Stići u nepoznato

Tokom 60-ih vasionska trka je, pored ostalog, proizvela opštu fascinaciju naukom i velikim tehnološkim naprecima. Da bi- smo se sreli sa vanzemaljcima moramo učiniti sve da šaljemo ljude daleko u vasionu. Zbog čega bismo trebali otići u vasionu? I, kakvo je opravdanje za ogroman novac i ogromne napore koji će se potrošiti da bi se dobilo nekoliko stena sa Mesečeve površine? Zar nema nečeg važnijeg na Zemlji na šta bi se utrošila sva ta sredstva i napori? U neku ruku, situacija je slična kao u Evropi pre 1492. godine. I onda su ljudi, verovatno, tvrdili da je slanje Kolumba na dalek put, kojim je trebalo da plovi do skoro nezamislivo udaljenih ciljeva, bilo bacanje novca. Ipak, otkriće “novog sveta” napravilo je ogromne promene u “starom svetu”. Odlazak čoveka u vasionu imaće i veći efekat? To će u potpunosti promeniti budućnost ljudske rase i, možda, odrediti da li ćemo uopšte imati neku budućnost. To neće rešiti naše trenutne probleme na Zemlji, ali će nam otvoriti nove perspektive i nateraće nas da gledamo daleko napolje, ali i unutra, gde već jesmo. Sa malo sreće to bi nas sve moglo ujediniti, kako bi se suočili sa zajedničkim izazovom. To bi bila dugoročna strategija – a pod dugim rokom ja podrazumevam stotine, pa čak i hiljade godina. Mi bismo mogli napraviti baze na Mesecu za oko 30 godina. Mogli bismo dospeti na Mars za narednih 50 godina, pa čak i do planeta van Sunčevog sistema, odnosno do meseca koji kruže oko njih za narednih 200 godina. Pod “dospeti” mislim na letove sa ljudskom posadom. Mi smo već imali “rovere” na Mesecu, a spustili smo i sonde na Titan, Saturnov mesec, ali ukoliko razmatramo budućnost ljudske rase, moraćemo tamo otići lično. Otići u vasionu neće biti jeftino, to je sasvim izvesno. Ali, troškovi će biti samo mali deo raspoloživih svetskih resursa. NASA ima budžet koji je, grubo rečeno, konstantan, od vremena spuštanja Apola na Mesec, ali je suštinski pao sa 0,3 odsto američkog bruto društvenog proizvoda u 1970, na 0,12 odsto koliko iznosi danas. Čak, i ukoliko bismo povećali međunarodne troškove na osvajanje svemira za 20 puta, radi preduzimanja ozbiljnih pokušaja za slanje čoveka u svemir, to bi bio samo delić svetskog bruto društvenog proizvoda. Biće onih koji će tvrditi da bi bilo bolje potrošiti novac za rešavanje problema na našoj planeti, kao što su klimatske promene i njeno zagađenje i da bi to bilo korisnije od, možda, besplodnih pokušaja odlaska na nove planete. Ja ne osporavam značaj borbe protiv klimatskih promena i globalnog zagrevanja Zemlje, ali sve to mi možemo učiniti, i ipak uštedeti četvrtinu od jednog postotka bruto društvenog proizvoda radi odlazaka u vasionu. Zar nije naša budućnost vredna jedne četvrtine postotka? Vasiona je vredna velikih troškova – svi smo tako mislili u 60-im. Negde 1962. predsednik Kenedi je doneo odluku da SAD spusti čoveka na Mesec krajem te dekade. To je postignuto, upravo na vreme, odnosno misijom “Apola 11” 1969. godine. Vasionska trka je dovela do fascinacije naukom i izazvala velike napretke u tehnologiji, uključujući prva integrisana kola velikih razmera koja su osnova svih modernih računara. Međutim, posle poslednjeg spuštanja na Mesec, i u odsustvu daljih planova za buduće letove u vasionu sa ljudskom posadom, javno interesovanje je splaslo. Sve je išlo zajedno sa gubitkom entuzijazma za nauku na Zapadu, jer ona nije bila rešila društvene probleme koji su stalno bili u centru javnog života, iako je dala mnoge boljitke. Novi program letova u svemir sa ljudskom posadom verovatno bi ponovo probudio entuzijazam ljudi za vasionske letove i nauku uopšte. Robotizovane misije su znatno jeftinije i mogu pružiti više naučnih informacija, ali one ne bude maštu ljudi na isti način i, što je najvažnije, one ne šalju ljudsku rasu u vasionu, što je, ja tako tvrdim, jedina dugoročna strategija. Cilj uspostavljanja baze na Mesecu do 2020. godine i spuštanja čoveka na Mars do 2050. oživelo bi vasionski program i dalo bi mu smisao i svrhu, na isti način kao što je cilj predsednika Kenedija, a to je bio Mesec, dao puni smisao poduhvatima u 60-im. Obnovljeni interes za vasionu povećao bi javni interes i zalaganje za nauku, uopšte. Manjak poštovanja, koji se oseća za nauku i naučnike, već je dao ozbiljne posledice. Sve manje mladih odlučuje da se posveti nauci iako živimo u društvu kojim upravljaju nauka i tehnologija. Šta ćemo naći ukoliko, ipak, napravimo napor da odemo u vasionu? To je važno pitanje? Ima li gore vanzemaljaca, ili smo mi sami u vasioni? Mi verujemo da se život na Zemlji pojavio spontano. Zbog toga mora biti moguće javljanje života i na drugim, za život prikladnim, planetama, kojih verovatno ima veliki broj u našoj galaksiji. Ali mi ne znamo kako se u stvari život pojavio. Verovatnoća da će se nešto tako komplikovano kao što je molekul DNK obrazovati slučajnim sudaranjem i kombinacijom atoma u okeanu izgleda neverovatno mala. Međutim, možda su postojali jednostavni makromolekuli koji su bili elementarne čestice za DNK, ili za neki drugi molekul koji je posedovao sposobnost sopstvene reprodukcije. Čak i da je verovatnoća spontanog nastanka života na za to prikladnoj planeti vrlo, vrlo mala, pošto je vasiona beskrajna, moguće je da se život pojavio negde daleko – i ne pretpostavljamo gde. Ako je verovatnoća vrlo mala, onda bi i rastojanje između takva dva događanja stvaranja života bila vrlo velika. Međutim, postoji teorija poznata kao panspermija, koja nam govori da se život može širiti s planete na planetu ili od jednog solarnog sistema na drugi solarni sistem, tako što se prenosi meteorima. Mi znamo da je Zemlja bila pogađana meteorima koji su dolazili sa Marsa, a da su neki drugi meteori dolazili i sa udaljenijih planeta. Nemamo podatke da bismo rekli da su ti meteori sobom nosili život, ali to ostaje kao mogućnost. Važna odlika života koji se možda pojavio panspermijom, u najmanju ruku u blizini Zemlje, bila bi ona čiju bi osnovicu činio DNK. S druge strane, nezavisna pojava života mogla bi imati DNK kao osnovu, ali je to neverovatna mogućnost. Jedan od opservacionih dokaza o verovatnoći pojave života su i fosili od pre 3,5 milijardi godina. Zemlja je stvorena pre 4,6 milijarde godina, ali je najverovatnije bila suviše topla tokom prvih milijardi godina, ili tako nešto. Znači, život se na Zemlji pojavio u toku pola milijarde godina, u kojim je to bilo moguće, što je suviše kratko u poređenju sa 10 milijardi godina, koliko je, u stvari, verovatno trajanje života same Zemlje. Drugim rečima, od danas pa nadalje, Zemlja će trajati još oko 5,4 milijarde godina. U suštini, ove činjenice upućuju da su panspermija i nezavisna pojava života prilično verovatni. Ukoliko je ta verovatnoća mala, onda bi se moglo očekivati da bi za nju trebalo čekati 10 milijardi godina. Pošto možda postoji primitivni život i na drugim regionima galaksije, ne izgleda verovatno postojanje i inteligentnih bića. Izgleda da nas nikada nisu posetili vanzemaljci. U ovo ne računam izveštaje o NLO, naravno. Moj osnovni razlog za to je što su njih videli, uglavnom, čudaci i slabo obrazovani ljudi. Ukoliko, čak, postoji zavera vlade ili vlada, kojom se sprečava upoznavanje javnosti sa ovim izveštajima, ili se ti izveštaji drže samo za sopstvenu nauku, onda bi to bila potpuno neefikasna politika i zbog toga je sve to malo verovatno. Nadalje, uprkos obimnim istraživanjima koja su u okviru, tzv. SETI projekta, što prevedeno znači “potraga za ekstraterestijalnom (vanzemaljskom) inteligencijom”, mi do sada nismo imali prilike da čujemo bilo kog vanzemaljca, niti da gledamo njihove televizijske emisije. Ovo, po svoj prilici, pokazuje da ne postoji vanzemaljska civilizacija u radijusu od nekoliko stotina svetlosnih godina, bar na današnjem stepenu razvoja. Osiguravanje života protiv kidnapovanja od strane vanzemaljaca, koje bi sprovelo neko osiguravajuće društvo bio bi prilično dobar i isplativ posao. Ali zbog čega mi nismo nikad ništa čuli od onih gore? Jedno gledište o tome može se naći u stripu Kalvin i Hobs. Tekst glasi: “Ponekad pomislim da je najvažniji znak postojanje inteligencije negde u svemiru to što niko odozgo nije ni pokušao da stupi s nama u kontakt.” Nešto ozbiljnije: postoje tri moguća objašnjenja koja govore zašto nikad ništa nismo čuli odozgo od vanzemaljaca. Prvo, može biti da je verovatnoća primitivnog života na odgovarajućoj planeti vrlo mala. Drugo, verovatnoća primitivnog života može biti razumno visoka, ali je verovatnoća inteligencije tog života vrlo mala. Baš zbog toga što je evolucija u našem slučaju dovela do inteligencije, ne bi trebalo misliti kako je ona neizbežna posledica Darvinove prirodne selekcije. Nije sasvim izvesno da inteligencija garantuje dugotrajno preživljavanje. Bakterije i insekti živeće, prilično srećno, i posle odluke naše tzv. inteligencije da sami sebe uništimo. Postoji i treća mogućnost. Život se pojavljuje i u nekim slučajevima razvijaju se inteligentna bića, ali kad dostignu visok stepen razvoja i počnu slati radio-signale, imaće tehnologiju za pravljenje nuklearne bombe i druga oružja za masovno uništenje. Zbog toga se mora računati da su možda bila u opasnosti da sama sebe unište. Nadajmo se da to nije razlog što nismo sreli vanzemaljce. Lično verujem u drugu mogućnost, tj. da je primitivni život relativno česta pojava, ali da je inteligentni život vrlo redak. Neko bi rekao da će se tek pojaviti na Zemlji. Da li možemo opstati van Zemlje na druže vreme? Naše iskustvo sa međunarodnom vasionskom stanicom govori da ljudsko biće može preživeti mnogo meseci u vasioni, ali da nulta Zemljina teža izaziva izvestan broj neželjenih fizioloških promena, kao što je slabljenje kostiju. Zbog toga bismo morali težiti bazama za dugoročni boravak ljudi koje bi bile na planetama ili mesecima sa gravitacijom. Ukopavajući se ispod površine nebeskog tela na kome se čovek nalazi dobila bi se termička izolacija i zaštita od meteora i kosmičke radijacije. Planeta ili neki mesec mogli bi poslužiti kao izvor sirovina koje bi bile neophodne, ukoliko vanzemaljska zajednica želi da vodi život nezavisan od Zemlje. Koja su moguća mesta za ljudske kolonije u solarnom sistemu? To mesto je, očigledno, Mesec. On je blizu i relativno ga je lako doseći. Već smo sletali na njega i vozili smo njegovom površinom naročite terence. S druge strane, Mesec je mali, bez atmosfere i magnetnog polja koje skreće solarnu radijaciju i čestice kao što je slučaj na Zemlji. Tamo nema tečne vode, ali možda ima leda u kraterima na Mesečevom severnom i južnom polu. Kolonija na Mesecu mogla bi to iskoristiti kao izvor kiseonika, korišćenjem energije koja dolazi iz nuklearnih ili solarnih ploča. Mesec bi, takođe, mogao biti baza za putovanje na ostatak solarnog sistema. Mars je, očigledno, sledeći cilj. On je na pola rastojanja Zemlje od Sunca, i zbog toga, dobija samo polovinu toplote. Nekada je imao magnetno polje, koje je iščezlo pre 4 milijarde godina, ostavivši Mars nezaštićenim od solarnog zračenja. Zbog toga je Mars i ostao bez atmosfere, i sa samo pola odsto od pritiska koji vlada u Zemljinoj atmosferi. Međutim, pritisak na Marsu je morao biti viši u prošlosti, zato što mi vidimo ono što liči na njegovo gubljenje preko kanala i isušenih jezera. Tečna voda ne može postojati na Marsu, jer bi isparila zbog (skoro) postojećeg vakuuma. To nam govori da je Mars imao tople i vlažne periode tokom kojih je život možda postojao, bilo da je nastao spontano ili panspermijom. Na Marsu nema života, ali ako pronađemo dokaze da je nekad postojao, to bi dalo indicije o verovatnoći razvoja života na za to prikladnim planetama, i ta verovatnoća bi bila vrlo visoka. NASA je poslala veliki broj vasionskih letelica na Mars, startujući s “Marinerom 4” u 1964. On je osmatrao planetu pomoću više orbitera od kojih je poslednji bio Marsov izviđački orbiter. Ovi orbiteri registrovali su i snimili najviše planinske vrhove u solarnom sistemu. NASA je poslala veliki broj sondi na površinu Meseca, a nedavno i dva mala vozila na Mars. Iz vozila sa Marsa stigle su slike pustinjskih pejzaža. Međutim, postoje velike količine vode u formi leda na polarnim regionima. Kolonije na Marsu mogle bi ga koristiti kao izvor kiseonika, u najmanju ruku. Na Marsu je bilo vulkanskih aktivnosti. One su sigurno izbacile na površinu metale koji bi bili od koristi za koloniju. Mesec i Mars su najprikladnija mesta za vasionske kolonije u solarnom sistemu. Merkur i Venera su suviše topli, dok su Jupiter i Saturn gigantske gasne lopte, bez čvrste površine. Meseci na Marsu su vrlo mali i nemaju nikakve prednosti nad matičnom planetom. Titan, Saturnov mesec, vrlo je veliki i masivniji je od bilo kog drugog meseca, a ima i gustu atmosferu. Kasini-Hejdžinsova misija NASA i ESA spustila je sonde na Titan 2004. godine, a one su kasnije otposlale slike njegove površine. Vrlo je hladan, pošto je daleko od Sunca, a ne bih ni voleo da živim odmah do jezera tečnog metana. A šta se događa van Sunčevog sistema? Naša osmatranja pokazuju da značajan broj zvezda ima oko sebe planete. Za sada, možemo otkriti samo gigantske planete kao što su Jupiter i Saturn, ali je razumno pretpostaviti da njih prate planete veličine Zemlje. Neke od njih će možda biti u zonama zgodnim za kolonije, gde su rastojanja od zvezda takva da omogućavaju postojanje tečne vode na njihovim površinama. Postoji oko 1.000 zvezda u radijusu od 30 svetlosnih godina od Zemlje. Ukoliko samo 1 odsto od svake ima oko sebe planete dimenzija Zemlje, i to u zonama u kojima bi čovek mogao opstati, onda već imamo 10 kandidata za nove svetove. Mi ih možemo kontaktirati današnjom tehnologijom, ali svrha putovanja na duge staze bila bi međuplanetarno putovanje. Pod dugim rokom ja mislim na sledećih 200 do 500 godina. Qudska rasa postoji kao poseban rod oko 2 miliona godina. Civilizacija je počela pre oko 10.000 godina, a brzina razvoja se stalno povećavala. Ali, ukoliko se ljudska rasa produži u narednih milion godina, mi ćemo, sigurno, otići tamo gde niko pre nas nije bio. Cosmos Magazine (Autor je astrofizičar, profesor matematike na Univerzitetu Kembridž, Engleska) Preveo s engleskog MomČilo B. ĐorĐeviĆ