Promena i posledice

Još jednom demonstrirajući svoju osobenu, eruptivnu stvaralačku uobrazilju, Milena Marković je napisala po obimu kratak, ali i silovit i žestok komad “Šuma blista”, u kojem s lakoćom uočavamo dve podjednako izražene tendencije, koje su, međutim, i s formalnog, i sa sadržinskog stanovišta u uskoj vezi, uzajamno se makar i delimično potvrđuju jedna u drugoj. Prva od njih je oličena u nastojanju da se pronađe metafora pomoću koje će se, bez doktrine direktnosti, s kritičke distance prikazati šta se danas događa oko nas, prilike u jednom iz osnova razorenom društvu. To se postiže time što se opisuje košmarna noć u opustelom selu, nadomak ruševnog seoskog groblja, u zapuštenoj rumskoj mehani, gde su dobro stojeći kafedžija (Nenad Ćirić), kafanska pevačica (Jasna Đuričić), bivši trener lokalnog fudbalskog kluba (Boris Isaković), jedan okoreli grešnik preobraćen u pokajnika (Vlastimir Stojiljković) i okrutan mladić upleten u trgovinu ženama (Srđan Timarov) združeni zajedničkom nesrećom i životnom promašenošću, dok, kako bi rekao Dis, trunu pod životom. A druga se svodi na težnju da se dokuči u čemu je suština egzistencije, da se pokaže da sadašnjost, dakle esenciju postojanja presudno određuje konflikt između sećanja na prošlost, u kojoj se idealizuje ne doživljeno već ono sanjano, i očekivanje da budućnost donese bolje dane, iako se unapred sluti da oni neće biti takvi. Ali, ta konstatacija jednostavno nije tačna, ne odnosi se na svaki ljudski slučaj. Ona u potpunosti definiše samo egzistencijalnu situaciju ljudi opisanih u drami “Šuma blista”. U stvari, posmatrani iz te sužene perspektive, oni upečatljivo otkrivaju na šta su ih sveli socijalni uslovi, pa i njihov duševni sklop, degradacija kroz koju su prošli. A iz te perspektive je oblikovano i nekoliko odličnih scena, i prožetih pronicljivim psihološkim opažanjima, i obojenih nemilosrdnom, gorkom poezijom. Tu dramu, u kojoj je siže veoma redukovan, gde sugestije dominiraju nad zaokruženim i potpunim motivacijama, a dijalozi su često tek prerušeni monolozi, reditelj Tomi Janežič je na pozornici učinio još manje sceničnom nego što ona zapravo jeste. On je likove, upletene u sitničava gloženja, postavio na široku, duboku, polumračnu scenu, u prazan prostor koji ništa ne označava, gde su lica glumaca jedva vidljiva, a njihovi dijaloški iskazi ili utišani do nečujnosti ili izgovarani uz pomoć mikrofona. Uz to, iz razloga o kojima se jedino može nagađati, dijalozi su neprestano titlovani na ekranima postavljenim iznad i u dubini pozornice, što dovodi do toga da naracija bude predominantan faktor u predstavi, ali i sprečava gledaoce da se neposredno uživljavaju u intimne sudbine ljudi čija im se drama prikazuje. Ni ova predstava, ni komad “Šuma blista”, umnogome drukčiji od prvih drama Milene Marković, koji su je odmah svrstali među vodeće savremene srpske dramatičare, nisu ojačali njenu poziciju u našem današnjem pozorištu, mada joj se nipošto ne sme osporiti pravo da se menja, da eksperimentiše, da traga za delotvornim spojem lokalnog i univerzalnog, poetskog i naturalističkog u svom dramskom izrazu.