Zašto Hilari progoni Miladina?

Nikakav putni list, niti pasoš, Miladinu nisu bili garancija da će moći da napusti Sjedinjene Države. Na aerodromu ‘Netvork’ u Wu Yersiju, gde ptica ne može da preleti, prošli smo sve kontrole i Ameriku napustili legalno. Kao slobodni građani”, priča prvi put za javnost u Srbiji doktor neuropsihijatrije Branka Prodanović–Kovačević, za čijim sinom su SAD raspisale “crvenu” poternicu kad je posle uplaćene kaucije od 100 hiljada dolara i izlaska iz zatvora napustio ovu zemlju. “Kada je nakon poslednjeg pregleda direktor Imigrantsko–carinske kontrole javio glavnoj tužiteljki ‘da Minja u kompjuteru nije među identifikovanim brojevima koje treba zaustaviti’, ona je spustila slušalicu. Po dolasku u Frankfurt, od uprave aerodroma FBI je zahtevao informaciju gde smo nastavili dalje.” Šta se, u stvari, događa posle toga? Više od pet meseci srpski i mediji sa eksjugoslovenskog prostora revnosno “prepričavaju” naličje te priče oblikovane iz američkog ugla, a čiji cilj je bio da on prvo postane politički pa tek onda pravni slučaj! Čitavo vreme porodica prozvanog medijski se ne oglašava. Ćuti. Događaj smatra isključivo pravnim pitanjem i očekuje – pravni odgovor. Političke efekte ostavlja za kraj. Tek kada konačna sudska odluka bude doneta. Pravni odgovor počeo je da (pri)stiže “u delovima”. Nekompletan policijski dosije “Kovačević” već je pred srpskim pravosuđem. Puštanjem iz pritvora bivšeg vicekonzula Srbije u Wujorku Igora Miloševića ispunjen je i drugi uslov familije. U Kuli smo. Porodična kuća lekarskog bračnog para Kovačević nalazi se u mesnoj zajednici “Gornji grad”. Imaju Miladina (21) i Vukosavu (15). Branka je u kulskom Domu zdravlja doktor neuropsihijatrije, uz to supspecijalizant sudske psihijatrije i veštak neurotrauma, a Petar ortoped i traumatolog u bolnici “Veljko Vlahović” u obližnjem Vrbasu. “Po dolasku u Srbiju Miladin se nijednog momenta ni od koga nije krio. Odeljenju MUP-a u Kuli prijavio je boravak odmah sutradan, 10. juna, a nadležnom Opštinskom sudu dan kasnije podnosi zahtev u kojem traži da mu odobri termin za pokretanje sudskog postupka. I advokat je angažovan. Ali pretnje i pritisci koji su počeli da pristižu iz inostranstva, koje je podržao i deo domaće javnosti, postajali su nepodnošljivi. Nisu nas ostavljali na miru nijednog trenutka. Trudili smo se, činimo to i sada, da normalno (pre)živimo ove teške dane”, priča za NIN vidno iscrpljena majka Miladina Kovačevića, bivšeg studenta Političkih nauka i člana košarkaškog tima Univerziteta Bingemton u državi Wujork, osumnjičenog da je 4. maja u “dansing” tuči teško povredio fakultetskog kolegu Brajana Štajnhauera (22). I vraćanje priče na hronološki početak vrlo je iritirajuće za doktorku Branku: “Državnom MIP, Konzulatu Srbije u Wujorku i Ambasadi SAD u Beogradu u najkraćem roku obratili smo se za pravnu pomoć. Kao roditelji. Imena nam nisu ništa značila, nikoga nismo poznavali. Američku vizu vrlo teško sam dobila. Iz drugog pokušaja. Suprugu Petru, koji ima karcinom uretera i živi sa 18 posto funkcije bubrega, lekari su zabranili da otputuje jer ne bi preživeo. U Wujorku su me dočekale Minjine (nadimak Miladina) akademske kolege i ispričale sasvim drugu verziju događaja. Potpuno različitu od one koju su dva američka tabloida, “Wujork post” i “Wujork dejli njuz”, neprestano preko Atlantika katapultirali informativnom tržištu u Srbiji. Televizija B92 i list ‘Blic’ najviše su to ponavljali, a ostali ‘pretabavali’ ili ‘vadili’ iz konteksta i objavljivali ono što im je odgovaralo.” Kulskoj doktorki nemerljivu pomoć u Wujorku pružio je bračni par iz bivše SFRJ – univerzitetski profesori (žena Srpkinja, muž Hrvat), koji su s dvoje dece 1995. godine morali da napuste muslimanski deo Sarajeva. “Odmah po dolasku u SAD doživeli su porodičnu tragediju. Wihovo dvanaestogodišnje dete palo je sa stepeništa u apartmanu. Zbog nepravilnog lečenja palo je u komu. U kliničkoj smrti u bolnici mu je izvađeno sedam organa. Očajni roditelji, obespravljeni stranci (izbeglice uz to), bili su bez izbora. Mrtvo dete nisu želeli da sahrane u američku zemlju! Urna je kod njih u apartmanu. Razumeli su me i – pomogli mi. Shvatili su kakva tragedija preti mom sinu i celoj familiji. Večno ću im biti zahvalna.” I Kovačevićevo hapšenje bilo je u američkom “stilu”. Iz šest džipova, uz škripu kočnica, na plato “kampusa” (studentskog doma) poiskakalo je 18 “univerzitetskih” policajaca. Sa električnim palicama u levoj ruci i pištoljima u desnoj, saopštili su mu da ga privode “na prvu izjavu”. Na kasnijoj identifikaciji, šerifu nije odgovaralo čak osam svedoka. “Doveo je dve devojke, pokazao im fotografiju košarkaške ekipe čije boje je Miladin branio, uperio prstom na Minju i upitao ih: Da li je to on? Na slici je bilo osam crnih i dva bela igrača! Devojke nisu odgovorile, nisu bile sigurne...” Sa lisicama na rukama i nogama 24 časa držan je u podrumu policijske stanice, a zatim, umesto u pritvor – odveden direktno u zatvor. U blok počinilaca najtežih krivičnih dela, “A” odeljenje gde su serijske ubice. Prvih pet dana bio je u samici, na obedovanju zatvorenici su mu “nameštali” inscenirano rušenje 60 ručkova da bi ga linčovali, u “šetnji” krugom dva puta je u poslednjem trenutku izbegao da bude izboden, dobijao je preteće poruke o “brzoj” smrti. “Uhapšen je maloletan i – nedovoljno identifikovan. Po zakonu, morao je imati advokata kod prve izjave u policiji, pravo na dva besplatna telefonska razgovora, lokalni i međukontinentalni. U prvom, da informiše staratelja o tome šta mu se dogodilo, a ovaj da obavesti školu koju Miladin pohađa i konzulat zemlje čiji je državljanin. U drugom telefonskom javljanju morali su biti obavešteni roditelji! Ništa od toga nije mu bilo dozvoljeno. Pogažena su mu sva prava! Wegovi drugovi, koji su bili zgranuti svedoci Minjinog filmskog hapšenja, redom su obaveštavali sve”, ističe majka. Miladina je u zatvoru prvi posetio Al Voker, skaut koji ga je kao sedamnaestogodišnjaka posle završenog trećeg razreda Sportske gimnazije u Beogradu odveo u Vašington, gde je završio četvrti. Kada je sreo Branku u Wujorku, Voker joj je skrušeno prišao: “U SAD najlakše osuđuju nevine. Tada im uzimaju sve.” Pošle su mu suze. “Od prisutnih u studentskom baru i od sina kojeg sam u zatvoru mogla da vidim svega dva sata za nedelju dana, saznala sam da Miladin nije bio ni verbalni niti fizički vinovnik i akter tuče zbog koje je uhapšen. Već u poodmaklom pesničenju Sanela Softića (kojem je pomagao Edin Yubir, zvani Dino), protiv Brajana Štajnhauera (a koji je izazvao tuču vrlo nepristojnim ponašanjem prema Sanelovoj devojci), Minja je želeo da pomogne u razdvajanju zakrvljenih strana. A nastradao je on”, u neverici odmahuje glavom Branka Prodanović–Kovačević. Brajan je završio u bolnici, a hapšenje Sanela Softića i Edina Yubira (obojica državljani i SAD i BiH!) sprovedeno je tek 25. dan posle konflikta. Određena im je kaucija od po deset, a Miladinu je bila 25.000 dolara! I to samo u prva dva dana. Nakon protokolarne posete zatvoru i obilaska Kovačevića, koju je službeno obavio diplomatski predstavnik Srbije u Wujorku, vicekonzul Igor Milošević (i odmah uvideo sve pravne manjkavosti koje su pratile utamničenje 206 centimetara visokog Kuljanina), kaucija je već narednog dana podignuta na neverovatnih 100.000 dolara! Do danas niko nema odgovor zašto? “Ušteđevinom, kreditima i pozajmicom od rođaka i prijatelja uspeli smo da prikupimo dve trećine potrebne sume, 70 hiljada dolara. Ostatak od 30 hiljada pribavili su Minjini drugovi u Wujorku. Trideset peti dan od hapšenja uplaćena je kaucija, Miladin je pušten iz zatvora”, podvlači Branka, dodajući da je celo vreme od hospitalizovanja Štajnhauera, pokušavala da ga poseti u bolnici. Bila je šokirana kada joj je rečeno da u tih mesec dana pacijent pod takvim imenom nije primljen u dotičnu medicinsku ustanovu! Insistirala je na kućnoj poseti. “Ne preporučujem vam. Nije u duhu američke tradicije”, rekao joj je advokat kojeg je angažovala. Po izlasku na slobodu Miladinu Kovačeviću je saopšteno da mu se zabranjuje dalje pohađanje nastave, treninzi u klubu, povratak u “kampus” (gde su mu ostale sve lične stvari), i – da mu je ukinuta stipendija. Nije suspendovan, niti osuđen! Na sudu saznaje da njegov pasoš nije u posedu države (kao što su mediji pisali), ali ne zna – gde je. Preko noći ostao je bez krova nad glavom i – novca. Bukvalno na ulici. Sanel Softić i Edin Yubir posle uplaćene kaucije pušteni su svojim kućama. Miladin 6. juna u Konzulatu Srbije u Wujorku podnosi zahtev za dobijanje privremene putne isprave. Ispunjavao je sva četiri uslova: utvrđen mu je identitet, posedovao je uverenje o državljanstvu, policijski zapisnik nije zabranjivao njeno izdavanje, platio je konzularnu taksu. “Nema dokaza da mu je putni list i uručen. Taj dokument izdaje se samo u jednom primerku. Pasoš, uz to, nisu mu oduzele vlasti SAD. Da li je Minja ponovo mogao doći u posed pasoša. Mogao je. Mogao je i da ga kupi ako bi neko ponudio da mu ga proda! Mogla sam i ja da prepišem potrebne brojeve iz njega. Čak je i na povratnoj avionskoj karti Miladin imao upisan broj svog pasoša... Ali, realno, Miladinu nikakav putni list, niti pasoš, nije bio garancija da će moći da napusti SAD. Prosudite sami. Ispravljanje propusta američkog pravosuđa, ili ‘nebeska udica’ Srbiji za neke kasnije pritiske i ucene? Pride još i ‘crvena’ poternica, da podseti na hipoteku”, ogorčena je Kovačevićeva majka. Bojazan od kidnapovanja sina i izručenja SAD, u porodici Kovačević svakodnevno je prisutna. Najveća je bila kada je student iz Kule 15. jula potpisao ugovor sa Košarkaškim klubom “Vrbas” iz istoimenog grada i 10. septembra kada je američka senatorka Hilari Klinton zahtevala da svi sponzori raskinu saradnju sa KSS zbog “slučaja košarkaša Miladina Kovačevića”. “Kapiten vrbaskog prvoligaša i član Opštinskog veća za sport i omladinu Bojan Marković rekao mi je da su Miladinu vrata ovog kluba širom otvorena i da kod njih može doći da igra kad god želi. Nikakvih smetnji nije bilo ni da klub sa njim potpiše ugovor, registruje ga kao svog igrača i puno pomogne da psihološki prebrodi stanje u kojem se trenutno nalazi”, uključio se u razgovor i dr Petar Kovačević. Dok iznova pred nama prelistava isečke iz američke štampe sa objavljenim komentarima i fotomontažama Minjinih slika (sa “naduvanim” toraksom, redenikom na grudima, kalašnjikovim u rukama, “tompusom” u ustima), Branka naglašava da će posebno insistirati na ispitivanju veza senatora Čarla Šumera, koji je poveo kampanju protiv Miladina i “prebijenog” Brajana Štajnhauera. U nekim medijima u SAD objavljeno je da su senatorova ćerka i Štajnhauer u vrlo bliskim odnosima, kao i da su roditelji povređenog studenta finansirali kampanju Šumera. “Najnovija vest je da su Štajnhauerovi bili sponzori i Hilari Klinton (!) u protekloj, za nju, neuspeloj predsedničkoj predizbornoj kampanji u Wujorku (koji je najjače uporište demokrata u toj državi!). Uloženi novac u nju trebalo je vratiti političkim protivuslugama. Od četiri sponzora Košarkaškog saveza Srbije koje je ‘prozvala’, tri nisu očekivano odreagovala. Turski ‘Efes’ i italijanski ‘Bejsiknet’ javno su ukazali na ‘grešku u koracima’ Klintonove, navodeći da taj slučaj treba da reše dve države. Američka kompanija AND-1 poručila je bivšoj ‘prvoj dami’ Amerike da njen zahtev nema državotvornu preporuku, već partijsku! Tržište im je važnije. ‘Primio’ se jedino čelni čovek ‘Hemofarma’, nekada visoko pozicionirani funkcioner u srbijanskoj košarci – Miodrag Babić. Wujorški mediji samo su njegov potez danima ‘vrteli’ (ostale naravno nisu ni pominjali). Doslovce, ponavljali su ‘ispravnu odluku srpskog biznismena iz Vršca’. Ali ime mu ni jednom nisu pravilno izgovorili, niti napisali”, kaže Branka. I pregovori oko odlaska u Sjedinjene Države na suđenje, na kojima su insistirali Amerikanci, a posredovalo Ministarstvo pravde Srbije (koje je reklo da će poštovati naš ustav i zakon u krivičnom postupku u kojima se kaže da nema izručenja, ali su i ponudili da pruže pravnu pomoć ako se Kovačević odluči za dobrovoljni odlazak u SAD), brzo su – prekinuti! “Poručio sam svom američkom advokatu Akardiju iz Bingemtona da prekine pregovore sa američkim tužiocem. Odbio sam tužiočevu ponudu o prihvatanju krivice u zamenu za 12 godina robije. Deset za nanošenje teških telesnih povreda i dve za nepoštovanje zakona. Posle torture koju sam preživeo, ne verujem u fer suđenje u Americi. Niti u izmeštanje suđenja iz te oblasti, jer sam unapred osuđen u tamošnjim medijima”, kaže za NIN optuženi Miladin Kovačević. Mnogi smatraju da je nedavno dostavljanje delova policijske istrage srbijanskom pravosuđu prvi korak da SAD predmet “Kovačević” ustupi domaćem pravosuđu. “Kad je Amerika u pitanju to može da bude i obratno! Kao ‘novi’ dokazi za nastavak pritisaka, ucena i pretnji Srbiji da im izruči Miladina. Oni ne odustaju. Traže ekstradiciju – a ne šalju zahtev. Određuju rokove za stalno nove početke suđenja – a ne uručuju pozive. I uz zahteve, i uz pozive oni moraju da pošalju i njegov predmet. Da u njemu, uz dokaze, obrazlože zbog čega ga traže ili pozivaju. A SAD nemaju dokaze. Oni to znaju. Zato i ne šalju Miladinov predmet pravosuđu Srbije. Tvrdim da u dosijeu mog sina, koji Amerikanci već skoro pola godine grozničavo pokušavaju da ‘kompletiraju’, nema nijednog DNK dokaza, supspecijalističkog nalaza, izveštaja veštaka... A gde je beleška spornog događaja sigurnosnom kamerom, gde su fotografije! Namerno odugovlače s dostavljanjem predmeta. Kupuju vreme i uticaj. To ne može trajati večno. Do predmeta ću doći. Čim u tome uspem, odmah ću angažovati Međunarodnu evropsku arbitražu i raskrinkati ovu ujdurmu. Nekoliko eksperata (od kojih i jedan, u toj oblasti vrlo autoritativni stranac), koji su do sada slučaj “Kovačević” pratili iz drugog plana, izrazili su želju da se uključe odmah. Bez ikakve finansijske nadoknade”, kaže majka, dr Branka Prodanović–Kovačević.