Bolonja nije svemu kriva

Ako apstrahujemo nevolje vezane za kolaps grada koje nam redovno priređuju mahom svi kojima nešto nije po volji i fokusiramo se samo na studente i njihov protest, situacija se ne menja – i dalje smo u nevolji. “Bolonja” nam je isporučila svoj račun. Po njemu ili imamo jako glupu i lenju decu ili imamo jako glupe i lenje tvorce školskih programa. Prema poslednjim podacima, prolaznost na ispitima studenata koji studiraju po programima u skladu sa Bolonjskom deklaracijom kreće se oko 20 odsto. Analize trajanja studija, koje su pojedini fakulteti dostavili Rektoratu Univerziteta u Beogradu, pokazuju da je studije tokom 2006–2007. godine završilo 9.123 studenta, od tog broja samo 13 odsto je studije završilo u roku. Od ukupnog broja studenata koji su pre dve godine počeli da studiraju u skladu sa “Bolonjom”, svaki peti je uspeo da ispuni sve ispitne obaveze i upiše drugu godinu. Da fakulteti ne bi bili desetkovani doneto je rešenje da se studentima omogući upis u narednu godinu sa 37 ESP bodova, umesto 60 koliko je obavezno, tako da se broj onih koji su prošli uz teret prenetih ispita (Bolonja ne poznaje ovu kategoriju) popeo na 40 odsto. Od svih fakulteta Beogradskog univerziteta samo je Arhitektonski uspeo da zabeleži evropski prosek, jer je na ovoj visokoškolskoj ustanovi čak 83,5 odsto studenata ostvarilo 60 ESP bodova. Poznavaoci prilika na ovom fakultetu kažu da se radi samo o tome da je fakultet izvršio svoje obaveze kada je u pitanju priprema za novi režim studiranja. U međuvremenu se stiglo do još jedne generacije bolonjaca koja se nije pokazala uspešnijom od prethodne. Umesto 37, ove godine se od njih očekuje da ostvare 42 boda, a čak i ako im to pođe za rukom ne znači da će ostati na budžetu. Neophodno je da se uvidi o kom broju razgovaramo, što je veoma teško jer fakulteti nikako da prebroje ko im je položio ko nije, i kada se ti spiskovi dostave Ministarstvu prosvete, znaće se i ko će biti na budžetu, a ko će plaćati veoma visoke školarine. Studentski parlament, Studentska unija Srbije i Savez studenata Beograda podržali su proteste akademaca koji traže da se svi koji imaju 42 boda upišu na budžet, da se prekine naplata preostalih bodova koji se prenose u naredne godine, da se usvoji bezuslovni upis za starije studente i smanji školarina. Teško je verovati da će sva četiri zahteva biti usvojena, a još teže da se na spisku zahteva nije našao i onaj koji bi bio najlogičniji – zahtevamo da fakulteti i profesori obezbede uslove i programe po kojima možemo da studiramo. Profesor Srbijanka Turajlić ukazuje upravo na tu nelogičnost: “Ne mogu da kažem da su studentski zahtevi opravdani, jer mislim da oni traže pogrešne stvari. Oni traže da im se daju ustupci da bi prebrodili jednu trenutnu barijeru. A ono što ja mislim da bi trebalo da traže je da se ustanovi zašto postoji ta barijera i šta je učinjeno da te barijere nema. Drugim rečima, studenti su po zakonu obavezni da sakupe 60 bodova, a tih 60 bodova je trebalo da bude odmereno tako da prosečan student, sa normalnim osmočasovnim radnim vremenom može da savlada sve što se od njega očekuje u toku jedne školske akademske godine. Ako to opterećenje nije dobro izmereno, onda on to ne može da savlada i onda se mi bavimo posledicama a ne uzrocima. U tom kontekstu mislim da bi studenti trebalo da traže da se ustanovi stvarno opterećenje, da se ono primeni da se više takvi problemi ne bi događali i onda bi mogli da kažemo da imamo reformisane studentske programe. Bar u nekoj meri reformisane. Prema tome svi su u pravu i niko nije u pravu.” Sasvim je logično da su studenti u ovom trenutku uplašeni samo od onoga što će im se dogoditi sutra i da ih najviše brine da li će preći u sledeću godinu i koliko će to da košta. A, opet, čak i da postave zahteve koji bi se odnosili na suštinu reformi, a ne njihovu trenutnu zaštićenost, pitanje je kako bi to prošlo. Ili, konkretnije, ko je taj koji će u tako kratkom roku promeniti radne navike profesora i primorati ih da shvate da je profesorsko zanimanje posao sa punim radnim vremenom, a ne mesto na koje, recimo, doktori svraćaju između dva pregleda da bi otpredavali neki od predmeta na Medicinskom fakultetu i zatim nestali. A pre nego što se prozovu profesori, trebalo bi se upitati koja je uloga države u svemu tome. Recimo, zašto, iako ima tako malo para u budžetu za školstvo, bespogovorno daje plate svim profesorima, pa čak i onima koji nisu ispunili ni deseti deo reformi, a uvek joj zafali sredstava kada su studenti u pitanju. Qubiša Rajić, profesor na Filološkom fakultetu smatra da je ona polazna tačka u reformi: “Mislim da ’Bolonja’ ima mnogo propusta, ali mi ni takvu ’Bolonju’ ne sprovodimo. Kod nas se sve radi naopako: umesto da država prvo utvrdi koliko ima novca, obezbedi prostor, opremi kabinete i laboratorije, nabavi literaturu i stvori uslove za studiranje, zatim profesori naprave programe i tek onda se u sve uključe studenti, ovde se ide obrnutim redom. U reformi su prvo isporučeni zahtevi studentima, a u samom procesu nastave se malo šta promenilo.” On ukazuje na nedovoljan broj profesora, na činjenicu da Ministarstvo ne obezbeđuje potreban prostor za studiranje i na nedostatak literature, posebno one koja je skupa. Konkretno za njegov predmet literatura bi koštala oko 1.500 evra, što niko ne može da zahteva od studenata da sami finansiraju. “Bolonja” se bazira na tome što preko sistema bodova obračunava koliko gradiva prosečan student može da savlada prosečnim trudom od 38 do 40 radnih časova nedeljno. Ali, u to se uračunava svaka aktivnost studenta vezana za dati predmet. To znači da se mora izmeriti vreme koje je studentu potrebno za iščitavanje literature i izbodovati, pri čemu čitanje literature na stranom jeziku ne može donositi isti broj bodova kao čitanje na srpskom. Neki fakulteti, poput Biološkog, nalaze se na više lokacija u gradu i student mora da putuje od jednog mesta do drugog. U vreme za spremanje ispita mora da se uračuna i vreme koje student provede na putu i gradivo mora biti umanjeno ili se fakultet mora objediniti”, kaže profesor Rajić. “Bolonja” podrazumeva i više od toga, a poznavajući naše fakultete to već spada u domen naučne fantastike. Ona je osmišljena da studentu štedi vreme i otvara prostor za učenje. A to znači da student ne sme da čeka u redu ispred šaltera da bi kupio ispitnu prijavu sat vremena ili, ako se to dogodi, profesor je dužan da mu taj sat otpiše kao već utrošeno radno vreme. Nedopustivo je da se studentima zakaže ispit u osam ujutru, a da se onda na polaganje čeka do šest po podne ili da se, kako se često dešava, student premesti u neki od sledećih dana. To je njegovo vreme za učenje, a ne za čekanje i ako mu neko to vreme ukrade dužan je da mu za toliko smanji gradivo ili neku drugu studentsku obavezu. A mi ne samo da smo daleko od ovakvog načina razmišljanja, već ni većina profesora nije učinila ono osnovno – prebrojala stranice svojih udžbenika i videla da li je reč o gradivu koje jedan student koji radi osam sati dnevno može da savlada. A lako je, potreban je samo račun koji znaju i učenici osnovne škole. Evropski standard kaže da je studentu prve godine potrebno jedan sat da savlada pet stranica udžbenika, a student starijih godina za isto vreme može da pređe sedam do deset stranica. Ali, ako bi se ovaj obrazac primenio, onda bi mnogi profesori svoje udžbenike koji imaju i oko 1.000 stranica morali da skrate na trećinu, a malo je onih čija bi sujeta to podnela. Na osnovu svega do sada viđenog moglo bi se reći da “Bolonja” nije uspela. Ipak, sa tim se ne slaže rektor Branko Kovačević: “Ovo je pokušaj da se sistem uredi i da se ’Bolonja’ sprovede. Fakulteti uglavnom traju četiri godine i moramo da probamo sve četiri, da napravimo eksperiment. Posle toga treba videti šta valja, a šta ne. Važan akter su studenti, jer sve ide preko njihovih leđa.” Po mišljenju rektora, studenti su ti koji bi trebalo da kažu šta ne valja, a sistem će se postarati za to. Do sada ih niko nije pitao za mišljenje, mada ’Bolonja’ i to podrazumeva. Dobro, možda će se sistem postarati i za to. Problem je samo šta će biti sa generacijama koje su poslužile u tom opitu. Šikaniranje studenata “Šta je, ološu” Pre nekoliko godina Studentska unija je sprovela istraživanje o zlostavljanju studenata i došla do poražavajućeg otkrića – čak 34 odsto studentkinja Medicinskog fakulteta je prijavilo da su tokom studija bile seksualno uznemiravane. Danas je seksualno uznemiravanje postalo tema o kojoj se na Univerzitetu brine i donet je niz zaštitnih propisa, ali je verbalno zlostavljanje ostalo na periferiji ove akcije. Nešto bolje nismo mogli ni da očekujemo kada se zna da su i profesori podeljeni povodom ovog problema, jer, kako ističe profesor Qubiša Rajić, postoji veliki broj onih koji strahopoštovanje brkaju sa poštovanjem”. A samim tim, kako dodaje, “pokušavamo da prihvatimo ’Bolonju’ i evropske vrednosti, vladajući se kao u doba Prvog svetskog rata i koristivši metode koji nigde u Evropi ne postoje od 1968. godine”. Nije mali broj profesora koji olako upotrebljavaju reči poput “ološu” ili floskule tipa “suviše si lepa da bi bila pametna”. Oni su ostali zarobljeni u vrednostima koje su prevaziđene pre jednog veka, ali studenti srećom nisu. Uz pomoć moderne tehnologije, koristeći diktafone i mobilne telefone, studenti Germanistike su ovih dana uspeli da nam dočaraju kako izgleda iživljavanje na delu. Iz autentičnih tonskih zapisa smo mogli da čujemo kako profesor Dušan Glišević maltretira jednu devojku pitanjima: Da li sebe smatrate inteligentnom? Da li ste vi gluvi? Da li ste vi potpuni idiot?”... Zatim kako izjavljuje da je fakultet bio bolje mesto kada su samo muškarci mogli da studiraju, kako šminka na ženama prikriva manjak inteligencije i slične opaske koje su baš primerene ambijentu u kome se nalazi 60 devojaka i 2 mladića! Dalje kaže: “Zanima me, ako je ovo elita, kakav je onda šljam?” Naravno, ne radi se o izolovanom slučaju već o jednom od retkih koji može da se dokumentuje, a to nam otvara pitanje: da li Univerzitet ima pravo da traži sve veće i veće svote za studiranje, ako uz sve ostale obaveze koje ne ispunjava, ne pokušava da zaštiti čak ni elementarna ljudska prava. Profesor Rajić ukazuje na to da se radi o široko rasprostranjenom problemu, koji nije vezan samo za ovog profesora i dodaje: “Konkretno sa prof. Gliševićem problemi traju već 20 godina, on nije pedagog već pedagoški nesporazum, ali se na fakultetu svi prave kao da se ništa ne dešava. Potpuno je svejedno da li neko plaća za studiranje ili je na budžetu – profesori moraju prema svima pristojno da se ponašaju. Svako može da pogreši jedanput i tada može da se izvini, ali ako se to dogodi drugi put to onda više nije problem tog profesora već fakulteta.” Nažalost, Filološki fakultet nije bio spreman da preuzme obavezu, što nije retkost – iz nepoznatih razloga rukovodstva po pravilu staju uz svoje profesore, čak i kada su svesni štete koju time nanose. Dekan Slobodan Grubačić je, kako tvrde studenti, umesto da oslušne veoma kompromitujući dokazni materijal koji kao takav ne diskredituje samo profesora već i fakultet, zapretio studentima da neće položiti godinu ukoliko o svom problemu obaveste medije. Dekan je obećao još nešto: izvinjenje, ali bez garancija da se slične stvari neće ponavljati. Studenti su odlučili da bojkotuju nastavu, roditelji su ih podržali, skupljeno je 2.000 potpisa za peticiju, a na spisku su se našli i profesori Filološkog fakulteta. Mediji su obavešteni, a i Ministarstvo prosvete, koje je odlučilo da radi svoj posao. Pomoćnik ministra, iz sektora za inspekcijske i nadzorne poslove, Milorad Milenković, smatra da je fakultet odgovoran što studenti gube predavanja i dodaje: “Iskreno ne razumem potez dekana. Najbolje bi bilo da dekan što pre odgovori, ne znam zašto ćuti”. On kaže da u Ministarstvu očekuju brzu reakciju Senata Filološkog fakulteta, koji ima moć da preispita odluku dekana i pokrene disciplinski postupak protiv profesora, a ako do toga ne dođe Ministarstvo će poslati prosvetnu inspekciju koja će proveriti da li fakultet radi po zakonu. Prema poslednjim podacima, inspekcija će do kraja nedelje proveriti ceo slučaj, a roditeljima je obećano da će već krajem nedelje dobiti rezultate i da Ministarstvo, iskreno veruje da će biti zadovoljavajući”.