Ti, momak, dobro sviraš

Ima nekoliko truba, modeli iz šezdesetih godina. One dođu kao Stradivarijusove violine u džezu. I na njima svira. Majls Dejvis je svirao na trubi martin, koje se takođe više ne proizvode. Jedini je džez muzičar iz nekadašnje Jugoslavije čiji su opus u drugoj polovini 20. veka zabeležile sve muzičke enciklopedije, u svim zemljama na planeti. Poslednjih 15 godina, svake godine ima turneju po Japanu, gde postoji klub njegovih ljubitelja koji su zidove ukrasili sa njegovih 160 ploča koje je snimio po svetu. Najvećim delom, sa vlastitim kompozicijama. Više od 30 godina živi u Minhenu, a svira na svim kontinentima. Odavno je postao integralni deo svetske džez scene. Još 1966. godine je utemeljio ono što će se kasnije nazvati muzičkim pravcem Balkan džez. Slučajno je rođen u Jajcu, jer je otac Vuksan tu bio sreski načelnik. Posle nekoliko meseci su napustili grad na ušću Plive u Vrbas. I svih četvoro Vuksanove dece rođeno je u raznim krajevima i banovinama ondašnje Kraljevine Jugoslavije. Ovog ponedeljka, 3. novembra, u hotelu “Kontinetal” u Beogradu, probala sam da protrčim kroz život ovog umetnika čija je biografija impresivno bogata uspesima. Kada ste 1955. godine otišli u Nemačku, da li ste imali svest o tome zbog čega idete, šta želite? - Bio sam mlad trubač, željan svirke i znanja, i u jednom trenutku sam osetio da ovde više nemam šta da naučim. U to vreme komunističke diktature, mnogi mladi ljudi koji su želeli isto što i ja, bežali su preko granice. Jer, treba znati da je tih godina bilo sumnjivo i opasno reći da si džez muzičar. Drugovi su zbog toga mogli da zaključe kako se meni ne dopada njihova muzika u stilu Druže Tito ljubičice bela, ili plava, svejedno je. Vi ste još, dodatno, bili sumnjivi zbog svog porodičnog pedigrea? - Moj otac Vuksan bio je četnički vojvoda u Vasojevićima iz Prvog svetskog rata, brat mi je zbrisao u Australiju, a ja sviram džez trubu. Zamislite koje su to prednosti za ono vreme bile? Kako sam bio markiran od strane nove vlasti! I kada sam otišao u Nemačku, sledećih deset godina nisam dolazio u Jugoslaviju. Tokom svih godina života u Nemačkoj, imali ste jugoslovenski pasoš? - Da, sve do 1992. godine kada je ovde počeo rat, kada je bila blokada i kada je sa našim pasošem postalo komplikovano dobiti vizu i bilo gotovo nemoguće putovati po svetu. Skoro godinu i po dana nisam mogao da radim. Tada sam bio prinuđen da tražim nemački pasoš, što je njihove vlasti zapanjilo da tek tada to činim, iako živim u Nemačkoj od 1955. godine. Posle deset godina od kada ste napustili Jugoslaviju, pristigli ste u Beograd sa orkestrom Vudija Hermana. Čega ste se plašili u tom trenutku? - Bojao sam se da će me na aerodromu sačekati dva policajca i odmah sprovesti u Sibir. Bila je to turneja koju je organizovao američki Stejt department. Najpre smo bilu u Africi, zatim u Londonu, pa smo preko Pariza došli u Beograd. Moje kolege muzičari, svi odreda Amerikanci (usput, bio sam jedini Evropljanin u bendu), nisu shvatali šta je za mene značio taj povratak u Beograd. Silazeći iz aviona, kazao sam Vudiju Hermanu: Ako me sada uhapse, pozovi Šimpu (Predrag Ivanović, tadašnji trubač i kompozitor, prim. R.S.) ili nekog drugog trubača. Na mene zaboravi. Međutim, stege su popustile, sve je bilo u redu, i ja sam tada prvi put posle deset godina svirao u svom gradu, u svojoj zemlji. U Americi ste završili najprestižniju muzičku školu, Berkli, ali niste ostali u zemlji džeza. Zbog čega ste se vratili u Nemačku? - Kada sam prvi put došao sa evropskim bendom u Ameriku, skoro dva meseca smo probali u jednom hotelu u Wujorku. Tada su me pitali novinari da li bih voleo da ostanem i sviram u Americi, a ja sam odgovarao da bih voleo da upišem Berkli. Posle nekoliko meseci, nakon povratka u Nemačku, dobio sam poziv sa Berklija da dođem da studiram i da mi oni daju stipendiju, odnosno plaćaju školovanje. I tako sam otišao. Posle završetka studija ostao sam još neko vreme, radio sam tamo, putovao, ali sam se vratio zbog profesionalnih razloga, pre svega. Hteo sam da pišem svoje kompozicije i da ih izvodim. To u Americi nije bilo moguće. S druge strane, posle nekoliko godina života u Wujorku, uverio sam se da je on fascinantan, jedinstven, ali za nekoliko nedelja. To nije bio grad po mojoj meri, kad je reč o svakodnevnom životu. Imao sam zelenu kartu, mogao sam da sviram sa dobrim bendovima, ali sam ipak odlučio da karijeru nastavim u Evropi. Doduše, treba znati da to nije neka velika para. Ja sam tada u Americi zarađivao 185 dolara nedeljno, od čega je trebalo platiti stan i živeti. Ni danas nije mnogo bolje. Svetski priznat džezer koji dođe u Evropu dobije 50.000 evra po koncertu, a u Wujorku svira za 250 dolara. Vratili ste se u Keln, gde ste pre odlaska na Berkli imali i jedini stalni angažman, da biste posle toga opet bili slobodan umetnik. Da li ste zažalili zbog tog izbora? - Nisam. U Kelnu sam, pre Amerike, četiri i po godine bio u stalnom angažmanu na radio-stanici WDR koja je u to vreme imala najbolji, internacionalni džez bend u Evropi, čuvenog Kurta Edelhagena. Bio je to dobar posao sa odličnom platom, ali jasam hteo da učim dalje i otišao sam na studije. I kasnije, kada sam odlučio da ostanem slobodnjak, moj motiv je bio da radim ono što volim, da putujem, da sviram sa drugim muzičarima. A iz Amerike sam otišao u Keln, između ostalog, i zbog toga što sam odatle za dva sata leta bio u Beogradu. Vasil Hadžimanov, koji je mnogo godina kasnije takođe završio Berkli, kaže da se tamo praktično izučava nešto iz vaše studentske zaostavštine. O čemu je reč? - Tamo sam, na studijama, počeo da pišem svoje balkanske teme, a prvo što sam uradio bio je aranžman za školski orkestar bosanske pesme Kad ja pođoh na Bembašu. I svi su kazali kako je to nešto sasvim novo. Radio sam potom i druge aranžmane, pa je mnogo njih ostalo na fakultetu. Tako za njih znaju i današnji studenti, jer ih sviraju. Slavni Vudi Herman ih je izvodio i posle mog odlaska iz Amerike one su ostale deo džez nasleđa. Baš kao i u Japanu poslednjih petnaestak godina gde redovno idem. Pamtite li trenutak kada ste postali svesni da ste uspeli, da je vaša slava u svetu džez muzičara dobila planetarnu dimenziju? - Ne postoji takav trenutak. To dugo traje. Godinama, da ne kažem decenijama. Nisam ja u ovaj posao ulazio da bih uspeo, da bih sebi pribavio slavu. To je bio moj izbor iz rane mladosti, ja sam u tom poslu hteo da naučim najviše što sam mogao, da komponujem i izvodim one kompozicije koje sam voleo. Pa, ako se to nekome sviđa, dobro je. Ako ne, onda je to moj problem. Bio sam svestan da je takav izbor rizičan. Lako je bilo da skliznem u komercijalu, jer sam za to uvek imao mogućnosti. Mogao sam da sviram u odličnim bendovima za velike pare, ali ta muzika nije bila moja šolja čaja. Na to nisam pristajao jer sam u toj muzici kojom sam se bavio, hteo da dam nešto svoje. Umetniku je najteže da shvati šta hoće i da istraje na tom putu kada ga pronađe. Imao sam sreće da je 99 odsto kritika o onome što radim bilo vrlo pozitivno, ali to je bila samo jedna vrsta podrške da budem još bolji. Šta vas je proteklih decenija najviše zanimala o ovdašnjim zbivanjima – kako se živi pod Brozom, ko puni Dom sindikata ili nešto treće? - Ništa od toga. Mene je za ovaj prostor vezivala muzika, i na samom početku šezdesetih godina uplivao sam u vode Balkan džeza. To sam shvatio čim sam prvi put otišao u Ameriku, to sam slušao od najvećih muzičara – važno je da imaš svoj stil, svoj zvuk. Svi su mi oni govorili da treba da koristim to bogatstvo zvuka sa podneblja odakle dolazim. Jer, nije problem svirati trubu kao Dizi Gilespi ili kao Majls Dejvis, ali problem je da tebe neko prepozna. To je jedino bitno. Koliko vam je u karijeri smetalo što ste zadržali prezime Gojković, što ste bili iz Srbije koja je poslednjih decenija bila na lošem glasu? - Kad odeš odavde u svet, ti si stranac. Zbog činjenice da se prezivaš na ić, mora da budeš dobar bar koliko vrhunski umetnik, da bi te prihvatili. A poželjno je da budeš još bolji. Kada treba da se dobije angažman, u zemlji u kojoj si, prvo se uzima domaći umetnik. Pa ako on ne može, ponude tebi na ić. Ja sam to odmah shvatio i ostalo mi je jedino da radim, da vežbam, da učim. I tako svih ovih godina. Znate, imaju muzičari jedan izraz koji na engleskom glasi padž the dues. A to znači da moraš da platiš svoj dug. If džou don’t padž the dues, džou can not pladž the blues. Mene su u ovom poslu održali istrajnost, izdržljivost, upornost i normalnost. Talenat je onih pet odsto, sve drugo je rad. Ko je vama životno pomogao kada ste bili mladi? - U Frankfurt sam došao na poziv Karla Volendera, džez trubača koji je imao klub u ovom gradu. On je bio sa orkestrom na gostovanju u Beogradu 1954. godine i Branko Pejaković, Bora Roković i ja smo se družili sa njima. On mi je poslao pismo sa pozivom da dođem u Frankfurt, jer bez toga ne bih mogao da dobijem papire. To je bila prva pomoć koju sam dobio od jednog kolege, muzičara. U to vreme, najveće zvezde Amerike su bar jednom mesečno imale turneju po Evropi – Ela Ficdžerald, Djuk Elington, Majls Dejvis. Išao bih na njihove koncerte, a oni su posle toga dolazili u klub i svirali sa nama džem-sešn. I tako sam upoznao gotovo sve velikane sveta. Kada sam dobio ono pismo sa pozivom na Berkli, bili smo u klubu do ranih jutarnjih sati. Ujutru smo se obično nalazili u kafiću ispred kluba, na doručku – Sten Gec, Art Farmer, Oskar Petiford... Sve zvezde. Ponosan, pokažem im pismo i pitam šta da radim. Jeste da mi nude stipendiju, ali to je bio samo plaćen internat. A za ostalo moram sam da se snađem. Nemam ni mamu ni tatu milionere u Americi. Oni su me odmah podržali, potpisali pismo koje sam uputio na Berkli, i dobio sam punu stipendiju. Od tih velikana džeza, ko je ostavio na vas utisak koji i danas traje? - Pre svih, Dizi Gilespi sa kojim sam bio i prijatelj. Potom Majls Dejvis. Nisam upoznao Kliforda Brauna koji je pre toga nesrećnim slučajem poginuo. Prvi velikan koga sam upoznao posle dve nedelje boravka u Frankfurtu bio je Čet Bejker. Spominjem te ljude koji su mi pomogli moralno, bilo je dovoljno da kažu jednu rečenicu – ja mislim da ti, momak, dobro sviraš! Majls Dejvis inače nije mnogo govorio, i kada mi on to kaže, šta mi je više trebalo! Dok sam studirao na Berkliju, svake nedelje je dolazio neko od svetskih majstora i svirao bi cele nedelje. Mi smo išli da slušamo, a posle svirke bismo mi studenti ostajali sa njima, kao što sam bio sa Rojom Eldričem, mojim prvim ljubimcem. Sedeli smo do ujutru, on je pričao o svom životu, beskrajno zanimljivo. Slušao sam kako je prvi put svirao sa Lujom Armstrongom, kako je poznavao Al Kaponea, ali nam je davao i praktične savete. Poslednjih petnaestak godina redovnije dolazite u Beograd, naročito posle 2000. godine. Šta je to na šta ne možete da se naviknete, šta vas čini radosnim, kad je reč o džez muzici, naravno? - Ja posmatram i pratim ovdašnju džez scenu, vidim muzičare koji se razvijaju i streme dalje u svom poslu. Tu su i oni koji dođu, odsviraju, tačnije odrade radno vreme, ili posao za koji su plaćeni, pročitaju novine, popiju kafu i idu kući da gledaju televiziju. To su dve vrste umetnika i to se odmah vidi. Ne mislim ništa loše o onima koji odrade to za platu ili kao tezgu, ali, uvek me, naravno, zanimaju ovi drugi. Kada njih čujem, stalo mi je da radim sa njima, ili da im pomognem ako mogu. U kakvoj je relaciji džez muzika sa političkim sistemom, sa vlašću, sa materijalnom situacijom u društvu? - U poslednje tri-četiri decenije, u celom svetu, posebno u Evropi, otvorene su brojne specijalne škole čiji učenici izučavaju džez. Wih finansiraju država, grad, ministarstvo za kulturu, bogate mecene... Svuda postoje takve škole, fakulteti, samo kod nas nema ni džez odseka na Muzičkoj akademiji. Zbog čega je tako, to ne umem da objasnim. Već trideset godina govorim o tome da pri Akademiji mora da se otvori džez odeljenje, govore i drugi, naravno, ali, svi okreću glavu, niko da čuje niti da reaguje. DŽez je ovde poslednja rupa na svirali. Opera, pozorište, simfonija... sve to stoji, sve je to u duhu tradicije, samo džez nikako da se prihvati kao muzika. DŽez muzičari su ovde potpuno marginalizovani, sa nikakvom perspektivom da žive od svog rada. Ova sredina ne daje nikakvu podršku ovoj vrsti umetnosti, ova država ne računa na njih kao na umetnike. Čak nema ni jednog džez kluba, kakvih u sličnim zemljama ima po četiri-pet. Ovde je teško naći entuzijaste poput Tome (Vladislav Tomanić, prim R.S.) koji je napravio džez oazu na Platou, ali to je privatna inicijativa bez ikakve podrške države ili grada. Kako reagujete na činjenicu da ste najpre dobijali priznanja u svetu, u Nemačkoj, a tek poslednjih godina ovde, u Beogradu, u Nišu, do nedavne nacionalne penzije? - Ja nisam čovek koji će bilo kome dokazivati da je dobar, niti sam ikada tražio da mi se priznaju bilo kakve zasluge. Bio sam veoma srećan kada sam 2004. sa internacionalnim bendom održao koncert u Domu sindikata povodom 200. godišnjice moderne Srbije. Radovao sam se i nagradi za životno delo koju sa dobio na džez festivalu u Nišu, u Sava centru sam 2006. proslavio svoj 75. rođendan. To su neki od najlepših trenutaka koje sam ovde doživeo. U čemu je tajna vašeg dugog i uspešnog trajanja? - Sve je u glavi. Ja sam kao dete preživeo Drugi svetski rat i naučio na nemaštinu. Prvih deset godina u Nemačkoj su bile veoma teške i trebalo je izdržati. Spomenuo sam Četa Bejkera. On je bio vrhunski muzičar u to vreme, ali je bio narkoman. Gledao sam ga u garderobi kada u venu zabada špric. Tek sam došao u Nemačku, bio sam pun očekivanja, a to što sam video prepalo me je. Ujedno, to mi je bila prva velika lekcija. Šta nikada ne smem da uradim. Tako je i bilo. Od svih poroka, pomalo pućkam i pomalo pijem. Uglavnom dobro vino. Važno mi je da dobro spavam i volim da dobro pojedem. Nikada nisam položio vozački ispit, vozim bicikl, živim sa svojom suprugom Inge normalnim životom. Svako jutro ustanem u sedam sati, odem na laki džoging od pola sata, vratim se kući i skuvam sebi tursku kafu, a potom doručkujem voće. U podne idem da vežbam svoja dva sata, posle toga se nađem sa društvom u mom omiljenom kafeu Lido. Kad dođem kući obično pišem aranžmane, a potom Inge i ja negde odemo, ili nekog imamo u gostima, ili smišljamo šta ćemo uveče. Najčešće smo u kući. Najveća tajna, ako je to uopšte tajna, jeste u činjenici da celog života radim ono što volim. To je ujedno i moja najveća sreća. Uz Inge, naravno.