Zlatne grede

Najzad i meni da se posreći, da me krene veliki biznis! Dobro, nisam dobio na Loto-u, a ni mercedes na grebanje, pa ni nagradno letovanje u bugarskim Zlatnim Pjascima iako sam znao da je Kleopatrino ostrvo u Turskoj. Ali, sam zato, brale, dobio grede tavanjače! Suvo zlato, bajo moj! Tavanjače, suva borovina, kucneš ih kažiprstom, a ono zvone ko zvona na Sabornoj crkvi. I, debele, bre, domaćinske, dvadeset sa dvadeset santimetara, a dugačke devet i po metara, pa još tesane sekirom. Ako tebi, moj Srbine, uopšte još uvek nešto znači tesana građa...

I nećeš verovati, rode moj, ove moje gredice, ove lepotice, našao sam u Dositejevoj ulici, u srcu Dorćola dva ćoška od Voje Koštunice. A merkao sam, merkao sam ih mesec i po dana, tačnije, od onog časa kada je gospođa Radojković sa ćerkom Vecom rešila da ruši krov i zida potkrovlje. Znao sam da je krovna konstrukcija iz 1936. godine, ali sam znao da je kuću zidao neki dorćolski Jevrejin, a taj, vidi se, nije štedeo na građi.

Nego zamalo da mi biznis ode u ambis! Jer, pre mene, grede šacnuo Scaron;iptarin iz komšiluka, kao, trebaju mu drva za ogrev, jer, šatro, nisu upotrebljive ni za šta drugo. I poveruje mu gospođa Radojković jer žena nije ekspert za drvenu građu, već za engleski jezik. I grdne sam muke imao da Scaron;iptarinu preotmem grede koje, kažem vam, toliko vrede da nemaju cenu. A dobijem ih još i za yabe, prijatelju! Ah, moje li sreće, moje radosti! Ostalo mi to južnjačko, suvoplaninsko uzbuđenje u genima za drvenu građu, pa još kada je badava ne mogu od radosti celu noć da zaspim.

I dođe i taj dan. Petak. Tiruli, tiruli. Zove arhitekta Branko: Grede su skinute sa tavana i čekaju vas u dvorištu zgrade. I, ajd, skači iz ligenštula, usred jutarnje mantre, i, spremaj se za megaprojekat, za transport greda na Zlatibor. Zovem kamionyiju Milomira iz Lipolista, kad oćeš! Milomir ne može odmah da dođe u Dositejevu jer tera neke panel ploče za Gileta u Beli dvor! Tu planem: Dobro, bre, Milomire, ko je tebi stalna mušterija!? Ja ili Gile koji se na divljaka uselio u Beli dvor! Tu Milomir štuca, muca ne ispušta mu se biznis sa Veličanstvom, a plaši se izgubiće i mene. Pa kaže: Evo doći će moj sin sa drugim kamionom.

I, zaista dođe Milomir junior sa drugim kamionom. Tovarimo grede u kamion, kad, tiruli, tiruli. Zove tetka Mica sa Zlatibora: Gde je Kleopatrino ostrvo, ne mogu bez njega da rešim veliku ukrštenicu! Kažem joj da je u Turskoj, ali se i zeznem, pohvalim se da tovarim grede. A ona će: Nemoj slučajno da mi dovlačiš tu starudiju na Zlatibor. Hoću novu građu iz Čajetine!

Auu, kuku lele! Kao greda da mi je pala na glavu! Scaron;ta ću sa punim kamionom građe!? I, ajd, teraj za Vrčin kod burazera Dragiše. Natovarim pozadi, pod ciradu i dva Crnotravca da mi pomognu kod istovara, za gajbu piva. A ono žega, tmuša u kabini, a pod ciradom mogu da mislim.

Kad, i u Vrčinu poljubim vrata! Burazer otišao u zavičaj jer mu umro prvi komšija. Nego, srećom, znam gde krije ključeve, pa ajde preskači ogradu, otključavaj iznutra. Moja Crna iz Vrčina skače pospana sa jednog lešnika i mijauče: Otkud ti, otkud tolika frka!? Je lž Teheran počeo da bombarduje Izrael?

Navigavam kamionu da potrefi otvorenu kapiju, i, potpuno zaboravim da su Crnotravci pod ciradom! Kad, eto i njih skaču iz kamiona kao da su sedeli na leglu zmija. Gazda, davaj pivo, el će da pocrkamo od žegu! A kod burazera u frižideru nema ni obične vode. I tu se zeznem pa im dam iljadarku da idu po pivo i užinu. Ko velim, vratiće se odmah. Kad, nema ih pola sata, sat! I tu mi onaj tmuši udari i ova krv južnjačka u glavu, i, kao furija poletim da ih tražim po Vrčinu, da im onu nanu naninu, crnotravsku!

I nađem ih u jednoj radnjici, razbaškarili se, prepolovili gajbu. Mora da sam bio besan kao Aleksandar Veliki pred Persepoljem, jer Crnotravci skočiše ko opareni, pa trk ispred mene da forsiraju kamion sa građom, mojom zlatnom građom.

Vratim se besan u Bgd. Kad sa Zlatibora nova direktiva: Dolazi po mene, odmah! Ovde je strašno dosadno! A ja mislio dosadno samo u Scaron;vajcarskoj.

Subota. Pola osam ujutro. Sedam u užičku Raketu za Zlatibor. I pošto su mi sve grede na sigurnom mestu, počnem da, natenane, razmišljam o Kleopatrinom ostrvu. Raketa šiba kroz Lipovačku šumu, prošiša i pored Lazarevca, a Srbiju nalegla neka tmuša; sve dahće, ljudi, psi, njive, voćnjaci... Tmuša, bre, ko u Egiptu! Ali, šta će Kleopatra u turskoj Antaliji? I, da li su, tek tako, turski turistički menayeri izmislili Kleopatrino ostrvo pored drvenog likijskog grada Fazelijusa? Jer, setite se, kod Efesa su i Kleopatrina kupatila! I nećete, valjda, da me ubeđujete da je i Plutarh iz turističkih razloga izmislio da je sudbonosnu bitku kod Akcija, to jest kod Soluna u kojoj je Oktavijanova flota potopila Kleopatrino brodovlje! Nije li logičnije da se egipatska kraljica branila negde kod Aleksandrije ili duž obala Severne Afrike? A još čudnije je što Oktavijan povlači Scaron;estu rimsku legiju iz francuske Galije koja za tri dana stiže u zaleđe Soluna i napada Kleopatru i s kopna!? Nije li Scaron;esta legija bila stacionirana oko Ohridskog jezera čim se tako munjevito stvorila u zaleđu Soluna marširajući iz makedonskog GALIČNIKA, a ne iz daleke francuske Galije!?

Scaron;ta!? Naduvana mi teza!? A zašto onda, i po Plutarhu, Gaj Julije Cezar, u više navrata, za svog kratkog života, čim je u životnoj opasnosti beži u Makedoniju!? Scaron;to ne beži u Francusku, u rodnu Galiju?

Hoću reći, dragi moji, Kleopatra nije egipatska nego je makedonska kraljica i ona, shodno tome, vlada iz Pele makedonske odakle je vladao i otac Aleksandrov, to jest, Filip Makedonski koji je, je lž da, takođe imao za ženu i jednu ndash; KLEOPATRU!?

Bludim u mislima o Kleopatri, kad, pored mene, u užičkoj Raketi stvori se i Jung. Seda pored mene, pućka lulu i njegov dim nikom ne smeta, valjda zato što je ezoterijske prirode. I šapuće: Dobro razmišljaš, dečače! I kad si, već, na tom tragu, znaš li da je i Manfred Korfman sa univerziteta u Tibingenu, našao Oktavijanovu bistu u amfiteatru Hisarlika gde je, je lž da, Scaron;limanova Troja. Izgleda da je Oktavijan jurio Kleopatru od Soluna do Turske, do Male Azije, i ko zna da li ju je stigao...

U taj čas, naša Raketa prolazi pored Čačka, ali i pored table na kojoj piše: Pogrebno preduzeće PIRAMIDA!!! A tu je i planina Jelica koja podseća na piramidu uraslu u šumu, u srpski samozaborav... Jung mi šeretski namiguje i šapuće: Sinhronicitet, svuda je oko nas sinhronicitet.

Stižem na Zlatibor. Tmuša. Ali jedno je tmuša zlatiborska, a drugo tmuša beogradska. Tetka Mica me dočekuje rakijom i punjenim paprikama. I dok varim u ligenštulu na zlatiborskom suncu, pada komanda: Sutra da pokosiš malo oko kuće!

A sutra je subota, Preobraženje. Upozorim tetku na crveno slovo u kalendaru, a ona će: Otkud si pa sad pa pravoslavan kad bogohuliš od jutra do mraka! I šta ću? Udarim tri rakije, nazobljem se čvaraka i belog luka, pa odem u garažu po kosu i brus. Naoštrim kosu pa, ajd mlati po dvorištu. Scaron;išti kosa kroz travu, i svakog trena očekujem božju opomenu. Da li ću da naletim na zmiju, na kamen, na stari zaboravljeni panj. Kad, cak! Cakne me nešto ispod nožnog palca, u vrh stopala! I šta će da bude? Pčela, božja životinjka. I, tako, shvatim da bog, ipak, postoji samo što ne znam kako se zove.

Te preobraženjske noći sanjao sam kako u Vrčinu, po noći, hoće da mi ukradu grede iz burazerovog dvorišta. A moja Crna pretvorila se u ogromnog crnog pantera pa ganja lopove kao pacove, a iznad nje, po mesečini, i roj pčela juri kradljivce mojih zlatnih greda.