Kako zapadne službe upravljaju teroristima

U srednjoj generaciji nemačkih publicista Jirgen Elzeser važi za jednog od najboljih poznavalaca terorističke problematike i Balkana. Rođen 1957. u pokrajini Baden-Virtemberg, četrnaest godina je radio kao učitelj, a onda je napustio rodni kraj i sigurnu državnu službu, i 1994. preselio u Berlin. Otisnuo se u novinarstvo. Brzo je postao urednik, a onda kratko i glavni urednik berlinskog lista “Junge Velt”. Jedan je od osnivača i izdavača berlinskog nedeljnika “Jungle World” 1997. Posle 2000. je redaktor u mesečniku “Konkret”. Pisao je za “Allgemeine Jüdische Wochenzeitung”, te “Kursbuch”. Sa vlasnikom lista i izdavačem “Konkreta” Gremlicom razišao se krajem 2002, posle Iračkog rata. Elzeser je bio protiv tog rata. Od aprila 2008. radi za berlinski dnevni list “Nojes Dojčland” i nedeljnik “Frajtag”. „Ja sam romantičan i verujem da u čoveku postoji pre svega dobro. Ovo teško može da dođe do izražaja kada u društvu ne vlada princip solidarnosti, nego profita. Zalažem se za socijalnu, humanu državu, koja će da poštuje religiozne tradicije.” Kritičan je prema spoljnoj politici Vašingtona. „Što pažljivije posmatram svet oko sebe, primećujem da je naše društvo daleko složenije i ne može se podeliti samo na ‘naše’ i ‘vaše’, na ‘dobre’ i ‘loše’, na ‘leve’ i ‘desne’. Neslaganje sa američkom politikom postoji i u nemačkom državnom aparatu. U nemačkoj obaveštajnoj službi i policiji ima i veoma sposobnih i inteligentnih ljudi koji se odupiru amerikanizaciji. Nisu oni protiv SAD, već kažu da Evropa ima sopstvenu tradiciju i kulturu i nisu spremni da je se odreknu u ime nekog američkog modela koji propagira ‘srećno globalno selo’.” Koliko je danas teško povući liniju između leve i desne pozicije, najbolje se vidi na primeru samog Elzesera. Uglavnom je pisao u levičarskim novinama, a često ga hvale i etablirani desničarski listovi. “Frankfurter Algemajne” tvrdi da “Elzeser pripada mudrim glavama u levičarskom bloku i to je razlog zašto je on tamo u manjini”. I konzervativno-nacionali “Junge Frajhajt” je pisao pozitivno o Elzeseru. Prikaz njegove knjige može se naći na stranama “Mond diplomatika” (Livre d’Elsässer dans “Le monde diplomatiljue”, august 2003), ali i na Prvom programu nemačke televizije. Nije nepoznat ni našoj javnosti. Na srpski su prevedene tri njegove knjige u izdanju “Jasena” iz Beograda: “Ratne laži: Od kosovskog sukoba do procesa Miloševiću”, „Ratni zločini – bestidne laži i žrtve NATO-a u kosovskom sukobu”, i „Kako je džihad došao na Balkan”. Učestvovao je i u humanitarnoj akciji prikupljanja pomoći srpskoj deci u Lipljanu. Neke njegove knjige prevedene su na francuski, italijanski, a jedna i na japanski. Poslednja knjiga “Teroristički cilj – Evropa” (“Terrorziel Europa”) objavljena je pre nekoliko nedelja. Podnaslov: “Opasna dvostruka igra tajnih obaveštajnih službi”. - Moja istraživanja jasno su pokazala da su svi veliki atentati ili pokušaji terorističkih napada od 1995. do danas izvršeni uz učešće agenata – provokatora. Službena verzija uvek je glasila, da su izvršioci atentata bili “islamski teroristi”, ali sve te napade planirali su i izvršili tajni agenti, prethodno vešto ubačeni u militantne muslimanske organizacije. Konkretno? - Dve su mreže učestvovale gotovo u svim islamskim zaverama. Prva je u Engleskoj, mesto okupljanja je džamija u londonskom predgrađu Finsberi. U njoj deluje radikalni muslimanski imam Abu Hamza. Druga mreža je u južnoj Nemačkoj, u Frajburgu i Ulmu, tu deluje militantni imam Jehija Jusif. Pre svega ste se bavili “nemačkom mrežom”? - Da. Našao sam da je i nemačka politika odgovorna za ovakvo stanje. Saznao sam za pomenutu nemačku mrežu dok sam radio na knjizi “Kako je džihad stigao u Evropu”, podnaslov “Alahovi ratnici i obaveštajne službe na Balkanu”. U Nemačkoj je upravo objavljeno novo, prošireno, džepno izdanje te knjige. Tu sam istraživao ulogu Reda Zajama, “kamermana strave i užasa” koji je pravio propagandne filmove za pristalice džihada. U poslednjoj knjizi produbljujem saznanja o džihadistima i njihovim vezama sa Bosnom... ...pa vi ste radili u nemačkom parlamentarnom odboru koji kontroliše aktivnost nemačke obaveštajne službe (BND)? - To mi je omogućilo da razumem rad obaveštajnih službi. Jehija Jusif i Reda Zajam najkasnije od 1994. godine pomagali su borce džihada u Bosni. Zajam je u to vreme povremeno živeo u Bosni, u Bočinji. Jusuf je radio u Nemačkoj, u Frajburgu, i stajao je na čelu jedne “humanitarne organizacije”, koja je zapravo sakupljala novac za borce džihada u Bosni. Kao član Odbora Bundestaga za rad obaveštajnih službi vi ste imali prilike da upoznate ljude i iz tog kruga, o kojima se zapravo zna veoma malo. - Da, kad sam se konkretno bavio slučajem otmice Al Masrija bilo mi je omogućeno da stupim u kontakt sa ljudima iz nemačkog obaveštajnog aparata. Osetio sam da su ti ljudi veoma nezadovoljni političkim posledicama ovakvih afera. Boje se, da se Nemačka gura u političku poziciju koja nikako ne predstavlja interes same zemlje. Ti ljudi su mi pružili dragocene informacije i razume se, da njihova imena ja ne mogu da navodim. Takvi ljudi postoje i među političarima, a naročito u konzervativnim krugovima. Samo da spomenem dvojicu iz vladajuće CDU stranke: Vilija Vimera i Petera Gauvajlera. Kako se dolazi do takvih konkretnih, podrobnih, važnih informacija? - U slučaju Reda Zajama pomogla mi je Doris Glik, njegova bivša žena. Ona je sa njim živela u selu Bočinju kod Maglaja. Pružila mi je dragocene informacije o ličnim vezama Zajama i Jehija Jusifa sa velikim međunarodnim muslimanskim terorističkim mrežama. Zajam je bio kurir bosanskog komandanta Abu al Maalija. Ovaj je krajem 1998. verovatno prošvercao eksploziv u Nemačku. Ramzi bin al Šib, mozak terorističke akcije u Wujorku 11. septembra 2001, često se viđao sa Zajamom. Kod Zajama je često dolazio Abu Hamza, koji pripada krugu džamije iz londonskog predgrađa Finsberi. On je kasnije optužen da je učestvovao u atentatu u londonskom metrou. A Jusif iz Frajburga negovao je kontakte sa Sakrom iz Švarcvalda. Ovaj je priznao da je trenirao teroriste, koji su učestvovali 11. septembra 2001. Zbog atentata u Istanbulu 2003. Sakra je osuđen na višegodišnju kaznu zatvora. Jusif i Zajam nastanili su se 2002. u Ulmu. Jusif je za stvar islama pridobio mladog Nemca Frica Gelovica, koji je nedavno predstavljen kao šef muslimanske terorističke trojke iz Zauerlanda. Vratimo se Zajamovoj ulozi u Bosni... - Wegova bivša supruga tvrdi da on ne samo da je snimao u Bosni ubijanje, već da je i učestvovao u ubijanju zarobljenika. U Nemačkoj protiv njega nije podignuta optužnica. To je veoma čudno kad se zna za slučaj Đurađa Kušljića koji je odležao sedam godina u nemačkom zatvoru, očevidno, samo zato jer je – Srbin. Po svemu sudeći dve mlade muslimanke, njegove učenice u osnovnoj školi u selu Vrbljanima, kod Kotor Varoša su dale lažnu izjavu. Iako su ostali svedoci, bosanski muslimani, svedočili u njegovu korist, to nije pomoglo. Ovim slučajem ću se idućih meseci pozabaviti. Da g. Kušljić dobije pravnu satisfakciju i novčano obeštećenje. Imam utisak da bi tužba Kušljića bila korisna za Republiku Srpsku, pa i Srbiju. Da se podrobnije pozabavimo slučajem Reda Zajama... - On je očevidno upleten u eksploziju 12. oktobra 2002. na ostrvu Bali. Dvojica osumnjičenih su uhapšeni i potvrdili to tokom odvojenih ispitivanja. Pa ipak je Zajam pušten iz indonezijskog zatvora i to blagodareći intervenciji nemačke obaveštajne službe (BKA) i proteran u Nemačku. Onog dana kad je Zajam uhapšen u Indoneziji, nemačka služba uspostavila je kontakt sa njegovom bivšom suprugom. Ona mi je otvoreno priznala: “Nemačka obaveštajna služba nije htela da ja razgovaram sa medijima”. Ovde imamo izjavu bivše supruge. U drugim slučajevima... - Kad govorim o Jehiji Jusifu, tu je stvar jasna. On je radio kao prikriveni agent nemačke službe od 1996. do 2002. Imam kopije dopisa policije Baden-Virtemberga od 22. decembra 2004, iz koga jasno proizlazi da je on njihov važan čovek. Održavao je kontakte sa muslimanskim organizacijama i na taj način dostavljao nam korisne informacije. Gde danas živi Jusif? - U Saudijskoj Arabiji. Nije poznato da je Nemačka zatražila njegovo izručenje. Da li bi Nemačka uskoro mogla postati cilj islamskih terorističkih napada? - Opasnost je veoma realna. O tome govore i terorističke akcije 2004. u Madridu, te 2005. u Londonu. Evropske i američke obaveštajne službe su na ovaj ili onaj način bile upletene u te akcije preko agenata-provokatora. U terorističkom napadu na londonski gradski prevoz 7. jula 2005. bilo je 56 žrtava. Službena verzija je: četvoro mladih iz muslimanskih porodica, iz londonskog predgrađa, su izvršioci ovih atentata... - Tako je rečeno, ali niko ne spominje čoveka koji im je bio glavni instruktor. Neposredno pre izvršenja atentata slobodno je doputovao u Englesku i posle atentata nesmetano otputovao. Gospodin se zove Harun Rašid Asvat, dugogodišnji saradnik britanske službe. Harun je oko 1995. na poziv britanske službe bio aktivan u Bosni, kasnije i na Kosovu, gde je imao zadatak da za Albance vrbuje britanske dobrovoljce (muslimanske vere). Ko je tu radio za Britance? - U prvom redu imam Abu Hamza iz londonske džamije Finsberi. Okupio je veliki broj mladih muslimana, imali su vežbe sa bojevom municijom u Velsu, Kentu ili Škotskoj. Jasno je, da je Abu Hamza imao podršku britanske obaveštajne službe (MI5), zadužene za rad na teritoriji Britanije. Englezi su podržali njegov rad, jer su njegove akcije bile uperene protiv Srbije, a ona je u to vreme bila zajednički neprijatelj i islamskih terorista i Londona. Imate li još primera? - U januaru 2000. teroristi su održali konferenciju u Kuala Lumpuru. Tu su govorili o pripremi za atentat od 11. septembra. Američke obaveštajne službe pomno su pratile rad konferencije, na kojoj su učestvovala i dvojica Saudijaca Kalid al Midhar i Navaf al Hazmi. Kasnije su osumnjičeni da su kidnapovali avion. Tako barem stoji u službenom izveštaju američke vlade. Identifikovala su ih CIA i FBI. Ipak, početkom 2001. bilo im je dopušteno da putuju u Sjedinjene Države. Tamo su stanovali kod prikrivenih agenata FBI. Za nekoga ko nije upućen, cela stvar zvuči neverovatno, kao iz špijunskih romana? - Nažalost, to je naša stvarnost. Vidite, početkom 2003. kidnapovan je milanski imam Abu Omar. Delo CIA. Abu Omar je, prema pisanju “Čikago tribjuna”, bio najbolji američki agent u Albaniji. Tačno je poznavao američku igru na Balkanu sa militantnim islamistima i to pre svega u Bosni 1992-95. Posle toga Amerikanci su ga prebacili u Milano. Imao je zadatak da drži militantne islamske govore. Italijanske novine su o tome pisale. I njihova služba je pratila Omarov rad. Ali nisu znali da je Abu Omar zapravo američki agent? - To je teško znati. U svakom slučaju Amerikanci su Omara kidnapovali i otpremili u Egipat. Amerikanci prete i svojim ljudima. Mnogi se boje da kažu otvoreno što misle... - ...veoma dobar primer je Kurt Veldona, poslanik u Predstavničkom domu u Vašingtonu. Republikanac i lojalan čovek Bušove stranke. Veldon je od američkih oficira doznao, da je specijalna jedinica po imenu “Able Danger” već od 2000. pratila kretanje Mohameda Ate. Qudi iz jedinice su se žalili kod Veldona, da su oni sa “najvišeg mesta” sprečeni, da i dalje prate kretanje Ate. Hteli su da ga uhapse, ali je sa “najvišeg mesta” akcija zaustavljena. O tome je Veldon obavestio Kongres. Rezultat: bio je žestoko napadnut i izvređan. Onda se javio pukovnik Šefer iz specijalne jedinice “Able Danger” i potvrdio istinitost Veldonovog iskaza. Veldon je egzistencijalno uništen. Podignuta je tužba da je učestvovao u nekoj aferi i primio mito. Oklevetan, diskreditovan, difamiran Veldon je uskoro izgubio mandat. Pokazalo se da su optužbe protiv Veldona bile lažne... Mene zanima Bosna, jer... - ...razumem. Oko deset hiljada Arapa i Avganistanaca borilo se na strani bosanskih muslimana i to pre svega protiv Srba. Zabeleženo je nekoliko slučajeva gde su se oni borili i protiv Hrvata. Sjedinjene Države snabdele su džihadiste sa najmodernijim oružjem. U oktobru 1995. kad je građanski rat u Bosni završen, oni su ostali “nezaposleni”. Tada stupa na scenu američka privatna firma “MPRI” i u ime Pentagona preuzima brigu za džihadiste. Koji je tu interes Pentagona? - Da Zapadu demonstriraju, koliko je islam užasan. A Vašington u njima vidi i sredstvo pritiska protiv “saveznika” – kao npr. Nemačke – koji oklevaju da se uključe u američku “borbu protiv militantnog islama” na Srednjem istoku. Poruka je jasna. Javnosti Zapada valja neprestano govoriti o terorističkoj opasnosti koja Evropi preti od mudžahedina. Kako, u stvari, radi MPRI (Militardž Professional Resources Incorporatied)? - Ova firma je manji deo mudžahedina iz Bosne, njih oko sto i dvadeset, stavila posle Dejtonskog sporazuma na svoj platni spisak i poslala na Kosovo. Prethodno su u Turskoj završili kurs engleskog i prošli obuku “pružanje podrške napadima iz vazduha”. Učestvovali su i u napadima turskog ratnog vazduhoplovstva na kurdska sela. Mudžahedini su posle pred nemačkim sudovima tvrdili, da su u leto 1998. prebačeni u Albaniju, a malo kasnije stigli na Kosovo, gde su postali deo OVK. Zadatak im je bio da utvrđuju ciljeve na terenu, da šalju informacije o položajima srpskih vojnih i policijskih snaga. Kasnije su Amerikanci, od 24. marta 1999. koristili te podatke i bombardovali upravo te srpske ciljeve. Oni su eto bili na platnom spisku MPRI. Ko stoji iza te kompanije? - MPRI su 1987. osnovali američki penzionisani generali, a sedište firme je u američkoj državi Virdžiniji. Reč je o firmi koja je organizovala „Oluju” u Hrvatskoj, a posle toga je u ime američke vlade sprovodila program opremanja i naoružavanja armije bosanskih muslimana. I u samoj Americi bilo je različitih mišljenja povodom pitanja mudžahedina? - Do 1993. CIA je bila protiv dolaska mudžahedina u Bosnu, dok ih je američka vlada na čelu sa Bilom Klintonom podržavala. Klinton je izvršio pritisak na Franju Tuđmana da dozvoli prolaz mudžahedina kroz hrvatsku teritoriju. Stalno spominjete selo Bočinje... - Od 1995. to je centar za uspostavljanje veze sa islamskim militantnim organizacijama u Evropi i Americi. Preko Bočinja je stvoren i islamski kružok u Nemačkoj. Odavde vodi i trag do atentata u Wujorku 11. septembra 2001. London i Bočinje bili su rasadnik evropskog džihada. Istovremeno, Amerikanci su tu vrbovali ljude za američke službe. Doris Glik je na neki način vaša Mata Hari? - Doris je čak i mnogo važnija. Recimo, pričala mi je da njen bivši suprug Zajam nije na početku imao veze sa islamskim fundamentalizmom. Kad su se upoznali oktobra 1987. on je bio jak i šarmantan i time ju je osvojio. Tek početkom 1992. prestaje da pije, da jede svinjetinu i pušta bradu. Odlučujući uticaj na njenog muža imao je Ahmed Mohamed, a neki su ga zvali i Abu Musab, tada iz Hajdelberga. Prošao je teroristički trening u Avganistanu kad su 1991. vlast u Kabulu preuzeli fundamentalisti. Krajem 1993. pridobio je Zajama za džihad. Najbolji prijatelj Abu Musaba, odnosno Ahmeda Mohameda, bio je Jehija Jusif iz Frajburga. On je u hijerarhiji više od Musaba. Jusif i Musaba uspeli su da ubede Zajama, da krene u Bosnu i bori se protiv nevernika. Glavno uporište islamskih fundamentalista u Bosni bilo je u Zenici. Bračni par Zajam stigao je tu krajem 1994. Londonski “Tajms” 1992. opisuje da su u tom gradu živeli muslimani sa gotovo svih kontinenata: Arapi, oni iz Afrike, sa Kavkaza... - Od juna 1992. najviše ih je bilo iz Irana i Avganistana. Muslimanski dobrovoljci stizali su preko Hrvatske. Koliko ih je bilo? Jozef Bodanski govori o “ne više od dvadeset hiljada”. Stiv Rodan iz časopisa “Jane’s Intelligence” govori o sedam hiljada. Mnogo se pisalo i o ulozi Osame bin Ladena u Bosni? - Specijalista CNN za terorističke reportaže Piter Bergen govori o situaciji u Bosni početkom 1992: “Najveću važnost Al kaida pridavala je ratu u Bosni. Ona je trenirala mudžahedine i slala ih u Bosnu. Qudi Bin Ladena imali su za tu svrhu biro u Zagrebu. Početkom 1993. Bin Laden je očevidno dobio bosanski pasoš.” O tome je pisao i sarajevski list Dani. Pasoš je dobio u Beču zajedno sa Tunižaninom Aduni Mehrezom. Ambasador se zvao Huso Živalj. Taj Mehrez je pet godina kasnije jedan od učesnika u terorističkom napadu na američku ambasadu u Najrobiju. Koja je zapravo bila uloga Reda Zajama? - Važan čovek za mudžahedine. Nije se borio puškom, nego kamerom. Bio je i kurir. Pravio je propagandne filmove koje su prodavali u arapskom svetu. Wegova žena u jesen 1995. bila je svedok egzekucije u selu Guča Gora nedaleko od Tuzle. Wen muž je snimio trenutak kada su vođe mudžahedina zaklale trojicu Srba i odsekli im glave. I redakcija nedeljnika “Špigl” je kupila taj video od Zajama. Posle su glavama zaklanih Srba igrali fudbal. Nedeljniku “Fokus” Zajamova bivša žena je tvrdila, da je njen muž u leto 1995. nedaleko od Zenice prisustvovao sledećoj sceni: “Svaki od pedeset mudžahedina jednim metkom je ciljao u vezanog Srbina. I moj je bivši muž takođe pucao u tog Srbina.” Doris Glik napisala je i knjigu “Začepljena usta” (“Mundtot”). Najveći deo 1996. provela je sa mužem u Bočinji i Zenici. U Bočinji je boravio i Abu al Maali, jedan od najvažnijih mudžahedina u Bosni. On je uživao veliko poverenje Izetbegovića. Amerikanci veruju, da je stajao iza serija atentata u Alžiru, koji su počinjeni godine 1996. Doris Glik tvrdi, da se Zajam redovno sastajao sa Abu Maalijem i da su zajedno planirali terorističke napade u Nemačkoj Pažljivo ste pratili pisanje nemačke štampe u vreme neposredno posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma. - To je veoma poučno štivo. Daću nekoliko primera. Špigl od 12 juna. 1999 izveštava: “Ujutru je odred Bundesvera otišao do albanske granice… Nemci dolaze! General-komandant Helmut Harf pita jugoslovenskog zapovednika: ‘Koliko vam vremena treba da napustite granični prelaz?’“ Nije bio zadovoljan odgovorom. “General Harf: ‘Imate 30 minuta.’ Graničar se buni, kaže da ima samo jedan kamion za transport 70 osoba. Nemački general se ne obazire. Harf: ‘To je sve. 30 minuta. U međuvremenu 28. Kraj diskusije.’“ Zar je tu potreban komentar. Matijas Rib iz Frankfurter algemajne cajtunga: “Grad bukvalno drhti od uzbuđenja. Qudi su svake sekunde spremni da slave… U ponedeljak je OVK trijumfalno sišla sa planina u grad i dočekana ovacijama. U noći na nedelju napokon su u Prizren ušli prvi tenkovi i kamioni KFOR-a, sa nemačkim i bavarskim zastavama. Svakog dana su Albanci u Prizrenu nešto slavili…” U sporednoj rečenici, izveštač navodi razlog euforije: “… jer nema Srba, koji su nekada činili deset procenata od ukupno 100.000 stanovnika u ovoj opštini”. Ali zašto bi proterivanje Srba nekome upropastilo slavlje? Nemci su u Prizrenu, očevidno, bez razloga ubili dvojicu Srba. Oni su se spremali da napuste grad. Ja sam se u to vreme našao u Prištini i veoma sam dobro osetio atmosferu linča. NATO trupe, očevidno, nisu želele da pruže zaštitu Srbima i Romima. Da li ste uspeli da saznate za imena srpskih žrtava? - Nažalost nisam. Novinarka Špigla Suzane Kelbl bila je oduševljena izjavom ubice Srba. Potporučnik David Ferk je zaključio: “Nisam ubio zato što sam to hteo, već zato što sam morao – i pogodio pravo u metu. Što se mora, mora se.” Ferk je u izveštaju predstavljen kao junak, jer je sačuvao živce i imao mirnu ruku kada su “dva srpska odmetnika, pucajući oko sebe iz svoje žute lade, krenuli prema konvoju snaga bezbednosti”. Ovim slučajem bavilo se i Javno tužilaštvo u Koblencu... - Na kraju se došlo do zaključka da se događaj odvijao malo drugačije: jedan od Srba u ladi držao je granatu, a drugi je pucao u vazduh – ali kada su Nemci ispalili hitac upozorenja, oni su se zaustavili i krenuli u rikverc. Ferk je ipak naredio: “Otvori vatru na neprijatelja!”, a onda su vojnici ispalili ukupno 220 metaka na dvojicu Srba. Javni tužioci iz Koblenca su u ponašanju Ferka videli samoodbranu, a po Šarpingovom nalogu, vojni nadzorni oficir Vilman dodelio je Ferku za “besprekorno ispunjenje vojničke dužnosti” zlatni orden krsta časti Bundesvera – najveće priznanje u nemačkoj armiji. Tu su prećutane činjenice da se sve događalo u atmosferi terora i da su Srbi imali oružje za samoodbranu, jer su znali šta ih čeka, ako ih Albanci uhvate žive... - Tačno i ja sam o tome pisao u knjizi “Ratni zločini – bestidne laži i žrtve NATO-a u kosovskom sukobu”. U pitanju su zaista bestidne laži. U “Konkretu” maja 2002. ste podrobno pisali o “slučaju Potkova”. Šta je za ovaj slučaj bitno? - Zapad dugo nije imao nikakvih dokaza da je Srbija planirala proterivanje Albanaca sa Kosova. Onda je nemačka obaveštajna služba (BND) dobila od vlade zadatak da se “pozabavi” tim pitanjem. Tadašnji ministar odbrane Rudolf Šarping je tvrdio da je spomenuti plan dobio od austrijske obaveštajne službe (HNA). Odlučujuću ulogu u davanju informacija nemačkoj obaveštajnoj službi odigrao je pukovnik Dragan Vukšić, čovek generala Momčila Perišića. Još pre marta 1999. Vukšić je imao kontakte sa nemačkim vlastima. Bio je u Bonu vojni ataše. U novembru 1999. Vukšić je u Parizu učestvovao na Balkanskoj konferenciji, na kojoj su inače učestvovali oni koji su podržali NATO-agresiju protiv Srbije: Ibrahim Rugova i Hašim Tači iz Prištine, a iz Beograda Dragan Vukšić i general Perišić. Početkom 2000. godine Šarping je pred Bundestagom morao da odgovara na po njega neprijatna pitanja. General Hajnc Lokvaj javno je posumnjao u plan “Potkova”. Vama ne moram da objašnjavam da to i nije srpska reč, nego se ona pre upotrebljava u Hrvatskoj. U ovoj situaciji Šarpingu je u pomoć priskočio pukovnik Vukšić, jedini srpski oficir, koji je tvrdio da je takav plan postojao. Na skupu u Rajhenau (17. do 19. marta 2000) Dragan Vukšić je u Austrijskoj vojnoj akademiji tvrdio: Milošević je operaciju “Potkovica” lično naredio. “Sredinom jula 2000. je zbog nelojalnog ponašanja od strane vojnog vrha degradiran. No, to mu u očima novog režima nije izgleda nimalo štetilo. Naprotiv. On je postao portparol novoosnovane stranke generala Momčila Perišića. Trebalo je da bude nagrađen mestom ambasadora u Švajcarskoj, no Bern ga je odbio. Nemačka je imala manje skrupula sa takvim čovekom i dala mu akreditive, tako da je bio imenovan za generalnog konzula u Frankfurtu. Zašto su Sjedinjene Države bile protiv Srbije? - Vašington je hteo da stvori “evropski islam” sa ciljem da oslabi arapske države na Bliskom istoku i Iran. Neokonzervativni krugovi u SAD imaju planove da konstruišu tajnu mrežu “islamskih fundamentalista”, koji bi onda trebali da postanu instrumenat Vašingtona za prljave poslove protiv Evrope. Na nedavnom skupu “Istina o Srebrenici” 4. oktobra ove godine u Banjaluci podrobno ste osvetlili “slučaj Erdemović”... - Veoma je zanimljiva činjenica da je Dražen Erdemović, pripadnik Desetog diverzantskog odreda VRS, odao imena onih koji su bili deo njegovog odreda za ubijanje. To su Franc Kos, Marko Boškić, Zoran Goronja, Stanko Savanović, Brano Gojković, Aleksandar Cvetković, Vlastimir Golijan. Prebivališta tih ljudi su poznata. Ni protiv jednog od njih Hag nikada nije podigao optužnicu. Oni su zločine počinili u vreme kada im je komanda RS dala deset dana voljno. Ti su se vojnici, dakle, službeno nalazili na odmoru posle 11. jula 1995. kada je osvojena Srebrenica. Oni su se, međutim, i to na poziv vojnika sa najnižim činom u toj diverzantskoj jedinici našli 15. jula i počinili te zločine, o kojima je svedočio Erdemović u Hagu. Jedan od njih, Hrvat kao i Erdemović, uhapšen je u SAD 2005. Progovorio je o tim zločinima, ali Tribunal je odbio da ga privede u Hag, navodno zbog nedostatka sredstava. Stiče se utisak da Hag štiti tu jedinicu. Kako ocenjujete rad Haškog tribunala? - Rad tog suda je katastrofalan. On je pristrastan. Istina, tu ima i nekih malih svetlih tačaka. Tako Del Ponteova je na kraju mandata pokušala da se iskupi za propušteno, time što je pred Tribunal izvela Ramuša Haradinaja. No, njen učinak je skroman. Doživela je neuspeh. To se jasno vidi iz memoara, kada je izašla pred javnost sa potresnim informacijama o mafiji koja je prodavala ljudske organe sa srpskih žrtava. Uloga Nemačke u razbijanju bivše Jugoslavije? - Nemačka snosi veliku odgovornost za jugoslovensku tragediju. Ona je potpalila vatru. Nadala se da će novonastale države Hrvatska i Slovenija biti njeni bliski saveznici. No, SAD preuzimaju inicijativu i preuzimaju kontrolu nad Hrvatskom. Takođe je i OVK u početku bila nemački igrač. Bujar Bukoši je radio u Bonu i prikupljao novac za terorističku mrežu na Kosovu, i to uz pomoć nemačke vlade. Tokom devedesetih prikupio je više od 215 miliona maraka. Kako vidite rešenje pitanja Kosova? - Kosovo, kao uostalom i Crnu Goru, vidim kao mafijašku državu sa jakim vojnim prisustvom SAD. Tek kada se promeni stanje u svetu, Srbija ima mogućnosti da povrati suverenitet nad Kosovom. Amerika više nije jedina svetska supersila, kao što je bila, npr. 1995. Svet se brzo menja. Vašington će u još većoj meri dobijati ozbiljne suparnike. Američka svemoć, to je više nego očevidno, polako, ali sigurno prolazi. Jačaju države kao što su Rusija, Kina, Indija, Brazil. Tako će se, možda već i u bliskoj budućnosti, stvoriti povoljniji uslovi i za Srbiju.