Spasovdan i ostali dani

Došavši, nađoh najkrasnije mesto od davnina. Preveliki grad Beograd koji je po slučaju razrušen i zapusteo. Sazdah njega i posvetih ga Presvetoj Bogorodici. Ovo su reči Despota Stefana Lazarevića (1377-1427), ratnika i pesnika, koji je prvi od Beograda napravio prestonicu svih srpskih zemalja kada ga je dobio na poklon od Ugarske. Postao je knez u 12. godini posle pogibije svog oca kneza Lazara u Kosovskoj bici. Bio je jedan od najobrazovanijih ljudi svog doba, a istakao se junaštvom u bitkama kod Rovina, Nikopolja i Ankare. Bio je najugledniji od 24 viteza Zmajevog reda. Podsticao je graditeljstvo i umetnost. Od kada je Despot Stefan Lazarević 1403. godine Beograd posvetio Presvetoj Bogorodici i dao mu status prestonice, grad je kao svoju slavu uzeo Vaznesenije Gospodnje – Spasovdan. Ova zavetna slava (17. maj) simbolično ukazuje na uzdizanje grada iz pepela i veru u dobru budućnost. Grad proslavlja Spasovdan kao Slavu Grada – tako glasi član 10 Statuta Beograda. A u članu 9 Statuta, piše: - Grad obeležava i proslavlja Dane Beograda od 16. do 19. aprila kao Praznik Grada. Skupština Grada Beograda je 26. decembra 2002. godine odlučila da se period između dva značajna događaja u istoriji Beograda, od 16. do 19. aprila obeležava kao Dani Beograda. Slovensko ime Beograd prvi put je pomenuto 16. aprila 878. godine u jednom pisanom dokumentu – u pismu pape Jovana VIII bugarskom knezu Borisu. A 19. aprila 1867. konačno je, pošto je poslednji turski komandant Ali Riza paša simbolično predao ključeve Knezu Mihailu na Kalemegdanu, prestala gotovo troipovekovna okupacija i Beograd ponovo postao srpski grad. Treba li napominjati da je od 1945. godine do pomenute 2002. Beograd kao svoj dan slavio 20. oktobar, dan oslobođenja od Nemaca. Šef poslaničke grupe Liberalno-demokratske partije Dejan Ranđić tražio je na poslednjoj sednici Skupštine Beograda da se iz Statuta Beograda briše odredba broj 10 o Spasovdanu kao gradskoj slavi, ali taj predlog nije prošao. Na ovim stranicama NIN-a on preciznije objašnjava šta je zapravo ova stranka želela tim povodom. Međutim, kako je njegovo obrazloženje glasilo da je Srbija sekularna država pa shodno tome gradskoj slavi nije mesto u Statutu, nameće se pitanje: Šta znači tumačenje da je Srbija sekularna država? Bivši dekan i profesor Bogoslovskog fakulteta u Beogradu dr Dimitrije Kalezić, na to, za NIN odgovara: - Srbije jeste sekularna država. Ali, sve države na svetu, osima Vatikana, takođe su sekularne države. Vatikan je jedina država gde je poglavar crkve ujedno i šef države. U sekularnim državama, prirodno, prisutna je i crkva. Jer, ko čini državljane jedne države? Vernici, pre svih, mada ima i nevernika, naravno. Slava Beograda datira iz 1403. godine i mnogo je starija od onih koji pokreću to pitanje. A rekao bih da ga ne pokreću ni po pitanju ni po pozivu odozgo, ni po odzivu odozdo, od naroda. Ne verujem ni da je to stav jedne stranke, jer i u toj stranci mora biti vernika. Mora biti onih kojima je duhovnost važna kao potka i osnova jedne kulture. Kada je početkom devedesetih godina prošlog veka obnovljen višepartijski sistem u Srbiji, razlika između vladajućih socijalista i novih stranaka bila je, između ostalog, i u tome što su novoformirane partije dobile svoju slavu. Da li su svi pripadnici jedne stranke vernici, da li su uopšte svi pripadnici stranke članovi samo jedne religije? Na ova i slična pitanja koja se sporadično javljaju, dr Kalezić odgovara: - Stranačku slavu slave pravoslavni vernici koji su članovi te stranke. Ako u toj zajednici ima nepravoslavnih, to nije njihova slava. Slava nije nešto komunalno kao što su od 1945. postala groblja. Slava se obeležava tako što se centralni deo obreda uzima iz prazničnoga bdenija hramovne slave i to najvažnije u obredu crkvene slave. I porodične, razume se. Tu je rečeno da je žito beskrvna žrtva u slavu Boga, u čast Svetoga, za pokoj preminulih članova te zajednice. Porodične, zadružne, a može i partijske. I na kraju, za zdravlje onih koji su to pripremili. Jednak je obred i ako je crkvena slava, i porodična, i ako je slava sela, grada, škole ili partije. Ako neko misli da je slava parastos svecu, taj je zapao u treći stepen religioznog ludila i prepotencije, da mu nema leka. Mnogi su danas spremni da svoje političko uverenje u kome nema mesta slavi, naročito ne partijskoj, objašnjavaju ateizmom, što naš sagovornik energično negira: - Šta znači ono a ispred teizma? Time se zapravo reč teizam želi lišiti svog osnovnog značenja. Jer, ateista zapravo zna Boga, ne prihvata ga, staje protiv njega, radi protiv njegovog zakona i ima svoju advokaturu za osporavanje postojanja Božijeg. To je, što bi rekao pokojni profesor Vuko Pavićević, militantni ateista. A šta je agnostik u tom slučaju, onaj koji je jednako nesklon slavi? - To je aktivna neznalica, nastavlja dr Kalezić. – Dok sam bio studentom, više puta sam boravio u manastiru Ćelije kod oca Justina Popovića. Posle večere bismo razgovarali, i jednom prilikom je rekao: Ma, to su aktivne neznalice! Potom mi je objasnio da su to oni koji kažu da ne znaju i neće da znaju, ignoranti. To vam je agnostik, onaj koji ne prihvata. Treba reći da predlog LDP-a nije dobio podršku nijednog stranačkog predstavnika u Skupštini grada. Naprotiv, predstavnici DSS-a, kao i nekih drugih stranaka, oštro su ga osudili. Nemanja Šarović, odbornik radikala, kaže da je takav zahtev besmislen, a Zoran Alimpić, šef poslaničke grupe DS-a, nije razumeo zbog čega nekome smeta proslava Spasovdana koji ima dugu tradiciju: - Član koji reguliše gradsku slavu postoji u statutima Niša, Čačka, Subotice, Kragujevca... To je tradicija, čak i Dubrovnik ima svoj dan, katolički verski praznik zaštitnika ovog grada. U svakom slučaju, kao što sam ja protiv tog amandmana LDP-a, uveren sam da isto misle i ostali odbornici iz redova DS-a. Odbornik iz redova narodnjaka Nebojša Bakarec je javno postavio pitanje zbog čega LDP do sada nije ukinuo proslavu slava u opštinama gde su na vlasti: - Ovaj amandman je u najmanju ruku glup. Proslava Spasovdana je tradicija duga 600 godina i LDP je iz nekog razloga mislio da treba da je ukine. Ako su vlast, neka se tako i ponašaju. Oni bi da vladaju, a da se ponašaju kao opozicija. To ne ide tako.