CRNA GORA: Ni junaštva ni čojstva

Istorija nije učiteljica života, pokazala je još jednom politička elita Srbije. Još jedan “nož u leđa” koji je zarila bratska ruka okupio je vlast i opoziciju u hor besnih, uvređenih, osvetničkih glasova. Da bismo se razumeli: pravo je Crne Gore da donosi odluke isto koliko je i pravo Srbije da odgovori na te poteze. Pravo je svih da te odluke vagaju i ocenjuju, i ti vrednosni sudovi ni na jedan način ne mogu da spore činjenicu da su i Srbija i Crna Gora (Makedonija je ovde nekako kolateralna žrtva) nezavisne države. Jeste odluka Crne Gore i Makedonije da priznaju nezavisnost Kosova dan pošto je Srbija napravila “diplomatsko čudo u Ujedinjenim nacijama” (formulacija Martina Slecingera sa američkog “Vudro Vilson” instituta) bio isuviše prst u oko da bi se preko njega prešlo ćuteći. Milu Đukanoviću i Nikoli Gruevskom, premijerima Crne Gore i Makedonije, svakako je nešto trebalo reći. Šta i kako – nikako nije stvar emocija nego je pitanje političke taktike i strategije, i političkih, ekonomskih i državnih interesa i budućnosti odnosa sa susednim državama. U ovoj igri nije bilo iznenađenih, iako crnogorska ambasadorka u Beogradu Anka Vojvodić tvrdi da je iznenađena uskraćivanjem gostoprimstva u Beogradu. Svi su sve znali i imali su vremena tri puta da promisle. I da ovdašnje novine nisu objavile na naslovnoj strani posle glasanja u Ujedinjenim nacija “Srbija razbila Ameriku”, SAD su morale da pokažu ko je gazda u kući, da uzvrate na način koji će najviše zaboleti Srbe i Srbiju. U opisu poslova jedine supersile u svetu jeste da kažnjava neposlušne. Uostalom, kada su beogradski novinari pitali američkog ambasadora u Srbiji da li pritiska Crnu Goru da prizna nezavisnost Prištine, on je odgovorio da bi umesto reči “pritiska” upotrebio reč “ohrabruje”. Crnogorci i Makedonci znaju kako ih je Robert Gejts, ministar odbrane SAD, ohrabrivao u Ohridu. I Srbija je ohrabrivala Crnu Goru da ne prizna Prištinu sasvim joj jasno stavljajući do znanja da će u tom slučaju posegnuti za diplomatskim kaznama. Gruevskom i Đukanoviću je bilo uverljivije ohrabrivanje Amerike, a vladar Crne Gore se opet pokazao kao dobar politički trgovac. Mogao je da prizna Prištinu i u martu i aprilu i junu, ali je to uradio kada je Americi bilo najpotrebnije, kada su oni bili spremni najviše da “plate” i kada će to Srbiju najviše da zaboli. U taj račun je Đukanović uneo i sve što će mu stići preko beogradskih medija od “đubre”, “izdajnik” do “jebem mu i oca i majku”. Đukanović koji se na vlast popeo tvrdeći “Kosovo je bedem srpskog i crnogorskog naroda koji ne može pasti dok je nas i pokoljenja naših potomaka. Kosovo se mora braniti svim sredstvima” (Andrijevica 13. jula 1990), odavno je odabrao put nezavisnosti Crne Gore. Zbog njega se moraju preseći pupčane vrpce između Kosova i crnogorstva a time i između srpstva i crnogorstva. Upitan da li je kosovska epopeja utkana u biće Crnogoraca, Nenad Stevović, predsednik Crnogorske partije kaže: “Jedan mit u crnogorskom biću postoji. Jedna ideja koja je zajednička za sve generacije Crnogoraca. Želja za slobodom i za nezavisnošću je ono što je obeležilo crnogorsku istoriju. Bilo za nezavisnošću Crne Gore ili za ravnopravnošću Republike Crne Gore u šestočlanoj SFRJ. Svejedno. Postoje mnoge druge ideje koje su karakterisale pojedine periode crnogorske istorije, ali etnički Crnogorci su po žrtvama podnetim za slobodu najprepoznatljiviji. Nijedna epopeja nije utkana u nacionalno biće Crnogoraca, kao epopeja slobodne i nezavisne Crne Gore.” Ako neko misli da Stevović nije čitao NJegoša ili da ne zna reči pesme “Onamo ‘namo”, grdno se vara. Ali on veoma dobro zna šta je njegov politički projekat i zato u svom odgovoru uopšte neće da upotrebi izraz “kosovska epopeja” “kosovski mit”. Taj projekat podrazumeva udaljavanje dve nacije: crnogorske i srpske. Stvaranje – obnavljanje (uzmite koju hoćete od ove dve reči za početak ove rečenice) crnogorske crkve, jezika, slova... jeste način da se u razdvajanju uspe. Većina Srba i u Crnoj Gori i u Srbiji i velika većina srpske intelektualne elite će reći da je to put promene identiteta Crnogoraca, etnički inženjering. Kao krunski dokaz poslužiće to što su Montenegrini na vaterpolo utakmici navijali za Hrvatsku protiv Srbije. Stevović ne misli da vladajuća elita Crne Gore menja identitet Crnogoraca: “Ne, hvala Bogu! Prestala je pre 10 godina! Vladajuća elita u Crnoj Gori je dozvolila nakon 1997. godine da Crnogorci ponovo spoznaju svoj identitet koji je brižljivo brisan i uništavan od 1918. godine.” Različit pogled na istoriju jedan je od najboljih načina razdvajanja “dva oka u glavi”. Nove generacije Podgoričana, Nikšićana, Barana, Novljana... učiće da su Nemanjići okupirali Duklju a Srbija 1918. godine Crnu Goru. Upitan šta misli o tim uybenicima, Stevović odgovara samo na drugu tvrdnju: “Crna Gora je jedina država saveznica na pobedničkoj strani u Prvom svetskom ratu koja je pobedila rat i izgubila državu 1918. godine. A državu nije izgubila u moru ili na nebu. Neko je uzeo. Trupe koje su bile u Crnoj Gori 1918. godine i koje su sprečile povratak legitimne vlade, kralja i vojske Crne Gore nisu bile japanske, nisu bile holandske. To je bila vojska Kraljevine Srbije koja se nije povukla i od tog trenutka to je bila okupacija. Velika Podgorička skupština – podržana od Beograda – nije legitiman organ Kraljevine Crne Gore i nije postojala u Ustavu Crne Gore. Zato za mene nije pitanje da li u školama u Crnoj Gori treba da piše da je Srbija okupirala Crnu Goru 1918. godine. To treba da piše u uybenicima u Srbiji. Ta okupacija je bila poznata po svojoj brutalnosti i otuda i Božićna pobuna kao reakcija na okupaciju.” Ako je zvanična Podgorica u poslednjih deset godina krenula u naglašavanje razlika između 267.669 Crnogoraca i 198.414 Srba koji žive u Crnoj Gori, zvanični Beograd može da počne da radi ono što do sada nije umeo: da brine o kulturnom, verskom i običajnom životu 32 odsto stanovnika Crne Gore. Umesto da bude pokrovitelj jedne ili druge političke partije, Beograd može da počne da glasno govori o manjinskim pravima Srba u Crnoj Gori. Za tu vrstu posla on dosada nije imao ni znanja, ni kadrova, ni volje, iako je na sopstvenom primeru mogao da vidi kako etnička prava mogu da budu efikasna u političkoj borbi, a primera za to ima i u susednoj Makedoniji. Do političke moći se najlakše stizalo preko priče o etničkoj obespravljenosti i ugroženosti. Ako to bude vladajuća politika srpske zajednice u Crnoj Gori koju će da podržava Beograd, braća će sve manje biti braća, a sve više dve zajednice koje će bez obzira na krvne veze živeti jedni pored drugih. Žive i sada pre svega zato što slučajno ili namerno Srba skoro i da nema na komandnim položajima u Crnoj Gori. Etnička zabrinutost je dugoročni projekat, a srpska politička elita je na Đukanovićevo priznanje Prištine odgovorila jednako kao u slučaju Slovenije 1990. godine, što je tada bilo budalasto a sada i budalasto i tragično. Prosto je neverovatno kako se ponavljaju priče o Srbiji kao hraniteljici, o Srbiji koja je zadužila, o bojkotu robe, o obustavljanju avionskih linija, o kažnjavanju nekoga zato što brine više o svom nego o tuđem yepu. Kada na to stigne odgovor iz Podgorice o neizvesnoj sudbini 60.000 kuća u Crnoj Gori čiji su vlasnici iz Srbije – izgleda da niko ne želi da zaustavi još jedno uludo trošenje i emocija i novca. U ovakvim prilikama izjave tipa “crnogorski političari imaju veće stanove u Beogradu nego što je moj plac, a ja živim na selu” Dragana Markovića Palme, lidera Jedinstvene Srbije, nailaze na tle prethodno zasejano pričom o Crnogorcima koji direktoruju srpskim preduzećima, vode srpsku policiju, sudstvo, državu... Na to su odmah stigle dve mnogo zapaljivije izjave. “Legalista” iz DSS-a Dragan Šormaz je tražio da se članovima crnogorske vlade i njihovim porodicama konfiskuje imovina u Srbiji (na osnovu kog zakona!!!), a Miroslav Markićević je odnekud znao da članovi crnogorske vlade više nisu sigurni u Srbiji ni na zemlji ni na nebu (mogao bi tužilac da ga pozove na razgovor zbog javno izrečenih pretnji ili, ako nisu pretnje, da podeli sa policijom svoja saznanja). Posle ovakvog “vođenja politike” ne treba se začuditi ako sutra u Nišu, Kraljevu, Beogradu neko zapeva kao što se čulo na Cetinju: “Oprosti mi mila mati, došlo vreme Srbe klati.” Samo što će ovde predmet klanja biti Crnogorci. Pretpostavka je da će se političke glave ohladiti relativno brzo iako je teško zamisliti da će neko iz većih političkih stranaka Srbije u narednih šest meseci, a verovatno i duže, otići u Crnu Goru. Ipak, niko se ne može nadati uspehu na politici zasnovanoj na tvrdnji da je Đukanović izdajnik. Konačno, pošto je on Crnogorac i premijer Crne Gore, mogao je izdati samo Crnu Goru i Crnogorce. To nije politika koja donosi poene na duže staze. I objektivno, Srbija ima neuporedivo većih problema i prečih zadataka nego što je bavljenje Crnom Gorom odnosno Milom Đukanovićem, kako Beograd predstavlja ovu priču. Novac je i ovoga puta pokazao da jeste racionalniji od političara. Samo je jedan srpski biznismen rekao da napušta Crnu Goru. Ostali isuviše dobro znaju koliko su dva tržišta i dve ekonomije važni jedno drugima. Zato su i premijer Srbije i biznis elita Srbije požurili da kažu da ekonomija ne sme da trpi nikakve posledice poremećenih odnosa u političkim elitama i svakako umanjenog razumevanja dve nacije. Za razumevanje načina na koji biznis razmišlja važni su odgovori na neka od pitanja koja je NIN postavio Dušku Kneževiću, lideru “Atlas grupe”, koji se u Beogradu često smatra čovekom u veoma bliskim odnosima sa Milom Đukanovićem. Upitan da li u Srbiji postoji diskriminacija kapitala državljana Crne Gore, Knežević kaže: “Nemam taj utisak. Kao građanin Srbije koji dugo živi i radi u ovoj zemlji mogu iz ličnog iskustva da konstatujem da nikada prema meni lično, a ni u poslovanju firme kojom rukovodim nije bilo diskriminacije kapitala po tom osnovu.” A na pitanje da li se plaši za svoju imovinu u Srbiji, Knežević kaže: “Ne, ne plašim se i nemam razloga za tako nešto.” Za buđenje nade dobro je prisetiti se slike iz Podgorice kada je Miroslav Mišković okupio trojicu premijera na otvaranju svog Delta sitija sedam dana pre najvećeg sukoba Crne Gore i Srbije kao nezavisnih država. Osmehivala su se sva trojica. A to je bio dan u kome se Milo Đukanović sigurno nije smeškao kada je Mirku Cvetkoviću rekao da će uskoro priznati nezavisnost Prištine, niti se premijer Srbije osmehivao kada je rekao da će Beograd odgovoriti diplomatskim sankcijama. Granicu između Srbije i Crne Gore novac će prelaziti lakše nego ljudi. Mnogima od njih biće nelagodno zbog prsta Podgorice gurnutog u oko Srbije i uzvraćanja Beograda oštrijeg nego i u jednom prethodnom slučaju. Gomilanje razlika koje običan svet do juče nije primećivao i njihovo ozvaničenje moraju da slabe dojučerašnje veze. Za Srbiju i Crnu Goru, za Crnogorce i Srbe će možda uskoro bolno istinit postati NJegošev stih “Da, kad glavu razdrobiš tijelu, u mučenju izdišu članovi.” Iako će u ovom trenutku većina ponavljati da ništa ne može razdvojiti vekovne odnose Srba i Crnogoraca i Srbije i Crne Gore, izvesnije je da će srpska zajednica u Crnoj Gori kopneti, jer će vladajuće raspoloženje i mogućnost da se dobro zaposli i zaradi prevoditi Srbe u Crnogorce. Zar o tome ne govori podatak da u Srbiji živi oko 210.000 ljudi koji imaju crnogorsko državljanstvo, ali da se samo 69.000 njih izjašnjavaju kao Crnogorci. Može se ovo predviđanje sporiti, ali ne može i tvrdnja da u međunacionalnim odnosima nijedan oprez i nijedna bojazan nisu suvišni. Raspad države bratstva-jedinstva, kako je sebe slavila Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija, u krvavim ratovima najbolji je dokaz kako i koliko političko-intelektualna elita može da utiče na “svoj” narod dokazujući mu da niko nije tako lep i dobar kao on. Ovih dana ni Podgorica ni Beograd nisu pokazali dovoljno opreza. Jezikom Marka Miljanova, koga zasada baštine i jedni i drugi, nisu pokazali ni junaštvo ni čojstvo. Tako izgleda početak budućnosti u kojoj će se sve ređe spominjati vekovno zajedništvo naroda.