. Jer, izgleda da je, ipak, od dolaska bilo kakvog stranog kapitala i dolaska po svaku cenu bolja domaća beda. Sa onim kapitalom po tim iskustvima može doći još veća beda i još temeljnije beznađe. Da, zato bi našoj novoformiranoj vladi, možda, najpametnije bilo da sutradan po formiranju pošalje specijalni avion u LJubljanu po Jožu Mencingera, makar da dođe na kafu. Jer, Slovenci znaju ponešto o tranziciji što mi nikako da shvatimo. A nije problem u tome da oni to skrivaju tajnu.

Srbija će, takođe, morati vratiti dostojanstvo svom parlamentu. Ni oko čega se u društvu ne koncentriše tolika energija punoletnih građana kao na dan biranja poslanika za zakonodavno telo. Četiri miliona ljudi koji pristaju da u istom danu rade isti posao pokazali su sada da neće više pristajati da im neki opušteni predstavnici partija objašnjavaju kako su imali važnija posla od donošenja zakona. Solun i Bodrum su DOS koštali vlasti. Zato bi valjalo zabraniti šefovima poslaničkih klubova da u džepu nose identifikacione kartice svoje grupe. Možda je nekim ljudima dosadno u Narodnoj skupštini. Tačno je, ima zanimljivijih mesta. Možda nekima zaista smeta sedenje u sali bez dnevne svetlosti, kao što se u ime nekih poslanika žalila predsednica dosadašnjeg parlamenta. Ali, nije poslanički mandat robija. Snaći će se Srbija i bez takve “velike žrtve”. Institucija mora sačuvati dostojanstvo i po tu cenu. Inače, demokratija gubi osnovni oslonac.

Na kraju, i pitanje medija u 2004. spada u red najvažnijih. Jeste fraza, ali može da se ponovi: zaista, nema demokratije bez slobodnih ali i odgovornih medija. Jasno je da će se u 2004. granice njihove slobode prostirati do mere njihove moći i spremnosti da svoju sudbinu uzmu u svoje ruke. Iza nove vlasti ne stoji ideološko shvatanje medija kao organa SSRN, niti će ona imati “dosovski demokratski heroizam” koji se mora, u ovom trenutku, podržavati koliko god da je karikatura osnovne postavke. Nova vlast je grupa ljudi koja se bezgranično zauzimala za slobodu štampe dok je bila u opoziciji. Oduševljenje će splasnuti čim uđu u nove uloge. Jer, po svojoj suštini mediji su neprijatnost za one koji vladaju. Zato su izmišljeni. I u meri u kojoj ne budu želeli da zajedno s vladarima vladaju, mediji će biti slobodni. To nisu male slobode. I to je sada pre svega pitanje izbora.