Vitez svoje vrste

Poštovani gospodine Stevanoviću, Sa interesovanjem sam pratila Vaš nastup kod gospodina Marića, kao i dva nastupa objavljena u nedeljniku NIN. Za poštovanje je Vaša borba za istinu, pa Vam se istine radi i obraćam. Gojko Nikoliš je svoje poslednje dane proveo u svojoj kući u mestu Chere u Francuskoj. Okružen negom, pažnjom i brigom svoje supruge u svom domu koji je tada već uveliko poprimio izgled bolnice, opremljen svim aparatima neophodnim za negu teškog bolesnika. Želeo je da dane koji su neumitno isticali provede sa svojom decom, pa smo mi, onako kako smo razdvojeno živeli i dolazili da se “oprostimo” od tate: po starini, Tonka, pa Vesna (autor ovog teksta), pa Duško. Duško je sa tatom bio pred sam njegov kraj, ponevši teret neminovnog odlaska ali i fizički, pomažući Margo i angažujući se bez ograničenja. U poslednjim, šturim razgovorima mi je otac to sa bolom i potvrdio. To nije bio period u kome je Gojko bio voljan da raspravlja sa bilo kim, o bilo čemu. Opraštao se sa svakim od nas posebno, ostavljajući nam u amanet svoju postojanost, doslednost, poštenje, večitu borbu za istinu i pravdu. Svako od nas je pošao za Beograd noseći sa sobom, uz tugu, i poslednje reči izgovorene kao smernice za sve ono što nam je valjalo raditi u budućnosti. Nije ni unuke zaboravio: taksativno, sažeto, mudro ih je savetovao... Bila je to 1995. godina, juni/ juli mesec. Naš otac je bio izuzetno jaka i hrabra ličnost. Imun na udarce, spreman da argumentima i istinom brani svoje stavove. Istinom iznad svega. Nije dao ni jedan intervju a da prethodno nije više puta proverio istinitost svakog detalja o kome se moglo govoriti.. Kada je pisao, prema sebi je bio još stroži. U vreme kada su svi bili Jugosloveni, zamerano mu je da je suviše Srbin. Kada je srpstvo postalo unosno zanimanje, zamerano mu je da nije dovoljno Srbin. “Zapisi pod pritiskom” su nastali pod pritiskom, ali sopstvene savesti. Kao moto za “Korijen, stablo, pavetina” (NIN-ova nagrada za publicistiku), Gojko kao moto izazovno ispisuje “Nisam se trudio da budem nepristrastan”. Žurio je da objavi svoje životno delo, nudeći čitaocima svoju istinu, ali je istovremeno nudeći svojim mnogobrojnim živim prijateljima i neprijateljima – za polemiku. Smatrao je da se tako najčistije stiže do istine. Odnos sa čitaocem ostaje čist. Tata se pismom obratio gospodinu Branku Horvatu 25.08. 1993. godine iz bolnice u kojoj ste ga Vi, kako navodite, posetili. “Pišem ti iz bolnice. Tumor na bubregu. Prava priroda se još ne zna, ali zna se... Predstoji operacija.” Tada ste se (1993) sreli sa Gojkom, dve godine pre njegovog definitivnog odlaska. Gojko je bio čovek koji je voleo i poštovao lepotu: sumrak i svitanje, cvrkut ptica, Betovena, dobar balet, dobro vino. Verujem, kako kažete, da se udvarao Vašoj supruzi: posebno se udvarao ženama za koje je osetio da su u nekom trenutku zapostavljene, odbačene, u drugom planu... Sve ostale žene širom Jugoslavije su se njemu udvarale. Jednostavno je bio neodoljiv. Dok sam bila mlađa, ta kazivanja su me zabavljala. Vaša poseta, znam, onako kako je navedena u NIN-u od 9. 10. 2008, nije se tada dogodila (tokom 2005. godine); pišete: “Nikoliš je umro u bolnici nekoliko dana posle naše posete”, već verovatno 2 godine ranije, 2003. godine. Nema potrebe koristiti poznanstvo sa tatom u te i takve svrhe. Poštujte istinu, gospodine Stevanoviću, od nje glava ne može da zaboli, od iskrenosti ponekada da. Završiću ovo obraćanje Vašim rečima objavljenim u istom broju NIN-a. Citat: “Tout Belgrade je planuo od gneva što je Nikoliš oklevetan u humoreski. Ali niko nije ni prstom mrdnuo što sam ja godinu dana kasnije oklevetan humoreskom. U čemu je razlika između mene i Nikoliša?” Kraj citata. Uz poštovanje Vašeg književnog rada, ipak me savršeno ne interesuje Vaša potreba za upoređivanjem razlika, ili uspostavljanjem nerazlika. Vesna Drljača, rođena Nikoliš