Boj u Hrtkovcima

Bila je nedelja, rano jutro, dan kada se većina Srba, kojima su Časni krst i Kosovo važniji od života, spremala da krene u crkvu, ali su, po starom srpskom običaju, milioni pravoslavaca prvo pogledali najnovije vesti u novinama, jer prema svim svetskim istraživanjima, Srbi spadaju u velike ljubitelje pismenosti i istinitih tabloidnih vesti. Na naslovnoj strani našeg najuglednijeg tabloida mogli su da pročitaju kako je Tadić naš Obama. Obrazloženje je da Boris Tadić ima mogućnost da odredi put Srbije u XXI veku, kao što će to Obama učiniti sa Amerikom. Ali, mi o Obami ne znamo ništa, sem da je pobedio vijetnamskog veterana. Svi Obamini i Tadićevi planovi, ako ih prave (Tadića znamo kao ozbiljnog i realnog čoveka i političara i ne verujemo da takav čovek može sebe da vidi kao srpskog mesiju, pogotovo ako je čitao Kišovu priču o Simonu čudotvorcu), mogli su da budu, pre nekoliko dana, srušeni u Hrtkovcima, gde je, zahvaljujući samo veličanstvenom otkriću naše Bije (mnogo su bolji od Udbe), sprečen teški boj u sremskom selu, između radikala i bivših radikala, koji su sada dekretom proglašeni demokratama i evropskom desnicom, iako se nikada zvanično nisu odrekli srpskog nacionalizma. A vremena su takva: ne možeš biti ni evropski desničar ako si nacionalista. U Evropi nacionalisti nemaju moralno pravo glasa, jer nacionalizam uvek vodi u hegemonizam, a hegemonizam u ratove. I ako danas Vuk Drašković kaže da će Srbija ući u EU ali bez suverene vlasti nad Kosovom, jer se u ratu izgubljeni suverenitet može samo ratnom pobedom povratiti, na vuka kreće hajka koju predvodi Maja, okružena lisicama. Maja traži pad vlade, zbog Vukovih izjava. Da li to znači da će Maja, kad uđe u vladu, kao evropska demokratska desničarka, pošto je oprala ruke u Vojinom lavoru, krenuti u rat za Kosovo? Radikali teraju svoju izanđalu priču o izdajnicima i herojima (heroj je, naravno, Šešelj, koji je izdajničkim činom očuvao Miloševića na vlasti, kad mu je na tanjiru poklonio sedamdeset i tri poslanika). Te se istorijske krivice radikali nikada neće osloboditi, jer je surovo tačna. Zašto je Srbiju toliko uznemirio radikalski rastanak? Jedan vođa sedi u Hagu i telefonira, zamenik vođe postao je pravi vođa i odmetnuo se gorom u hajduke. Realni ljudi odavno su u Šešelju videli iracionalnog čoveka i digli ruke od njega. Uostalom, šta bi bilo da Bel nije izumeo mobilni telefon? Što se ovim ili onim radikalima bude pridavala manja pažnja, to će pre radikalizam u Srbiji oslabiti. Nas je radikalizam u oba protekla veka koštao mnogih života, a ništa što smo radikalizmom postigli, nije više naše. Tačno je da je Srbija pre ratova, koje je vodila predvođena radikalima i kraljevima koji nisu bili na visini zadatka, bila manja nego danas. Ali, šta je ostalo od te velike radikalske tvorevine zvane Jugoslavija, čije je veštačko stvaranje odnelo milion i trista hiljada srpskih života? Istina je da su tu državu tada htele i velike sile, nije to greška samo naših političara, ali pokazalo se da je to bio trenutni interes velikih da se razbije velika Austrougarska koja je držala u tamnici naroda mnoge Slovene. Od svega, Srbija danas ima samo Vojvodinu, jer je to bila odluka velikih sila. Srpski radikalizam bio je naš usud i naše zlo. I tako, po starom srpskom lošem običaju, na delu je opet nekakva crnorukaška ideja, koja uvek poručuje da se politički protivnici moraju poubijati. Hajde da završimo sa bojem koji se mogao desiti u Hrtkovcima. Novine javljaju da je Šešelj, komandant svoje armije (verovatno naoružane svim oružjima sveta – od tenkova do podmornica jer u Sremu postoji Obedska bara), naredio likvidaciju Aleksandra Vučića, koji je u Hrtkovcima trebalo da drži miting. A Hrtkovci su, kao, Šešeljevo uporište. Malo selo, ali velika radikalna sila. Danas se Šešelju i u Hagu sudi zbog tih Hrtkovaca, jer je on tamo išao, sa šlemom na glavi i puškom u ruci (nema dokaza da je ikada u životu ijedan metak ispalio). Svetska javnost, lišena morala, uz pomoć naših nemoralki, od Hrtkovaca pokušava da napravi veliko stratište, gde je ubijeno na stotine Hrvata. Glupost i bezobrazluk veliki su ljubavnici. Kad bismo Hrtkovce uporedili sa drugim mestima u kojima se zaista ratovalo i ubijalo, bez milosti, ispali bismo veliki grešnici. Hrtkovci su bili i ostali velika radikalska i šešeljevska karikatura, a sreća je da je ovde malo ljudi stradalo. I sad, sumnja nas dekartovaca nije bez razloga: neki scenarista, čiji scenario Kusta nije hteo ni da čita, a kamoli da snimi film po njemu, smislio je da Vučić ode baš u Hrtkovce. A onda će se u javnost, putem medija, pustiti priča kako su šešeljevci svoju veliku hrtkovačku armiju, potpomognuti velikim snagama iz Bijeljine, bili spremni da upotrebe protiv Vučića i njegovih pristalica. Policija je zabranila, s pravom, održavanje svakog javnog okupljanja u Hrtkovcima, jer kome je danas u Srbiji do tuča, ubistava i drugih stranačkih gluposti. I zamislite šta o svemu tome u novinama piše, a izvor je visoki funkcioner Bije, koji je želeo da ostane anoniman. Pišu novine da je zahvaljujući otkriću naše Bije, u Hrtkovcima sprečeno krvoproliće. I kaže se, zaista se kaže, da bi Hrtkovcima tekla krv do kolena! Ministar policije Ivica Dačić, svestan svega, ne daje izjave o Hrtkovcima, nego istražne novinare šalje Biji. Tamo leži istina. Baš smo radi da je čujemo, s obzirom na to da smo mogli da gazimo u krvi do kolena. Da li smo mi lud narod? Krvi do kolena nije bilo ni na Kosovu, ni u Galiciji, ni na Verdenu, ni na Staljingradu. Za velike bitke može se upotrebiti ova stilska figura kao hiperbola, ali kad je reč o Hrtkovcima, onda je to zaista izvan pameti. Dokle glupiranja, dokle nezrelosti? Zar niko ne zna da nam ceo svet poručuje da će iduća godina biti katastrofalna i za ekonomiju Srbije? A ovde se pišu glupavi scenariji, u kojima je Šešelj opasni vojskovođa, koji je krenuo da uništi dvojicu demokrata, besprekorne prošlosti. Sve je ovo bilo nepotrebno, pošto Šešelj nema šansi da se ikada dočepa vlasti u Srbiji, jer je bivši političar i karikatura prošlog vremena. Radikali nisu više politička snaga, vreme ih je pregazilo, zato su loši scenariji, kojima neko želi da ih zabrani, izmišljajući potoke krvi do kolena, ispod časti ozbiljne politike.