Demokratizacija medijske laži

Legendarni američki softverski mogul i nekadašnji ortak Bila Gejtsa, Stiv DŽobs, živ je i zdrav. Možda nije baš čeličnog zdravlja, jer mu je pre nekoliko godina otkriven rak prostate, ali se uglavnom dobro drži... NJegova korporacija „Apple”, uprkos velikim turbulencijama na finansijskim tržištima i dalje uspešno posluje. Međutim, samo nedelju dana ranije izgledalo je da bi se DŽobsovo carstvo u Silicijumskoj dolini za tren oka moglo srušiti i definitivno potonuti: jedna vest navodno iz „insajderskih krugova” objavljena na specijalnom internet-sajtu CNN-a, nazvanom „iReport”, na koji svako ko poželi može da prosledi neku svoju „ekskluzivnu informaciju” („Stiv DŽobs zbog srčanog udara prenet u bolnicu u kritičnom stanju” – javio je jedan anonimni izvor) bila je dovoljna da akcije korporacije „Apple” na berzi munjevitom brzinom izgube dobar deo vrednosti, a njeni vlasnici pretrpe ogromnu štetu! Pre nego što je zvanična predstavnica kompanije „Apple” Keti Koton demantovala pomenutu „vest”, za koju još nije utvrđeno odakle je potekla, saopštavajući da je u pitanju „netačna” tvrdnja i „lišena ikakvog osnova”, vrednost pojedinačne akcije firme „Apple” pala je sa 105,04 na 94,65 dolara. A, to znači da je oko devet milijardi dolara vrednosti pomenute jednostavno nestalo! Istina, vrednost pojedinačnih deonica se kasnije, nakon objavljivanja demantija, donekle oporavila, mada ne u potpunosti. Zvanična administracija, odnosno „Komisija za kontrolu regularnosti berzanskog poslovanja” pokrenula je odmah specijalnu istragu povodom ovog slučaja. Ali i pre objavljivanja konačnih rezultata te istrage krenula je ponovo lavina rasprava o uticaju starih i novih digitalnih medija na finansijska tržišta i s tim u vezi pravilima poslovanja na berzama. Kao i o načinu uređivanja najuticajnijih američkih medija koji svoje stranice sve češće otvaraju korisnicima (čitaocima, slušaocima i gledaocima), a naročito „blogerima”. Drugim rečima, ponovo su – ovoga puta u sasvim novom svetlu – otvorene neke klasične političe teme o demokratiji i medijima, o istini i laži, o značenju pojma cenzure medija u kontekstu novih informacionih tehnologija, eventualnom „filtriranju” informacija koje sami korisnici postavljaju na internet-sajtovima vodećih medija, mehanizmu proveravanja činjenica, kredibilitetu i profesionalnim standardima... Mada domaćem čitaocu može da zvuči poznato, ovde ipak nije reč o onoj vrsti primitivnih politikantskih lagarija odomaćenih u balkanskim krčmama i srpskim medijima, kao kada nekog ovdašnjeg novinara koji se ne uklapa u oficijelne stranačke šeme optuže da je „švedski špijun”, kada sekretar vlade ustvrdi da „zna ko je ubio premijera, samo to ovog trenutka ne želi da kaže”, ili kad vladine novine otkriju da je pokojni gradonačelnik prestonice iz rivalske političke stranke na tajnim računima, navodno, imao više desetina miliona evra, a svakom ko zapita za dokaze na kojima bi se temeljila takva tvrdnja požure da prišiju kako ugrožava slobodu štampe.... Rasprava koja se ovih dana ponovo rasplamsava u Americi, povodom slučaja Stivena DŽobsa i pada akcija korporacije na berzi nakon objavljivanja jedne informacije na sajtu CNN-a, tiče se bitno drugačijeg fenomena. Tiče se spajanju konvencionalnih medija, pogotovu velikih nacionalnih TV mreža i drugih uticajnih medija, koji bi trebalo da funkcionišu u skladu sa obznanjenim medijskim standardima (zakonima i etičkim standardima, zasnovanim na pravilima – „nema laži, nema prevare, medijski profesionalci odgovaraju za kvalitet i kredibilitet proizvoda koji lansiraju na tržište...”) sa jednom posve novom (bastardnom) institucijom koja publici nudi tobožnje medijske proizvode za čiji kvalitet u suštini niko ne želi da garantuje. Zato sadržinu poruka koje se prikupljaju i emituju na ovaj način, kažu stručnjaci, treba uvek primiti sa zrnom soli... Dakle, nije reč o običnom nezavisnom „blogu” na Internetu, gde svako – baš kao i na tarabi – navodno može da napiše šta mu padne na pamet, već o nečemu što su svojim korisnicima upriličili, organizovali i ponudili najveći profesionalni mediji (TV mreže, novine...), mada i oni sami sada tvrde da za ta svoja čeda, rođena u divljem promiskuitetnom braku sa korisnicima medija, ne žele da snose nikakvu odgovornost..! U ovom slučaju ključ priče o spornoj „informaciji” ugroženom zdravlju Stiva DŽobsa leži u činjenici da je ona osvanula na jednom specijalnom sajtu koji pripada kablovskoj TV mreži CNN, odnosno korporaciji „Time NJarner”, postavljenom 2006. godine na kojem piše „Necenzurisano. Nefiltrirano. Vesti”. U promotivnom tekstu za ovu delatnost CNN-a, kakvu inače na svojim sajtovima, a potom i u svojim programima koji se često pozivaju na ovakve izvore, neguju i druge nacionalne TV mreže u Americi (Fox, MSNBC), popularno nazvanom „građansko novinarstvo”, piše: „Ne biste verovali šta nam ljudi sve šalju”. – Biće, zaključuju sada mnogi komentatori, da ovaj reklamni slogan treba doslovno shvatiti... Korisnici medija poput CNN-a i ostalih, što znači ljudi širom sveta, pozvani su i ohrabrivani da šalju svoje priloge: fotografije, vesti i svedočanstva o događajima kojima su eventualno prisustvovali... I budući da su informacione tehnologije toliko napredovale da danas svako može da ima mobilni telefon sa kamerom, ili jeftini digitalni fotoaparat i pristup Internetu, broj poklonika „građanskog novinarstva” se tokom proteklih nekoliko godina širio velikom brzinom. Neke velike prirodne katastrofe, poput cunamija u Aziji ili nedavnog zemljotresa u Kini su tome naročito doprinele. Jer, mnogi od onih koji su se našli na mestu dramatičnih događaja i uspeli da ih zabeleže požurili su da to podele i sa svima ostalima.... Zaista postoje slučajevi kada informacije dobijene od običnih građana mogu biti dragocene i kada posebna provera sadržine informacije nije neophodan preduslov za njeno objavljivanje. Takve su, na primer, po pravilu informacije o raznim prirodnim katastrofama i elementarnim nepogodama, o saobraćajnim nesrećama i sličnim vanrednim događajima kojima sticajem okolnosti nisu uvek mogle da prisustvuju profesionalne novinarske ekipe. „Oba modela novinarstva mogu da imaju svoje mesto u savremenim medijima”, kaže Dejvid Ardia, šef projekta za medijsko pravo koji se bavi građanskim novinarstvom na univerzitetu Harvard („Berkman centar za Internet i društvo”). „Ali korisnici medija u svakom slučaju moraju biti obazrivi. Ako su primili prvu informaciju u trenutku kad se ona pojavila, morali bi biti potpuno svesni da proces provere svih činjenica još nije završen”, dodaje Ardija. I, napominje da taj proces u većini slučajeva može da traje i po nekoliko časova. Vest se, po ovom tumačenju, može emitovati i pre nego što su sve činjenice definitivno proverene i potvrđene, ali se zato korisnicima u svakom slučaju mora staviti do znanja da je reč o informaciji koja još nije definitivno proverena i potvrđena... U slučaju deonica firme „Apple” to se nije dogodilo. Inače, po mišljenu ovog harvardskog eksperta za medijsko pravo, vlasnici sajta „iReporter” bi mogli biti tuženi i odgovarati ukoliko se ispostavi da su svesno plasirali zlonamernu informaciju da bi uticali na vrednost deonica firme „Apple”. Ali, CNN je već saopštio da se ne smatra ni na koji način odgovornim za štetu koja je eventualno nastala objavljivanjem pomenute informacije, te da zbog ovog događaja nema nameru da menja svoju dosadašnju uređivačku politiku. Zvanična predstavnica kompanije CNN DŽenifer Martin kaže da u ovoj kompaniji procenjuju da je iskustvo sa prilozima koje im šalju sami korisnici veoma korisno. To se naročito potvrdilo u aprilu 2007. godine u vreme pucnjave na Tehničkom fakultetu u Virdžiniji, kada je jedan student ovoj TV-mreži dostavio dragoceno video-svedočanstvo snimljeno mobilnim telefonom. „Samo u septembru 2008. godine CNN je od svojih korisnika primio više od 21.000 različitih priloga. Manje od 0,5 odsto tog materijala, po našem mišljenju, nije zadovoljavalo elementarne standarde neophodne za emitovanje”, saopštila je Martin. Istina, među američkim pravnim ekspertima i dalje nema potpune saglasnosti ni o opštim principima odgovornosti za javnu reč iznetu na Internetu. Međutim, priče o tome kako u Americi, za razliku od većine evropskih pravnih sistema, navodno, ne postoji „verbalni delikt” i kako je tamo tobože slobodno reći bilo šta, jednostavno nisu tačne. Samo u poslednjih pet godina – od 2004. do danas – pred američkim sudovima pokrenuto je čak 159 tužbi (što krivičnih što građanskih parnica za naknadu štete) protiv građana-novinara koji su dostavljali svoje informacije različitim medijima i protiv raznih blogera, utvrdio je Centar za medijsko pravo (MLRC) iz NJujorka. Najčešće se radilo o tužbama za uvredu i klevetu. Za sada je već sedam takvih slučajeva okončano pravosnažnim presudama na štetu blogera, koji su ukupno obavezni da oštećenim isplate 18,5 miliona dolara na ime odštete za povrede (za uvrede, klevete, duševnu bol i slično) koje su im svojim pisanjem naneli. Blogeri, borci za digitalna prava i radikalni medijski pravnici se sada žale da bi – nastavi li se ovakav trend – sloboda govora i sloboda širenja informacija mogla biti u ozbiljnoj opasnosti. Statistika organizacije „World Information Access Report” sa Univerziteta Vašington beleži da je od 2003. do danas širom sveta (Egipat, Kina, Iran...) čak 63 osobe završilo u zatvoru zbog različitih informacija i tvrdnji iznetih na raznim blogovima na Internetu. Međutim, ni Amerika nije izuzetak, jer su i tamo u dva slučaja autori pojedinih sadržaja iznetih na Internetu dospeli u zatvor. „Broj tužbi i parnica raste, baš kao što se povećava i popularnost blogova i svest o značaju tog fenomena”, saglasan je Robert Koks, predsednik Asocijacije medijskih blogera (MBA), udruženja za zaštitu građana koji svoje tekstove i druge sadržaje dostavljaju medijima. I, dodaje da niko od njih ne tvrdi da blogeri u SAD imaju slobodu da pišu bilo šta. „Ako klevećeš ljude, možeš uvek biti tužen bez obzira na to da li to činiš na nekom blogu ili negde drugde. To što želiš javno da iznosiš svoje mišljenje ne čini te automatski imunim za eventualnu uvredu ili klevetu koje nanosiš drugome”, saglasan je Koks. Najčešće je, naravno, reč o bizarnim slučajevima, poput onoga koji je doživeo Kristofer Grotke, vlasnik jednog lokalnog veb-sajta u mestu Bratlboro u Vermontu, na koji svoje blogove i svoje informacije kače njegovi sugrađani. Na Grotkeova vrata je usred noći zakucao zamenik lokalnog šerifa i uručio mu tužbu sugrađanke, koja smatra da je oklevetana zato što je na blogu okačenom na njegovom sajtu izneta tvrdnja da je ona neverna svome mužu! Digla se poprilična medijska prašina, a oni koji su komentarisali pomenuti slučaj obično skreću pažnju na činjenicu da Grotke nije sam napisao niti obznanio pomenutu tvrdnju, ali da je zajedno sa autorom iznete tvrdnje ipak bio tužen „zato što nije intervenisao u sadržinu bloga i izbacio inkriminisani deo teksta koji bi tužilji mogao da nanese veliku štetu”... Margot Stone, advokatica žene koja je tužila Grotkea, smatra naime da bi „odgovorna osoba” koja drži i uređuje bilo kakav veb-sajt morala sama da procenjuje koji bi sadržaji mogli biti potencijalno uvredljivi i dužna je da odmah interveniše. Međutim, Kristofer Grotke je u ovom slučaju uspeo da se odbrani, jer sud nije prihvatio mišljenje tužilje da bi on morao da interveniše u sadržinu svakog bloga na njegovom sajtu i izbacuje sve što bi za nekoga moglo biti potencijalno škodljivo ili uvredljivo. Rasplamsavanje rasprave o odgovornosti za sadržaje iznete u novim medijima, i sadržaje koje medijima šalju neprofesionalci, građani-novinari, uticalo je razumljivo i na jačanje svesti o potrebi obrazovanja u ovoj oblasti. Recimo, Harvard i neki drugi univerziteti već organizuju kurseve za vlasnike blogova i blogere, kojima nude edukaciju iz oblasti medijskog prava, zaštite privatnosti i autorskih prava. A, američka Asocijacija medijskih blogera u zajednici sa firmom „Media Pro” još od 2006. godine po ceni od 540 dolara godišnje nudi blogerima „paket” advokatskih usluga i konsultacija, kao i odgovarajuću sudsku zaštitu u slučaju da budu tuženi... Blogeri se, dabome, žale da je cena previsoka. Tako je, kaže, mislila i Ketlin Sajdel, blogerka iz NJu Hemšaira, dok joj proletos nije stigla tužba proizvođača vakcina o kojima je pisala na svom blogu... U međuvremenu je pohađala čak dva kursa iz ove oblasti, što joj je pomoglo da se odbrani od tužbe. Jedno istraživanje sprovedeno u Americi početkom ove godine pokazalo je, takođe, da je dobar broj profesionalnih novinara nacionalnih medija (35 odsto), i nešto više onih što rade u lokalnim medijima prilično skeptičan u pogledu vrednosti informacija koje medijima šalju obični građani. „Informacije koje dobijamo od građana mogu da budu korisne, ali ih je obično potrebno dopuniti i nadograditi radom profesionalnih novinara. Stvar je u tome da građani na događaje oko sebe uvek gledaju iz drugačije perspektive nego profesionalni novinari”, primećuje Ras Šov, zamenik urednika vesti u TV mreži MSNBC. Priča će se, naravno i dalje širiti. Ako je za utehu novinarima i njihovim urednicima, koje su od kad je sveta i veka povremeno optuživali da šire neistine, sada je – uz aktuelnu laicizaciju velikih medija – na delu izgleda i velika demokratizacija medijskih laži.