Upokojavanje kapitalizma

Uspeh novembarskih demonstracija u Londonu “Stop Bušu”, još jednom je pokazao da mirovni pokret prerasta u ozbiljnu političku snagu. Jedan od lidera tog pokreta je britanski pisac i kolumnista “Gardijana” DŽordž Monbio. Uz čuvenu Kanađanku Naomi Klajn, Monbio spada u “vodeće umove alterglobalističkog pokreta”, ili “pokreta za globalnu pravdu”, kako on kaže.

Monbio pokušava da utopije o “pravednijem” svetu pretvara u političko delovanje. NJegova poslednja knjiga “Doba saglasnosti” (The Age of Consent) označava se kao manifest svetskog poretka “multilateralne demokratije”. NJegova vizija je “modifikovani kapitalizam koji će stvoriti potrebne uslove za konačno uništenje kapitalizma”.

Monbiove ideje su izazvale mnoge kritike. “Ezoterične frakcije” unutar samog pokreta ga smatraju arogantnim čovekom sa mesijanskim kompleksom i zastrašujućim nepoznavanjem Marksa, Prudona i ostalih. S druge strane, londonski “Ekonomist” je njegove ideje ocenio kao “neizvodljive i zasnovane na pogrešnim činjenicama, drugačijem jeziku i metafizičkoj ravni različitoj od sveta u kome živimo”.

- Dok god smo pokret opozicije, lako ćemo ostati ujedinjeni protiv vladinih politika. Problemi će doći čim pokušamo da budemo činioci poretka. Tada počinju svađe frakcija unutar pokreta. Anarhista i socijalista, antikapitalista i liberala...

Previše se potencira simbolički deo i disidentstvo, a moraju se razviti jasni i konkretni načini preuzimanja moći od onih koji je sada drže.

Kako napraviti taj iskorak?

- U Velikoj Britaniji je u toku proces stvaranja tkv. koalicije jedinstva (Unitdž coalition). Cilj je spajanje frakcija u jednu političku opciju koja bi na izborima podržala kandidata koji bi zastupao naše interese. Videćemo ko je to.

Da li unutar koalicije postoji usaglašen ideološki okvir?

- Da budem brutalno iskren - ne. To je jedan od naših glavnih problema i on je neminovan. Široke koalicije, kao i ceo mirovni pokret, imaju i prednosti i slabosti. To je glasački potencijal koji nikad nije imao nijedan politički pokret.

U knjizi “Doba saglasnosti” tvrdite da bi pokret za “globalnu pravdu” trebalo da prihvati i “demokratizuje” globalizaciju, kao najbolji raspoloživ sistem redistribucije bogatstva bogatih ka siromašnim. Kako je to moguće?

- Pre svega, potrebne su nam međunarodne institucije, jer su naši najvažniji problemi u osnovi globalne prirode.Na globalnom nivou danas svi sem običnih građana imaju svoje institucije. Ujedinjene nacije predstavljaju zemlje-članice, to jest njihove vlade, koje tamo postavljaju ambasadore. Interesi međunarodnih finansija i svetskih korporacija su zastupljeni u Međunarodnom monetarnom fondu (MMF) i Svetskoj trgovinskoj organizaciji (STO). Vojni sektor ima NATO. A jedino Evropski parlament pokušava da predstavlja interese običnih ljudi. Meni se čini da je preka potreba i formiranje svetskog parlamenta u koji bi predstavnici bili direktno izabrani i tako, ma koliko to bilo nesavršeno, zastupali interese svog glasačkog tela.

Šta to menja?

- Sadašnji sistem u Generalnoj skupštini daje jednako pravo jednog glasa što proces glasanja izlaže korupciji, ucenama i ostalim manipulacijama kojima se male zemlje ne mogu odupreti. Pored očiglednih kriterijuma, bilo bi interesantno uvesti i stepen ekonomske demokratizacije i nivo ekonomske jednakosti.

Kakvu ulogu bi tu imali MMF i Svetska banka?

- Nikakvu. Te institucije bi trebalo ukinuti, jer su potpuno nelegitimne i glavni uzročnik jednog od najozbiljnijih globalnih problema: međunarodnih dugova. Zamenile bi se nečim što bi u osnovi izgledalo kao “međunarodni kliring sindikat” koji je razvio DŽon Majnard Kejnz 1943. godine. Rešavanje problema dugova bi se prebacilo na zemlje kreditore jer one jedino i mogu da ga reše. MMF i Svetska banka su de fakto proizvodi SAD koji su kreirani da bi kontrirali Kejnzovoj ideji i sačuvali poziciju SAD kao glavnog svetskog kreditora.

Šta bi se menjalo u međunarodnoj trgovini i kakva je uloga Svetske trgovinske organizacije (STO)?

- Siromašnim zemljama treba dozvoliti da prate dva od tri pravca za koje znamo da vode razvitku. Piratstvo se pokazalo kao uspešan način razvitka; međutim, nije prikladno da to predložim. Druga dva načina su zaštita (protekcionizam) nerazvijenih industrija od direktne međunarodne konkurencije i slobodna upotreba tuđih intelektualnih prava, uključujući tehnologiju. Uveo bi se sistem “klizajućeg merila” po kome bi siromašne zemlje imale privilegije zaštite industrije i tehnologije, a to pravo bi im se progresivno oduzimalo kako postaju bogatije.

Zamera vam se da tako zapostavljate osnovnu ideju - suprotstavljanje kapitalizmu. Zar to nije opasnost da se udaljite od velikog dela pokreta?

- Postoji ta opasnost. Ali postoji velika i preka potreba da se uspostavi transfer bogatstva i dobara od bogatog ka siromašnom svetu. Sa tim se slaže ogromna većina pokreta. Kako postići taj cilj? Kako rešiti osnovne probleme kapitalizma u globalnom društvu koje je tako podeljeno? Trenutno ne možemo da stvorimo plan po kome bi se svi usaglasili. Znači, moramo se okrenuti realno izvodljivim rešenjima. Ako se radi o transferu bogatstva i dobara, kako to postići ako ne međunarodnom trgovinom. To nije najidealniji način, ali je jedini mehanizam koji imamo na raspolaganju.

Kritičari tvrde da se isti efekat može postići kroz međunarodnu pomoć?

- Sumnjam. Međunarodna pomoć stvara kulturu zavisnosti kod siromašnih nacija. Takođe, otvara vrata ucenama i manipulacijama. A pokazalo se i da bogate zemlje, kako postaju bogatije, daju sve manje pomoći siromašnima.

Kako će se dalje razvijati alterglobalistički pokret?

- Mislim da će svako morati reći i šta želi, a ne samo šta ne želi. Unutar pokreta više se ne razmišlja: šta, gde i kada. Sada je glavno pitanje - kako. Da bismo bili uspešni, moramo rešiti ključno pitanje: čime zameniti kapitalizam? Još uvek nemamo prihvatljiv odgovor na to pitanje, ali radimo na tome.