Desnica na remontu

Ukrupnjavanje političke scene u Srbiji čeka se godinama, ali bezuspešno. U odnosu na izbore 2007, u parlamentu su se ove godine našle četiri nove partije (PUPS, SPO, DZVM, DSVM) i sve četiri su postale deo vladajuće većine. Tako da vladu ovog trenutka podržava između 11 i 14 partija u zavisnosti šta sve računate u posebne partije. U skupštinskoj opoziciji je ostalo još sedam odnosno osam stranaka u zavisnosti od toga šta već računate u parlamentarne partije. Na sve to, ovog oktobra Srbija je dobila još dve nove političke partije. Tomislav Nikolić je osnovao Srpsku naprednu stranku, Maja Gojković Narodnu partiju. Kako je Toma pre nego što je postao naprednjak bio radikal, i to ne bilo kakav, nego prvi među radikalima u otadžbini, on je zadržao kontrolu nad još 18 poslanika izabranih na listi SRS—a, pa je tako Srpska napredna stranka postala parlamentarna i pre nego što je nastala. Na drugoj strani, Maja Gojković deluje malo sporije nego njen nekadašnji bliski saradnik iz SRS-a; ona je pet dana nakon što je osnovala partiju dogovorila koalicioni sporazum sa partijama Vojislava Koštunice i Velimira Ilića. Čime su dve nove partije na velika vrata ušle na srpsku političku pozornicu. Šta za Srbiju znači nastanak SNS-a i NP? Da li nastanak dve partije koje bi da se smeste desno od centra znači da je taj prostor nepokriven i da je desnica u krizi? Ili je takav bio politički trenutak, cepala se velika desna stranka pa iz nje nisu mogle proisteći neke levičarske partije? Kako god, sada je desno od centra prilična gužva i biće zanimljivo videti kakav će se tu odnos snaga uspostaviti. Jer, iako se po formiranju ove vlade najavljivao zajednički opozicioni nastup za sada je radikalima, naprednjacima pa i narodnjacima pojačanim Majom, izgleda prioritet međusobno odmeravanje snaga, argumenata i uvreda. Onog trenutka kada je sukob Šešelj – Nikolić izašao van SRS-a znalo se da ta linija fronta neće moći lako da bude zatvorena. Ali, budući naprednjaci su mislili da će u podršku celokupne javnosti biti uračunata i podrška narodnjaka Koštunice i Ilića, koje valjda jedino nije obradovao rascep u SRS. Čak je, upravo zbog toga što se DSS i NS nazivaju narodnjacima, Aleksandar Vučić insistirao da se nova stranka nazove srpskom naprednom a ne srpskom narodnom, što je bila alternativa. Maja Gojković je zato svoju partiju nazvala narodnom, pohitala je u zagrljaj Koštunici i Iliću, uprkos Vučićevom (ali ne i Nikolićevom) pozivu među naprednjake i tu je definitivno otvoren i front između naprednjaka i narodnjaka. Ne toliko zbog Maje Gojković, njena politička težina pre dve ili tri godine bila je mnogo veća; ona danas u narodnjački brak donosi samo svoje ime i jedan odbor, već više simbolično. Jer, to što su izabrali Maju, može da znači i poruka narodnjaka naprednjacima da na desnici nisu dobrodošli. Ali, ideja Nikolića i Vučića ne mora da bude saradnja sa radikalima i narodnjacima. Ako je verovati dnevniku “Pres”, koji se poziva na interno istraživanje američke agencije za ispitivanje javnog mnjenja obavljeno od 15. do 22. oktobra, SNS ima čak 24 odsto podrške od ukupnog broja ispitanika, naspram samo sedam koliko imaju radikali, odnosno šest koliko po Amerikancima sada teži DSS. I ako se ovakva tendencija nastavi, SNS bi posle nekih sledećih izbora, u povoljnijem scenariju, mogla da sakupi male stranke i s njima pravi sledeću srpsku vladu, ili u nepovoljnijem, da ponudi Borisu Tadiću veliku koaliciju i oslobodi ga ucenjivačkih zahteva 13 malih stranaka. A ako brojevi koje je objavio “Pres” i nisu sasvim tačni, sama činjenica da neki uticajni ljudi žele da budi takvi i toliki znači da imaju sve šanse da to i postanu. Dr Neven Cvetićanin, autor knjige “Epoha sa one strane levice i desnice”, kaže da termini levica i desnica više ne objašnjavaju ništa jer su se raspali jedinstveni prostori levice i desnice. “Levi centar je sada bliži desnom centru nego krajnjoj levici, kao što je i desni centar bliži levom centru nego ekstremnoj desnici. I suprotno, radikalni levičari su bliži radikalnim desničarima nego partijama centra i zbog toga, recimo, Nova komunistička partija na izborima podržava Srpsku radikalnu stranku. Dakle, više nemamo suprotnosti desnice i levice nego centra i margine, mejnstrima i ekstrema.” Cvetićanin kaže da se Demokratska stranka ponaša ambivalentno; menja svoj lik prema aktuelnoj političkoj tražnji i očas posla se transformiše iz desnog u levi centar ili obrnuto, jer je shvatila da su levi i desni centar samo različite varijacije jedne iste priče. “Sada isto pokušava i Srpska napredna stranka. Kako DS sada sebe smešta u levi centar, SNS bi sebe da definiše kao partija desnog centra, ali koja bi takođe zadržala ambivalentnost. I u tom smislu se SNS približava DS-u. Dakle, do sada su pravo na realnu politiku baštinili DS i nekoliko malih partija. Sada, SNS pretenduje da bude drugi tim za veslanje u istim koordinatama”, kaže Cvetićanin. Da li će zaista naprednjaci to postati, prema mišljenju našeg sagovornika, zavisi od tri faktora: organizacionog, u koji ubraja razvoj infrastrukture ali i podršku finansijera, toga da li će sebi privući intelektualnu elitu, i na kraju kako će objasniti svoju transformaciju odnosno kako će ubediti birače radikala da ostanu s njima i naterati nove da glasaju za njih. Za sada, utisak je da SNS nema problema sa finansiranjem, stranka medijski i dalje stoji prilično dobro, dok, iako je gromoglasno najavljivana, ipak još nismo videli neku naprednjačku intelektualnu elitu. A pitanje je da li Brana Crnčević i Oliver Antić, koji su pošli sa Tomom i Vučićem, mogu uobličavati jednu, velikim silama prihvatljivu, politiku centra. Uz to, naprednjaci se suočavaju sa još dva problema tj. dva Vojislava. Prvi je tu, preziva se Koštunica i, kako predviđa Neven Cvetićanin, on će uskoro morati da se opredeli da li se vraća u politički centar gde je bio prethodnih osam godina, ili će nepovratno otići na marginu sa originalnom Srpskom radikalnom strankom. Kako se sa margine teško može do vlasti utisak je da će pre svega Koštuničini koalicioni partneri, stari Velja i nova Maja učiniti sve da narodnjačku koaliciju vrate ka centru, dok, ako se bude pitao sam DSS, tj. Koštunica, “od povratka neće da bude ništa sve dok nam ne vrate Kosovo”. Naprednjacima, s jedne strane, više odgovara da DSS još zaoštrava svoju poziciju i da se za glasove tuče sa SRS-om, s druge strane ne bi im loše došao ni povratak DSS-a u glavnu igru, pogotovo ako do tad olabave sadašnje prilično zategnute odnose. Ipak, mnogo veća opasnost za naprednjake jeste povratak Vojislava Šešelja iz Haga, koji najavljuje čak i Nataša Kandić. Bez Šešelja u Srbiji radikali zaista ne mogu da se nadaju ničem više od sedam odsto podrške. U ovom trenutku trio Radeta – Pop Lazić – Nataša Jovanović nije mnogo omiljeniji od trija: Biserko – Kandić – Vučo ali, ako se Šešelj vrati to već može dramatično da promeni situaciju; u korist radikala a na štetu naprednjaka – koji će nesumnjivo biti glavna meta vojvode Vojislava. I u tom slučaju, valja očekivati ponovni uzlet desnog ekstrema u Srbiji, kome će naruku ići i eventualno postavljena dilema: ili EU ili Kosovo, ali i svetska ekonomska kriza. Ipak, da li samo stvaranje SNS-a znači da je ta ekstremna desnica ipak u krizi iz koje će se teško izvući? Dr Cvetićanin kaže da je ekstremna desnica u krizi jednako kao i ekstremna levica. “Te centripetalne sile centra usisavaju sve veće delove i sa leve i sa desne strane. Jer, kao što su sebi privukle delove radikala, prvo u vidu grupe građana Maje Gojković a sada i u vidu stranke Nikolića i Vučića, tako su i sa leve strane privukli SPS. Da podsetim, do pre nekoliko godina, da ne kažem do majskih izbora, SPS je bio partija levice koja je sasvim daleko od centra a danas već može da se kaže da je to partija levog centra”. Ivica Dačić jeste SPS pomerio sa tvrdih levih i nacionalističkih pozicija, ali su na tom mestu ostali delovi SPS-a: Aleksandar Vulin sa svojom Partijom socijalista i Milorad Vučelić. Zanimljivo da pored Če Gevare u Vučelićevom nedeljniku “Pečat” mesto heroja zauzima i Vojislav Koštunica – što može da nam govori i o daljem udaljavanju DSS-a od centra ka ekstremnoj desnoj poziciji, gde se, kako to Cvetićanin primećuje, polako približava krajnjoj levici. I tu smo na tragu onoga što će vam reći zakleti desničari, da je DSS zapravo oduvek i bio krajnje leva, alterglobalistička partija. U svakom slučaju, dalje kretanje DSS-a ka alterglobalizmu verovatno bi najbolje došlo Srpskoj naprednoj stranci koja bi mogla da računa na koaliciju sa Veljom Ilićem i na to da će DSS teško više ikada dostići dvostruku cifru na izborima. A zbog svog nerešenog statusa u Skupštini Srbije, zbog toga što im je u interesu da što skuplje naplate medijski popust koji su dobili i, naravno, zbog eventualnog povratka Vojislava Šešelja iz Haga, Srpska napredna stranka želi da se što pre napravi novi raspored na desnom delu političke scene. Dakle, prvi cilj SNS-a: izbori, što pre. Intervju: Dr Slobodan G. MarkoviĆ, istoriČar Nemamo pravo na ideologiju Trenutno u parlamentu stranke levice imaju 99 poslanika a desnica ima 151. Dakle, desnica ima većinu ali to očigledno nije bitno jer to nije ključno pitanje Imena Srpska napredna stranka i Narodna partija su iz repertoara srpskih građanskih partija pre Drugog svetskog rata. Prve tri stranke u Srba bile su radikalna, naprednjačka i liberalna; radikalna već postoji, liberalna je neprihvatljiva za taj birački sloj, dakle ostala je naprednjačka. Kao što je i Maja Gojković uzela očekivano ime iz repertoara desnih partija. Očigledno je da je osnivačima jedino bilo bitno da uzmu ime iz istorije da bi se kao desne partije pozvale na tradiciju, kaže na početku razgovora za NIN dr Slobodan G. Marković, istoričar, saradnik Instituta za evropske studije. Ali kao što su nekadašnji naprednjaci bili netrpeljivi protivnici radikala i danas je netrpeljivost naprednjaka i radikala velika? - U čuvenom “radikalskom odisaju” 1887. ubijeno je oko 400 naprednjaka, tako da ja mislim da danas netrpeljivost ipak nije tolika i da se bar neće međusobno ubijati. A i naprednjaci su završili tako što su se utopili u Demokratsku stranku, što se sigurno neće desiti današnjim naprednjacima. Da li dve nove stranke vidite kao stranke desnice; kod nas ti pojmovi baš i nisu najčistiji, i da li sama njihova pojava govori da je desnica u Srbiji u krizi? - Po svojim vrednosnim opredeljenjima dve trećine građana Srbije su konzervativci a jedna trećina su liberali. Paradoks je što konzervativni birači imaju levičarske sklonosti, zato što u Srbiji ono što građani žele da konzerviraju jeste izvesnost iz vremena socijalizma, tj. žele da spreče rizik koji sa sobom nosi tržišna privreda. Zato je u Srbiji moguće da partija bude konzervativna i socijalistička u isto vreme poput SPS-a. I ne samo SPS-a, mnoge partije su takve. Dakle, kod nas je moguće da stranka u isto vreme bude i desničarska i levičarska. Jer, ako kao parametar uzimamo odnos prema nacionalnom pitanju, i SPS i SRS su desnica, ali ako je to odnos prema ekonomiji, onda su oni levica. Dok se ideološke postavke uopšte ne uzimaju u razmatranje, naše biračko telo, čak ni intelektualna elita, još nije došlo do tog stadijuma da se opredeljuje na osnovu ideologije. I zato je ta podela na levicu i desnicu kod nas zamršena i zato toliko malo znači. Jer, ako biste računali koliko poslanika u parlamentu imaju stranke levice, a koliko stranke desnice, došli biste do podatka da desnica ima 151 poslanika a levica 99. Dakle, desnica ima većinu, ali to očigledno nije bitno jer to nije bilo ključno pitanje na izborima, niti se vlada pravila na tim postavkama. Demokratsku stranku ste ubrojili u partiju levog centra? Da li je članstvo u Socijalističkoj internacionali i definitivno opredelilo DS i da li je sada na delu vlada levog centra? - U levicu sam ubrojio DS, LSDV, SPS, PUPS, LDP i SDU. Tu sam prihvatio određenje Demokratske stranke da je partija levog centra, mada samo članstvo u Socijalističkoj internacionali ne znači mnogo. Veliki broj stranaka koje su članovi Internacionale su prihvatile neoliberalna načela kao npr. engleski laburisti koji su praktično postali partija desnog centra. A ako pogledamo ekonomski program Demokratske stranke, izuzev blage tendencije da se ravnomerno podeli teret tranzicije, to je jedan liberalni program, koji insistira na tržišnim reformama, privatizaciji i svemu što podrazumeva tzv. Vašingtonski konsenzus. Dakle, delovanje u okviru neoliberalne paradigme uz određena prilagođavanja. I ja ne vidim da je tu došlo do neke promene, niti verujem da može da dođe do neke promene. To je utaban put kojim su išle sve tranzicione zemlje izuzev Slovenije i mi nećemo moći da skrenemo sa ovog pravca; pogotovo što u vremenu svetske finansijske krize međunarodna regulatorna tela Svetska banka i MMF-a još više dobijaju na značaju. I čak i ako je ova vlada zaista imala nameru, a ne znam da li je, da bude delom levičarska, da ima povećana budžetska davanja, od toga će odustati zbog svetske finansijske krize. Jednostavno, mi smo mala zemlja i nemamo puno manevarskog prostora. Drugim rečima, hoćete reći da smo mi mala i siromašna zemlja pa nemamo ni pravo na ideologiju, na podelu na levicu i desnicu? - Tako je. Ideologije se stvaraju u velikim narodima. Prilagođene su i njihovoj veličini, i njihovoj tradiciji i njihovom značaju. Mali narod ne treba da sledi nijednu ideologiju slepo, mali narod treba da sledi samo svoje interese. A ti interesi su i taktički i strateški i u tom smislu je potrebno njih prilagođavati. Samo takva politika jedne male države u ovakvom globalnom i teškom okruženju može da da rezultate, a takva politika će klatno imati na levoj strani, u drugom trenutku na desnoj. I to je tako oduvek. Dovoljno je da vas podsetim da je Narodna radikalna stranka 1881. počela kao stranka seljačke levice, a završila kao krajnja desničarska stranka. To govori koliko je dogmatizam i prihvatanje ideoloških podela ovde ne samo nemoguć nego i besmislen.