Više od novinarskih piskarala

Nekoliko pojašnjenja i istina, prevashodno za neke “nove” (ali i za neke “stare”) “klince” – čitaoce NIN-a, o jednom događaju iz novije političke istorije Srbije od pre 22 godine, o kome u dva broja NIN-a – u sklopu svog dnevničko-memoarskog prikaza i objašnjenja društvene i političke zbilje rodne mu Šumadije, Beograda i Srbije i sa naglašenim nabojem antimiloševićevskog disidentizma – svoje tumačenje daje književnik Vidosav Stevanović. Političko-propagandni pamflet “Vojko i Savle”, koji je Politika štampala u svom nedeljnom broju 18. januara 1987. godine, bio je klasičan metod političke diskreditacije, obračuna, zastrašivanja, odmazde i osvete jednopartijske vlasti u Srbiji prema većinskoj struji unutar SANU i prema istaknutom članu te struje, partizanskom sanitetskom general-pukovniku iz Drugog svetskog rata koji je posle rata, u Ministarstvu odbrane Jugoslavije, više decenija bio na čelu medicinske službe JNA, dobitniku NIN-ove nagrade za publicistiku i redovnom članu SANU – akademiku dr Gojku Nikolišu. Krajem decembra 1986, na vanrednoj godišnjoj skupštini SANU, ova većinska grupa akademika argumentovano i istrajno je branila pravo na slobodu mišljenja, rada, autonomiju i integritet SANU koje je režim, povodom akademijinog Memoranduma, žestoko napao i ugrozio. Odmazda je bila tvorevina i sprovedena je od strane tada aktuelnog i, sve do prekretničke Miloševićeve posete Kosmetu početkom maja 1987. (“Niko ne sme da vas bije”), jedinstvenog miloševićevsko-stambolićevskog (pavlovićevskog) režima vlasti u Srbiji. (Režim je, između ostalog te godine Akademiji ukinuo sredstva predviđena za proslavu stogodišnjice Akademije, koja nije ni održana.) U svojim dnevničkim sećanjima, pisac Vidosav Stevanović samo elaborira ono što se, u kontekstu krupnih previranja u Srbiji, odvijalo godinu dana posle političkog obračuna režima sa SANU i generalom Nikolišem – političko likvidiranje, od strane pobedničkog Miloševića, šefa beogradskog “CeKa”, Dragiše Pavlovića, “Stevanovićevog školskog druga i prijatelja, jednog od poraženih koga je odbio napasti ne prihvatajući ponudu da se pridruži slobodanovcima”, tvrdeći da je “afera oko humoreske poslužila kao prvi udarac prilikom likvidacije jedne političke garniture, u svakom slučaju bolje od one koja je pobedila...” Neposredna operativna uloga Službe DB Srbije i Beograda u proizvodnji pamfleta za diskreditaciju i zastrašivanje akademika Gojka Nikoliša i većinske grupe akademika u SANU, niti je (za razliku od, primera radi, ranije krađe teksta Memoranduma i mnogo čega drugog u društvu) bila presudna niti, pak, neophodna (više se tu moglo raditi o metodi “maskiranja” DB-om). U tom smislu, nije ni bio neophodan nikakav tajni dosije ili, pak, “dosije” generala Nikoliša. Dovoljni su bili “Ce-Kai”, srpski i beogradski, i neki generalovi istaknuti “ratni drugovi”. To, naravno, ni u kom slučaju ne znači da je DB kasnije bila “ravnodušna” i pasivna prema novootvorenoj “ponudi”, uzimajući u obzir to da je ionako, sa “Ce-Kaima”, decenijama bila dominirajuće i kontrolno sveprisutna, posebno u glavama mnoštva. Pitanje samog pisca pamfleta, ma koliko tada a, možda, za neke i danas bilo intrigantno – sporedno je i suštinski irelevantno. Ono je i u to vreme za akademika Nikoliša bilo sekundarno, što je on u otvorenom pismu tadašnjem gloduru Politike Živoradu Minoviću i objasnio, “promovišući” ga, između ostalog, u pravog pisca teksta. Značajnije pitanje je bilo, a i danas ostaje, ko su bili nalogodavci, inspiratori te propagandne diverzije, mada je i tu krug aktera institucionalno, ne i do kraja personalno, identifikovan i rekognosciran. Prizemno-podzemni, vulgarni i primitivni sadržaj i stil pamfleta (bez čega, inače, pamflet ne postoji kao pamflet) uopšte nije moralo, niti moglo (u šta je Stevanović siguran) da napiše isključivo samo neko diletantsko novinarsko piskaralo. Za to je sasvim mogao biti “dovoljan” i neki pisac iz književne “premijer lige”. Uostalom, jasno je da piskarala nikako ne mogu da proizvedu književnu tvorevinu dok su “elitni književnici” u svakom trenutku sposobni da sačine, i maskiraju, tekst tako da zvuči pseudoknjiževno, diletantski. Nekima od njih “Vojko i Savle” nije bio prvi “podvig” te vrste. Dr Dušan Nikoliš, Beograd P. S. Vidosavu Stevanoviću izražavam ovom prilikom zahvalnost što je, preko stranica NIN-a, mene, kao sina dr Gojka Nikoliša, moje sestre, a i javnost, između ostalih stvari, upoznao s tim da nam je otac preminuo dve godine ranije nego što mi za to znamo, u metropoli oko 150 km severno od mestašca za koje mi znamo, i u ustanovi, a ne u svom privremenom i poslednjem porodičnom boravištu u kome smo ga poslednji put posetili. (Kakve li autentične, verodostojne i smele “kartezijanske” dnevničke faktografije!)