Safari u Bugojnu

Ne znam da li još uvek u Bugojnu postoji čuveni Muzej “Tito i lov”, ali bilo je to veoma zanimljivo mesto, na koje je upozoravao veliki transparent preko celog druma na ulazu u taj grad, rodno mesto druga Branka Mikulića, u to vreme predsednika BiH, koji ga je i osnovao u čast svoga vođe. Znatiželjni putnik je u tom muzeju mogao da vidi svakojaka čuda; slonovsku nogu i kljovu iz Zambije, punjenu žirafu iz nesvrstane, prijateljske Kenije, kao i pravu šumu rogova po zidovima, od kojih je najveći broj pripadao muževima drugarica koje je zaveo drug Tito. Međutim, u tom muzeju nije se nalazio nijedan podatak o mečki Milvi o čijoj sam sudbini doznao mnogo godina kasnije. Evo kako je to bilo: jedne godine (ne sećam se koje, ali je sigurno bila istorijska, kao i sve ostale), posle sastanka sa najvišim rukovodiocima Bosne i Hercegovine, drug Tito, inače strastan lovac, u srdačnom razgovoru izrazi želju kako bi voleo da ubije nekog medveda, pa upita drugove ima li u njihovom kraju neki medved. “Dok je nas, druže Tito – odgovoriše oni u horu – biće i međeda!” I tako se drug Branko Mikulić baci na traženje pogodnog medveda. Telefonirao je predsednicima opština i direktorima lovačkih gazdinstava tražeći da ga obaveste kolike su šanse u procentima da se pronađe pogodan medved za druga Tita. Jedni su govorili o 93 odsto verovatnoće, drugi o 82, a treći o 95, ali niko nije mogao da garantuje sto posto da će se dotični medved zaista pojaviti pred čekom druga Tita. Druga Mikulića je hvatala blaga panika, znao je, ako se medved ne pojavi da će drug Tito da pobesni – ništa od obećanog puta, niti od fabrike za proizvodnju dasaka s rupom za tučenje mesa, a i ponovni izbor za predsednika biće doveden u pitanje. Kao za inat, medveda nigde ni od korova kao da su se zavukli u jazbine pre vremena, a bila je tek blaga jesen, što bi ozbiljniji pisci opisali kao “da je septembar pozlatio krošnje, a livade pretvorio u raskošne sagove”. I tako je drug Branko Mikulić sazvao savet svojih vernih saradnika i obožavalaca da ih upita šta valja činiti? Bio je među njima i jedan brzomisleći, hitri, bivši novinar, sada portparol, znalac više stranih jezika, šaljivdžija koji je, poput dvorske lude, uveseljavao svojim pričama društvo rukovodilaca, jednom rečju, čovek za sve, koji preuze da stvar reši na svoj način. Već se polako približavao dan kada će se u Bugojnu pojaviti drug Tito sa drugom Kardeljom, a od medveda ni traga ni glasa. Najzad, Pavle – zvani Paja – dođe na genijalnu ideju. U Bugojnu je, naime, gostovao veliki cirkus “Adrija”, pa je on, iz dosade, provodio večeri u njemu, uživajući u tačkama koje su izvodile dresirane životinje. Tako je primetio da se u programu pojavljuje mečka Milva koja je izvodila raznorazne vragolije, mada je bila veoma stara; dostigla je gornju medveđu starosnu granicu od pedeset godina. Wen dreser bio je Italijan, Antonio, sa kojim je, po cirkuskim arenama, provela punih trideset godina gostujući po svetu. I ona sama bila je Italijanka; pronađena je kao meče u Apeninima. Drug Paja je već sledećeg dana sazvao vanredni sastanak partijske organizacije cirkusa “Adrija”, na kojoj su se pojavila dva klovna, jedan patuljak, pola žena – pola riba, gutač plamena i bacač noževa, Milvin dreser Antonio, kao pridruženi član Saveza komunista, i direktor cirkusa, gromada od čoveka koji je u programu kidao lance golim rukama. Ukratko, Paja predloži da se mečka Milva žrtvuje za opštu stvar, ionako je već bila prestara za program, a članovi cirkusa nisu znali kako da je se reše, a za uzvrat, cirkus “Adrija” će biti oslobođen u Bugojnu od poreza, dobijaće besplatno hranu za svoje životinje, a neće plaćati struju i vodu. Dreser Antonio briznu u plač, ali ga smiriše objasnivši mu da je velika čast da njegovu ortakinju ubije lično predsednik Tito, čime će, takoreći, ući u muzej, a u pitanju je bio i produžetak njegove vize u, inače, sumnjivom pasošu. I tako, na radost druga Branka Mikulića, mečka bi isporučena u kavezu na kamionu u blizini čeke prema kojoj su već išli drug Tito i drug Kardelj, propisno naoružani. Čeka se inače nalazila na jednom lepom proplanku i bila je snabdevena sa malim frižiderom u kome se hladio led za “čivas”, imala je plinsku grejalicu, da drugovima ne nazebu noge, a posedovala je i hjumidor za “havane”, da se ne bi osušile. Drug Tito je imao snajper velikog kalibra, poklon druga Čaušeskua, takođe lovca, drug Kardelj nije bio naoružan (drug Tito nije voleo da mu bliski saradnici imaju oružje u njegovoj blizini), ali nosio je ogromni “Cajsov” dvogled iz Istočne Nemačke, poklon druga Honekera. Obojica su bili odeveni, po lovačkom običaju, u tirolske narodne nošnje sa zelenim šeširićima ukrašenim perima. Čekali su medveda, razmenjujući misli o samoupravljanju i nesvrstanosti. Najzad, dreser otvori vrata kaveza, i sa suzama u očima, izljubi Milvu u njušku, a ona, našavši se među slučajno okupljenim seljacima, zaigra na stražnjim nogama, misleći da je počeo program. Iz daljine se čula huka i halabuka lažne hajke koja je trebalo da kobajagi medvede istera iz loga; čula se lupa poklopaca od šerpi i lonaca, udaranje u kazane, klepetanje klepetuša skinutih sa krava, pucanje prangija i petardi, arlaukanje ljudskog čopora steranog, samoupravno, iz susednih sela koja su okruživala rodno mesto druga Banka Mikulića. Okružen svojim saradnicima, on je zadovoljan stajao pokraj kaveza sa rukom čiji je dlan, pun zahvalnosti, ležao na ramenu malog portparola Paje. Bilo je tu još i mnogo sasvim male dece, sa pionirskim maramama i “titovkama” na glavi, koja su satima stajala duž obe strane puta kojim se dovezao drug Tito do lovišta. U tom trenutku, i pored velikog obezbeđenja, nekim čudom neprimećen, uskom stazom preko polja naiđe na starom motociklu, marke “cindap”, seoski poštar koji i sam zastade pokraj kaveza i okupljenih, da vidi o čemu se tu radi. Čim ugleda motocikl, mečka Milva krenu na dve noge prema njemu, pa on skoči sa upaljenog motora i, užasnut, pobeže kao bez glave, a ona sede na motor i napravi dva kruga pred okupljenima kao što je to godinama činila u cirkuskoj areni, a onda krenu na motoru preko polja prema čeki u kojoj su stajali drug Tito i drug Kardelj. Kada stiže do njih, pomislivši od čeke da je neka loža, ona, u počast važnim gostima, napravi krug po livadi vozeći motor sa podignutim prednjim točkom, a zatim se izgubi u obližnjoj gustoj šumi i više je neko nikada ne vide. U tom trenutku, razbuđen grmljavinom “cindapa”, u nebo iznad njih prhnu fazan, pa Tito, da se uteši, opali u njegovom pravcu, ali ga promaši. “Zanimljivo” – reče drug Kardelj, danas već čuvenu misao – “mrtav, a leti!”